Gde prestaje govor mržnje a počinje ograničenje slobode izražavanja? Kada su novinari i mediji odgovorni za govor mržnje? Primeri iz evropske i sudske prakse u regionu.

Iako se često smatra da su mediji ili medijski poslenici odgovorni za govor mržnje  samo u slučaju kada ga sami direktno koriste, njihova odgovornost je gotovo jednaka u slučajevima kada prenose nečiji govor mržnje na način da doprinose širenju takvog govora.

To, naravno, ne znači da ne mogu da izveštavaju o govoru mržnje kao postojećem društvenom fenomenu. Štaviše, upravo imajući u vidu značaj teme za javnost, opšte je prihvaćeno da mediji imaju obavezu da o govoru mržnje kao prisutnoj pojavi u društvu informišu javnost.

Važan je kontekst

Krajem 80-tih godina u Danskoj je osuđen novinar Jens Olaf Jersild zbog intervjua sa trojicom mladića, deklarisanih nacista, emitovanog u informativnom programu TV stanice. Podstaknut novinskim člankom o grupi mladih ljudi i njihovim rasističkim stavovima, novinar je pozvao pripadnike ove grupe i od nekoliko sati materijala pripremio prilog od nekoliko minuta u kojem su sagovornici otvoreno izražavali mržnju prema imigrantima, „crnce“ nazivali životinjama i pravdali svaki zločin protiv njih. U intervjuu je učestvovao i socijalni radnik koji je govorio o posledicama nasilničkog ponašanja.

Jersild je, zajedno sa urednikom informativne redakcije i mladićima koji su učestvovali u intervjuu, osuđen za govor mržnje, tačnije zbog toga što je podstrekivao  rasističke ideje i pomagao mladićima da ih prenesu. Odluka je argumentovana ocenom da sam prilog nije imao nikakav doprinos javnoj raspravi, nije bio informativan već senzacionalistički, a montirani materijal je sadržavao uvredljive komentare.

Jersild je podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava. Procenjujući okolnosti slučaja, Sud je ocenio da je emitovanje uvredljivih komentara imalo za cilj da obesmisli sagovornike, a ne da širi rasističke ideje. Posebno je cenio kontekst priloga. Kako je sam prilog prikazan u okviru ozbiljnog informativnog programa namenjenog užem krugu gledalaca, a u cilju informisanja javnosti o fenomenu rasizma i ksenofobije u Danskoj, Sud je stao na stanovište da novinar nije podstrekivao niti širio govor mržnje.

Samim tim, Sud je ustanovio da ograničenje slobode izražavanja nije bilo „neophodno u demokratskom društvu“, a naročito da mera ograničenja nije bila proporcionalna zaštiti ugleda i prava drugih lica. Konačna odluka suda je da je Danska prekršila pravo na slobodu izražavanja iz člana 10. Evropske  konvencije. (Preuzmite presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Jersild protiv Danske, br. predstavke 15890/89 od 23. septembra 1994.)

Da li će neki mediji biti odgovoran zato što je preneo nečiji govor koji poziva na nacionalnu mržnju ili netrpeljivost zavisiće od okolnosti slučaja. To ne znači da će novinar ili urednik uvek imati sumnju u pogledu svoje odgovornosti. Takva nesigurnost mogla bi samo da proizvede autocenzuru i izbegavanje medija da se bave slučajevima raspirivanja nacionalne ili druge mržnje kao temama značajnim za širu ili užu društvenu zajednicu. Svako ograničavanje slobode izražavanja mora da bude predviđeno zakonom u cilju zaštite pretežnijeg interesa i samo u meri koja je proporcionalna zaštiti tog interesa.

Prema jasnim principima sadržanim u Preporuci o govoru mržnje (1997) Komiteta ministara Saveta Evrope, sve države bi trebalo da sankcionišu govor mržnje u svojim zakonodavstvima, ali na način koji ne dozvoljava arbitrarnost. Prema ovim preporukama, države treba da osiguraju da njihovi zakoni ne ograničavaju slobodu izražavanja kao jednu od fundamentalnih sloboda u demokratskom društvu i treba da obezbede nezavisnu sudsku kontrolu u slučajevima govora mržnje.

