Početkom devedesetih godina minuloga vijeka medijska scena Crne Gore bila je neuporedivo siromašnija, nego danas. Zvanična politika, koju su inaugurisali „novi“ komunisti, pobjednici tzv. AB revolucije, prvo se opirala političkoj pluralizaciji, ali će joj se, ipak, prikloniti i dati doprinos opštem trendu, koji se već dobrano bio zahuktao u svim zemljama koje su i prije Crne Gore bile raskrstile sa takozvanim socijalizmom.

 

Crna Gora je i dalje bila, ne samo pod političkim, već i pod medijskim patronatom Beograda, pa su tamošnje novine („tradicionalno“) bile i najčitanije i najuticajnije. Radio-televizija Crne Gore i dnevni list „Pobjeda“ namah su „legli na rudu“ i postali glavni (i politički i medijski) oslonac novih vlasti, uveliko utičući na oblikovanje javnoga mnjenja i njegovo pridobijanje u projektovanome političkome pravcu. A taj „pravac“ bio je, zapravo, pravi „krivac“ što se Crna Gora u svemu poistovjećivala sa politikom zvaničnoga Beograda, odnosno novokomponovanoga (veoma moćnoga) srpskoga vožda, Slobodana Miloševića. Jedini nezavisni medij - jedino javno glasilo koje nije bilo pod neposrednom kontrolom tadašnjih vlasti, odnosno nije bilo njihov glasnogovornik, već žestoki oponent - bio je (i zbog toga) tada upravo osnovani nezavisni neđeljnik „Monitor“. 

 

 

Malobrojni crnogorski novinari, koji su distonirali od zvaničke politike crnogorskoga rukovodstva, svoje ocjene i komentare tadašnje društvene zbilje mogli su objelodaniti samo u „Monitoru“, ili u nekome od glasila koja su štampana u Sarajevu, ili Zagrebu, pa i nekima (rijetkim i novoosnovanim) u Beogradu. Svaki pokušaj „provlačenja“ takvih stavova u programima Radija, ili Televizije Crne Gore bio je „nepodoban“, a ubrzo postao i „pasan“, pa je ili bio spriječen, ili žestoko sankcionisan. Štoviše, pod raznovrsne udare novih vlasti dolazili su i oni novinari koji su se sa takvim „nepodobnim“ stavovima oglašavali u bosanskim, ili hrvatskim medijima. Iako je „Monitor“ bio u poluilegalnom statusu, vlasti Crne Gore su odlučile da i to svedu na „donji“ minimum, ako već (zbog šire političke bruke) nijesu mogle i da ga sasvim onemoguće i „uguše“. 

 

 

Tako se desilo da, uz ostalo, grupa afirmisanih novinara, urednika iz Radija i Televizije Crne Gore, krajem 1991. godine, budu - izbačeni na ulicu zbog objavljivanja tekstova u „Monitoru“. Bez posla su ostalli: Rajko Cerović, glavni urednik Televizije, Danilo Burzan, glavni urednik Radija, Miodrag Vukmanović, komentator Radija, Branko Vojičić, pomoćnik glavnoga urednika Televizije i Ljubomir Đurković, urednik u Kulturno-umjetničkome programu Televizije. 

 

A prije njihovoga (nezakonitoga!) išćerivanja s posla, vlasti su (što neposredno, što preko svojih policijskih, medijskih i drugih „filijala“) preduzimale razne druge „mjere“ u pravcu onemogućavanja navedenih (i još nekih) nezavisnih novinara da se svojim poslom bave na način kako oni sami shvataju profesiju, uz samostalno prosuđivanje o aktuelnoj stvarnosti, ali i puno poštovanje novinarskoga kodeksa. Tako su, prije toga, v. d. generalnoga direktora RTV Crne Gore Milutin Radulović, direktor Radija Čedomir Lješević, te glavni urednik Radija Danilo Burzan, smijenjeni sa navedenih funkcija, jer su postali politički nepodobni, odnosno - neposlušni. Uz to, Rajko Cerović je fizički napadnut, mučki, u pomrčini, nedaleko od ulaza u stan, a u dnevniku „Pobjeda“ svakodnevno su objavljivana specijalno naručena „pisma uredništvu“, u kojima se satanizuju ovi i još neki novinari, kao „izdajnici“, „separatisti“, „ustaše“.

