Svaki novinar može i treba da bude data novinar jer su podaci ona naizgled nevidljiva vrednost skoro svake priče bazirane na činjenicama.

Nicolas Kayser-Bril programira od sedme godine. Sada je direktor kompanije Journalism++ koja pomaže redakcijama u tranziciji prema sve većem korišćenju podataka. Hteo je da bude novinar, ali je odustao i studirao je ekonomiju, gde je naučio statistiku i ekonometriku. Nije ni znao da se bavi data novinarstvom kada je 2006-2007. pravio aplikacije u Flash-u, PHP-u i javascriptu, sve dok nije čuo da se to tako zove. Tada je i rešio da se isključivo bavi time i počeo da radi za sajt Owni.fr kao osoba zadužena za data novinarstvo.

Recite nam nešto više o sajtu Owni.fr i projektima koje ste radili za njega.

Kada sam tamo radio, Owni je bio neka vrsta laboratorije za nove narativne formate. Pokušavali smo puno da eksperimentišemo sa data novinarstvom, novinarstvom duge forme, kolaborativnim novinarstvom itd. To je neko vreme funkcionisalo, ali se ispostavilo preskupim. Kompanija je počela da ide nizlaznom putanjom, a ja sam je napustio 6 meseci kasnije, u junu 2011, kada sam video da nema povratka na prethodno stanje. Kompanija je nedavno objavila da se konačno zatvara.

Koja su Vaša postignuća dok ste radili za Owni?

Vodili smo nekoliko sjajnih projekata. Izveli smo dva crowdsourcing projekta zasnovana na Wikileaks podacima o ratovima u Afganistanu i Iraku. Bilo je zaista uzbudljivo biti deo Wikileaks trenutka, iako su projekti bili samo donekle uspešni. Što se tiče Afganistana, napravili smo platformu gde su korisnici lako mogli da nađu takozvane Sigacts, podatke o francuskim vojnicima (u to vreme o toj priči su izveštavali samo mediji iz SAD, Velike Britanije i Nemačke), da ih ocenjuju i komentarišu. Wikileaks je to video i zatražio od nas sličnu platformu za podatke o Iraku. Taj projekt je bio manje uspešan, uglavnom zato što je bio previše popularan. Imali smo nekoliko stotina hiljada korisnika, od kojih većina nije znala sta je Sigact.

Još jedan projekat na koji sam zaista ponosan zove se “Cena Vode”, a radili smo ga za Fondation France Libertés. Tražili smo od korisnika da aploduju svoje račune za vodu i skoro 10.000 ljudi je to uradilo, što je stvorilo pritisak na snabdevače vodom da budu transparentniji. Računi su aploadovani kao slike, a korisnici su imali mogućnost da konvertuju podatke sa slika u formate koji su čitljivi kompjuterima. Tako je objavljeno nekoliko priča. Problem u Francuskoj je taj što je voda privatizovan biznis na nivou grada. Postoje dve najveće kompanije koje snabdevaju vodom i 36.000 gradova. Informacije na tržištu su veoma iskrivljene: većina gradova ne znaju koje su cene vode, dok te dve gigantske kompanije znaju sve. 

Koje biste projekte koje radite za Journalism++ izdvojili ili koji su posebno inovativni?

Učestvujemo u razvoju najboljeg alata za vizualizaciju podataka za novinare – Datawrapper. To je projekt koji vodi Mirko Lorenz, a razvija ga Gregor Aisch. Takođe razvijamo i novu vrstu crowdsourcing platforme koja se zove Feowl, a koja anketira korisnike u pravilnim intervalima da bismo saznali o broju isključenja struje koja im se dešavaju. A puno toga novog i zanimljivog dolazi u 2013 J.

Na vašem ličnom web sajtu naveden je veliki broj projekata na koje ste ponosni.

Jako volim „100 godina svetske kuhinje”, vizualizaciju podataka o žrtvama iz 25 konflikata po svetu, koju sam uradio sa profesionalnim fotografom Marion Kotlarski. Sve je počelo od razgovora na temu „zar ne bi bilo zanimljivo vizualizirati broj žrtava u različitim zemljama da bismo dobili osećaj za brojke?“ Oktrili smo koliko je komplikovano naći precizne cifre o žrtvama konflikata. Izveštaji u medijima uglavnom daju jednu jedinu cifru, dok prave cifre zavise od datuma početka i kraja konflikta, što varira u zavisnosti od verzija događaja, geografskog područja itd. Da li, na primer, oko 200 žrtava u događajima u Makedoniji 2001. godine treba uključiti u ukupan broj žrtava „jugoslovenskih ratova“? Uz sliku smo napisali dugačku listu objašnjenja. Uglavnom, dobili smo prelepu fotografiju koju je videlo više od 100.000 ljudi iz celog sveta, bila je na izložbama i našla se i u knjigama. 