 

Nama koji smo se našli na udaru vlasti i ostali bez posla nije bilo druge već smo „presavili tabak“ i Osnovnome sudu u Podgorici predali tužbu. Valjalo je makar pokušati...

Sudanija je - sasvim očekivano - potrajala mjesecima i godinama, ali se, ipak, desilo da se sve (po nas „izgnanike“) uspješno okonča. U proljeće 1994. godine, naime, bilo je i zvanično i definitivno: sud je donio konačnu odluku da smo svi nezakonito išćerani i da nas moraju vratiti na odgovarajuća radna mjesta u RTV Crne Gore, a ta medijska kuća je, takođe, sudski obavezana da nam isplati sva „zaostala“ primanja.

 

 

A i prije nego je generalni direktor RTV Crne Gore, Branimir Bojanić, 9. septembra 1991. godine, donio odluku da nas suspenduje, dugo je trajala naša medijska i druga satanizacija, a ja sam se našao u radnoj izolaciji, zbog neosnovanih javnih optužbi (dakle, kleveta) od predśednika Momira Bulatovića. 

 

Elem, neđe u drugoj polovini avgusta 1991. godine u rukovodstvu RTV Crne Gore je smišljen način kako da eliminišu „nepodobne“ urednike koji u „Monitoru“ kritikuju aktuelnu vlast. Tako je, u tajnosti, pripremljen pravilnik, po kojemu „niko od novinara ne može sarađivati sa drugim glasilima, bez odobrenja generalnoga direktora RTV CG“. A ko to uradi - čeka ga išćerivanje s posla! (Praksa će, međutim, pokazati da je to bilo namijenjeno samo nama petorici, jer su i mnogi drugi novinari RTV CG sarađivali u drugim glasilima, takođe bez odobrenja, ali i - bez ikakvih posljedica!)   

 

 

Kada sam, u petak, 6. septembra 1991. svratio u redakcijske prostorije (zvanično, bio sam na godišnjeme odmoru) slučajno sam čuo da se kod direktora ''nešto'' sprema i da bi se moglo desiti da budemo suspendovani, a možda i izbačeni s posla!?! „U povjerenju“ sam saznao da je RTV CG dobila (fantomski) pravilnik, koji, zaista, omogućava ono „nešto“ o čemu sam, nešto prije toga, bio obaviješten. Brže-bolje sam napisao zahtjev direktoru RTV CG i uspio da ga, pred sam kraj radnoga vremena, zavedem u arhivi RTV CG. Uz ostalo, napisao sam:

 

''Ovim se putem obraćam da mi odobrite saradnju sa drugim redakcijama, jer mi u redakciji Radija,đe primam platu, već više od pola godine nije omogućeno da radim bilo što, pa ni novinarske poslove...“ 

 

Precizirao sam još da tražim odobrenje da sarađuje u neđeljniku „Monitor“ i sa Radio-Jugoslavijom - po zahtjevu tih redakcija... (Ispostaviće se da je činjenica da sam „ugrabio'' da taj zahtjev direktoru zavedem pod datumom 6. septembar, odlučujuće doprinijela da se na sudu svi „iščupamo“ iz, nad nama, široko razjapljenih čeljusti vlasti.) 

 

Međutim! Uprkos tome što sam i formalno preduhitrio generalnoga direktora Bojanića, on je već u poneđeljnik, 9. septembra, rano ujutro, preko internoga kurira, nama šestorici, uputio rješenja o udaljenju s posla, odnosno o suspenziji. Pošto je znao da sam ja svoj pismeni zahtjev uputio prije nego je on potpisao ta rješenja, Bojanić je u pismena rješenja upisao da nam suspenzija počinje (čak) šest dana prije dana pisanja tih rješenja!? Računao je da je taj nedopustivi falsifikat dovoljan da zabašuri činjenicu da sam se ja blagovremeno obratio za „odobrenje saradnje sa drugim redakcijama“. Moj zahtjev, naravno, Bojanić nije ni razmatrao, pa ga, dakle (zvanično), nije ni odbio.

 

 

O tome je „Monitor“, u redakcijskome uvodniku,  od 13. septembra, pod naslovom ''Ispunjenje jednog predizbornog obećanja'', objavio i ovo:  

 

Taj neđeljnik, potom, precizira da se suspenzija odnosi na „veterane crnogorskog novinarstva“: Danila Burzana, Rajka Cerovića, Miodraga Vukmanovića, Esada Kočana, Branka Vojičića i Ljubomira Đurkovića, koji su „u dužem periodu doprinosili afirmaciji crnogorskog novinarstva i kulture u cjelini."

 

"Mlađani direktor je strožije postupio sa renomiranim stvaraocima, nego sa radnicima za održavanje zgrade, kojima je bio rukovodilac, prije nego što je postao generalni direktor RTV. Budući da direktor RTV CG nema ni jednog objavljenog slova, takav odnos prema ovim novinarima mogao bi se pripisati njegovom neznanju, ili nedostatku kulture, da je isti aršin primijenio prema desetinama novinara iz RTV CG, koji su stalni saradnici u glasilima: 'Dnevnik', 'Politika', 'Ogledalo', TV Beograd...“, dodaje „Monitor“ i konstatuje „da je, otpuštanjem Danila Burzana, predsjednik Bulatović, konačno, ispunio jedno predizborno obećanje. Po svoj prilici, kako mu ide posao, biće još ovakvih ispunjenja." (Bulatović je, naime, uoči predśedničkih izbora, krajem 1990. godine, izjavio da će, „ako bude izabran, smijeniti Burzana sa funkcije glavnoga urednika Radija“.)

 

Više nego prljavu igru generalnoga direktora RTV CG, Branimira Bojanića, morali smo prihvatiti. Śutradan, 10. septembra 1991. godine, nas šestorica predali smo pismene prigovore na rješenja o suspenziji. 

 

 

Članovi Upravnoga odbora RTV Crne Gore, na sastanku od 27. novembra, nijesu imali vremena da raspravljaju o tako „škakljivim“ pitanjima, kakve su presude šestorici urednika, i to baš u išćekivanju koktela, povodom Dana RTV Crne Gore... Upravni odbor je, bez rasprave, odbacio naše prigovore na direktorova rješenja, ustvrdivši čak da su - neosnovani. 

 

Iako ne baš brojno, reagovanje na takve postupke u javnosti je, ipak, bilo dosta oštro. Crnogorski PEN centar, tim povodom, ''upozorava svjetsku i našu javnost da u Crnoj Gori, pod okriljem vladajuće partije, sve više uzimaju maha procesi koji se ni po čemu ne mogu nazvati demokratskim.'' Crnogorsko vijeće Evropskoga pokreta, u otvorenome pismu predśedniku Momiru Bulatoviću, upozorava da ''čitav niz događaja, u posljednje vrijeme, a posebno progon novinara i urednika RTV CG, predstavljaju očigledne indikatore stvaranja nedemokratske atmosfere, sa svim obilježjima kršenja parlamentarne demokratije, ljudskih prava, građanskih i profesionalnih sloboda'' i poziva predśednika da ''u interesu dostojanstva državne funkcije koju obavlja, štiti i zaštiti sve građane Crne Gore, u njihovim osnovnim pravima i slobodama, od svake bahatosti i siledžijstva''.