Održali ste brojne treninge iz data novinarstva, uključujući i u Bosni i Hercegovini. Šta ste učili polaznike, koje tehnike i metode?

Ono najvažnije što nastojim da prenesem tokom treninga je da su podaci veoma koristan resurs i da novinari treba da budu radoznali po pitanju njih i da razviju veštine da ih razumeju (osnovna statistička pismenost je jedna od tih veština), kao i da nauče kako da koriste neke alate da bi analizirali i vizualizirali podatke. Tokom treninga u BiH radili smo sa Google Fusion Table, što je alat koji omogućava novinarima da uzmu veliku tabelu sa geografskim podacima (kao što su adrese ili gradovi) i brzo prikažu te informacije na mapi. Takođe smo koristili Google Charts, jednostavno rešenje za vizualizaciju koje dolazi uz Google Spreadsheets. Radili smo i sa naprednim alatima kao što je Google Refine (koji će uskoro postati Open Refine), koji je odličan za ispravljanje tipografskih i drugih manjih grešaka u velikim setovima podataka, kao i sa nekoliko drugih alata. Tokom jedne sedmice, polaznici su proizveli originalne priče zasnovane na podacima, počev od prikupljanja podataka (od organa vlasti), vizualizacije podataka, do objavljivana priča.

Koje je vaše iskustvo rada sa novinarima u BiH, u poređenju sa onima u Francuskoj ili drugim zemljama? Koje su sličnosti i razlike?

Osim predivne lokacije, bilo je malo razlika između treninga koje sam radio u BiH ili onih u Francuskoj ili Senegalu ili Litvaniji. Novinarima je uvek teško da prihvate da je sposobnost rada sa numeričkim podacima nešto što može da im pomogne da ispričaju bolje priče.

Šta biste savetovali samoukim početnicima u data novinarstvu? Odakle da počnu?

Po meni, početna tačka je radoznalnost po pitanju brojeva i priča koje se mogu ispričati uz pomoć njih. Knjige kao što su Freakonomics, Calculated Risks ili The Tiger that Isn't su dobro polazište. A nadalje je sve savladavanje alata, mada to nije najteži deo. Online alati su toliko brojni da će početnik u data novinarstvu sigurno naći one koji su pravi za nju ili njega.

Koje alate data novinarstva smatrate neophodnim za svakog novinara koji se upušta u tu avanturu?

Moj najomiljeniji je Google Refine (koji će uskoro postati Open Refine). Zamenjuje Excel, ali je otvorenog koda (open source) i daleko moćniji. Google Docs je takođe odličan za prikupljanje svih podataka na jednom mestu. Što se tiče vizualizacije podataka, Datawrapper je moj lični favorit, ali sam možda pristran jer učestvujem u njegovom razvoju J.

Može li svaki novinar da bude data novinar i treba li da bude?
Da. Podaci su ona naizgled nevidljiva vrednost skoro svake priče koja se zasniva na činjenicama. “Data novinar” je samo novinar koji shvata važnost podataka i ume da ih iskoristi što je više moguće. Samo nam je trebao novi termin za ovu vrstu novinarstva zato što je nova i podrazumeva veliki broj alata sa kojima mnogi novinari nisu upoznati. Ali i telefoni i pisaće mašine su jednom bile revolucija u redakcijama, a niko sada ne govori o telefonskkom novinarstvu. Tako će biti i sa data novinarstvom za nekoliko godina.

Kada je mudro da novinar zatraži pomoć profesionalca za podatke, kao što ste Vi?

Mi u Journalism++ smo ljudi koji se bave tehnološkim delom novinarstva. Novinari nas zovu kada imaju ambiciozne projekte koje ne mogu sami da urade, pogotovo kada to podrazumeva dosta programiranja. Sve zavisi od resursa koje neka redakcija poseduje. Neke će dopustiti samo svojim novinarima da savladaju osnove data novinarstva. Druge će unajmiti stručnjake da rade sa novinarima i razvijaju veće projekte. Neke, kao što je New York Times, imaju sve veštine unutar kuće, od statističara do dizajnera. To ne može svako, pa zato vidite sve više kompanija kao što je naša, čija je glavna misija da omoguće onima koji pričaju priče da objave svoju poruku u onlajn svetu na efikasan način.