 

Novinari i drugi radnici RTV CG, njih 66, tim povodom potpisali su peticiju direktoru RTV, u kojoj zahtijevaju „obustavljanje hajke protiv grupe novinara“, saopštavajući da ni oni nijesu bili upoznati sa postojanjem pravilnika, na osnovu kojega se pokreće kampanja izbacivanja ljudi s posla. Udruženje profesionalnih novinara Crne Gore, u svom saopštenju, uz ostalo, naglašava da se radi o ''obračunu sa novinarima koje aktuelna vlast u Crnoj Gori smatra svojim političkim neistomišljenicima''... ''Na ovakav zaključak nas navodi i jedna tipično ideološko-politička odredba iz pravilnika RTV CG, kojom su predviđene sankcije 'za svako istupanje kojim se objektivno pomaže, ili afirmiše separatizam u Crnoj Gori'...'', naglašeno je u saopštenju.

 

 

Beogradske „Večernje novosti“ od 11. do 14. septembra, iz dana u dan, objavljivale su serijal ''povodom iznenadne suspenzije urednika i novinara RTV CG''. Zanimljiva je objavljena izjava Branka Vujisića, predśednika Upravnoga odbora RTV: ''Stiče se utisak, na osnovu prašine koja se digla, da je šestorici kolega već presuđeno, da su dobili otkaz, a to nije tako. Kad sve dođe na Upravni odbor, kao drugostepeni organ, mogu da obećam da će se odlučivati samo na osnovu relevantnih činjenica – ni po babu, ni po stričevima'."Da bi tu ''relevantnost činjenica'' pojasnio on je dodao: ''Nerealno je očekivati, bez obzira koliko mi demokratski mislili, da će onaj ko finansira RTV CG, plaćati i one koji pljuju po finansijeru.'' 

 

„Borba“ od 10. septembra, pod naslovom ''Čistka po beogradskom receptu'', piše da direktor RTV Bojanić tvrdi da ''nijedan zaposleni u toj kući nema njegovu saglasnost za saradnju sa drugim redakcijama'', te da ga ''niko nije ni tražio, osim Danila Burzana''.  Borba objavljuje i vijest da je ''urednica TV dnevnika, Vinka Jovović, podnijela ostavku, zbog toga što joj je zamjenik glavnog urednika TV CG, Emilo Labudović, zabranio da objavi saopštenje Socijalističke partije o tom slučaju."

 

Socijalistička partija je, uz oštar protest „protiv nedopustivog ponašanja direktora RTV“, pozvala građane Crne Gore na bojkot plaćanja RTV pretplate, Liberalni savez je upozorio ''da će o ovim i drugim slučajevima kršenja elementarnih ljudskih prava obavijestiti domaću i međunarodnu javnost'', a protestima su se pridružili i Savez reformskih snaga Crne Gore, te Savez reformista Crnogorskoga primorja.

 

 

Direktor RTV CG, Branimir Bojanić, pokušao je da preko ''zdravoga jezgra'' u toj kući dobije podršku za svoju prljavu rabotu, pa je 27. septembra, u „Pobjedi“, osvanula peticija grupe radnika RTV CG, naslovljena: ''Neka ih plati Tuđman!'' Time se „odgovara“ na peticiju onih radnika RTV CG koji su ranije ustali protiv našega političkog progona. U toj novoj peticiji piše da je „radni učinak ove šestorice novinara u RTV već godinama ravan nuli, a platu primaju samo zato što služe Tuđmanu i Vatikanu“ i dodaje da je „mišljenje slično njihovom imao i Pavelić“, pa preporučuju: „za takvu demokraciju neka idu u Lijepu njihovu. Neka ih plati Tuđman! U RTV ne mogu odbijati platu za pljuvanje na svoj narod!''

 

 

Ni to, izgleda, nije dalo očekivane rezultate, pa se prionulo na pripremu nove peticije, koju je objavila „Pobjeda“, od 4. oktobra, pod naslovom „Vrijeme je da odete!'' U tekstu, na skoro čitavoj stranici, nama, „osuđenima“ poručuju: „Idite – Debeli brijeg nije daleko, nećemo vam braniti, niti žaliti za vama. Danas je vrijeme da požanjete ono što ste sijali u oktobru, kada se Crna Gora dizala iz blata, a vi pokušavali da je, pomognuti svojom TV Zagreb, ponovo vratite u to blato. Put koji vam je utro vaš prethodnik, Štedimlija, vodi vas u ćorsokak, no to je vaš problem. Činite što znate, samo ne očekujte da vas plaćamo kao novinare RTV CG, koja pripada narodu Crne Gore, a koji ste vi, kako da vam se drugačije kaže - izdali!“

 

 

I dok se na medijskoj sceni odvijalo takmičenje ostrašćenih velikosrpskih ''rodoljuba'' ko će nas više popljuvati kao prokazane novinare, traganje za članovima nove disciplinske komisije u RTV CG potrajalo je sve do februara 1992. Iako je, po zakonu, disciplinski postupak u takvim slučajevima hitan, na njegov početak se čekalo više od pet mjeseci! Direktor Bojanić je, konačno, uspio da među 800 radnika RTV pronađe trojicu koji će se prihvatiti da budu „na usluzi“: Borislav Bešović (predśednik) i članovi Dragoljub Vučić i Milan Vuković. 

 

Nakon saslušanja ''okrivljenih'', Disciplinska komisija je, 12. februara, donijela odluku, pojedinačno, za sve: ''(Prezime i ime) ... KRIV JE... što je bez odobrenja direktora sarađivao (...), pa mu se zbog toga izriče disciplinska mjera - prestanak radnog odnosa''. U obrazloženju se kaže da je ''nedvosmisleno utvrđeno da je ... učinio težu povredu radne dužnosti, jer se bavio poslovima iz djelatnosti RTV CG za treća lica, kao sporednim zanimanjem, u dopunskom, ili ugovornom radu, bez prethodno zaključenog ugovora, odnosno odobrenja direktora RTV.“ 

 

 

O odluci Disciplinske komisije RTV „Monitor“ od 2. februara 1992. u tekstu pod naslovom ''Niko ne sme da nam dira Sveta, Mila i Momira'', ističe da je ''direktor Bojanić pet mjeseci tražio ljude koji će oživotvoriti njegov (?) predlog'', te da to ''i pored straha većine radnika ove kuće za radno mjesto, nije bilo lako, pogotovo nakon ostavke koju je, odmah poslije pokretanja postupka, podnijela tadašnja Disciplinska komisija, sa poznatim sportskim novinarom Miloradom Đurkovićem, na čelu.“ 

 

 

Napisali smo prigovor na tu odluku Upravnome odboru RTV CG, koji se, tim povodom, sastao 9. marta 1992. Tokom saslušanja bilo je jasno da većinu članova Upravnoga odbora uopšte i ne interesuje što „optuženi“ govore, a izvjesna Zagorka Vuković, iz Bara, toga dana je ''briljirala'' u odbrani ''mladih i lijepih'' od nas - ''izdajnika svoga naroda”.

I naravno: potvrđena je odluka o išćerivanju s posla!

 

Beogradski NIN, u broju od 13. marta, pod naslovom ''Monitorijum'', piše da je ''okončana višemjsečna afera oko suspenzije petorice novinara“, objašnjavajući ''da je Ljubomir Đurković otišao u Holandiju, a Esada Kočana im je teško bilo proglasiti crnogorskim separatistom, jer je - musliman.'' Novinarka B. Anđelković, još kaže: ''U želji da čujemo i drugu stranu, pozvali smo i Borislava Bešovića, predsjednika disciplinske komisije, koji nije bio rad da govori o tome, što smo zaključili kada nam je dvaput zaredom zalupio slušalicu.''