Istovremeno, Preporuka ističe potrebu i pravo javnosti da primi informacije i ideje kojima se iznose, analiziraju ili objašnjavaju spečifične okolnosti govora mržnje. Nacionalni zakoni i praksa treba da razlikuju odgovornost lica koja koriste govor mržnje od odgovornosti medija koji učestvuju u širenju takvih ideja kao dela svoje misije da javnosti iznose informacije i ideje od javnog interesa.

Organizacija Article 19 (nevladina organizacija koja se više od tri decenije bavi slobodom izražavanja) u svom izveštaju iz 2005. godine beleži porast nacionalnih zakona kojima se inkriminiše govor mržnje. Međutim, nakon napada na Sjedinjene Američke Države 11. septembra 2001. godine, veliki broj zemalja usvojio je restriktivnije zakone o govoru mržnje koji mogu negativno da utiču na legitimno uživanje prava na slobodu izražavanja.

Savet Evrope objavio je 2009. godine Priručnik o govoru mržnje i praksi Evropskog suda za ljudska prava. Ovaj priručnik, iako nije namenjen samo medijima, može pomoći novinarima i urednicima u izveštavanju čija je tema govor mržnje.

Bitna su namera i sadržaj

Kako bi izbegli odgovornost za prenošenje govora mržnje, mediji treba da posvete dužnu pažnju svom izveštavanju pre objavljivanja teksta ili emitovanja priloga. Važno je napomenuti da Evropski sud za ljudska prava donekle različito tretira štampane i radiodifuzne medije jer televizija ima jači uticaj na publiku u odnosu na štampu.

Pre svega, bitna je namera. Ključno pitanje je da li mediji žele da upotrebljavaju govor mržnje. Ukoliko je odgovor potvrdan, onda su sva pravila profesionalnog izveštavanja o govoru mržnje ili netrpeljivosti između određenih grupa nevažna. U tom slučaju mediji zloupotrebljavaju svoja prava i slobode, a takav rad ne zavređuje zaštitu ni pred nacionalnim ni pred Evropskim sudom.

Dalje, posmatra se sadržaj teksta ili priloga. Politički diskurs, odnosno teme od javnog značaja uvek uživaju veći stepen zaštite od, na primer, umetničkog izražavanja. Razlog za različiti stepen zaštite jeste demokratski potencijal slobode izražavanja i istovremena zaštita govornika i publike. To, naravno, ne znači da je govor mržnje u političkim tekstovima dozvoljen, već da će sud, barem Evropski sud za ljudska prava, posebno uzeti u obzir sadržinu. Ukoliko je političar taj koji koristi govor mržnje, mediji imaju dužnost da informišu javnost, ali na način da ovakav govor osude. U suprotnom, verodostojno prenošenje govora može se smatrati kao pomaganje u širenju, recimo, rasističkih ili ksenofobičnih ideja.

Odgovornost i za govor mržnje u oglasima

Odgovornost postoji ne samo u slučajevima kada medijski poslenici aktivno učestvuju u kreiranju sadržaja, već i kada objavljuju oglase na čiju sadržinu uglavnom ne utiču. Jedan primer iz Srbije na pravi način ilustruje odgovornost urednika za sadržaj plaćenog oglasa.

Dnevni list Glas javnosti objavio marta 2006. godine oglas u rubrici „Ekonomija“ kojim su se građani pozivali da bojkotuju otvaranje tržnog centra „IDEA“ isključivo jer se radilo o firmi iz Republike Hrvatske. U oglasu je istovremeno naglašeno da će se pratiti svako „ko kupuje u toj radnji i ne želi da se solidariše sa stotinama hiljada izbeglih i prognanih Srba“. Nevladina organizacija Inicijativa mladih za ljudska prava podnela je tužbu za govor mržnje protiv tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika i vlasnika novina.

Prvi opštinski sud u Beogradu utvrdio je septembra 2008. godine da tekst predstavlja govor mržnje.  Kako je sud naglasio, urednik „i te kako treba da bude ili jeste upoznat sa tekstovima koji se objavljuju ili pak objavljivanjem reklama, s obzirom na radno mesto koje mu za to stvara kako obavezu i odgovornost, tako i mogućnost da ima uvid.“

Sud je obavezao glavnog i odgovornog urednika da nadoknadi troškove organizaciji i da objavi presudu u celosti bez ikakvog komentara. Sud je takođe zabranio tadašnjem uredniku, ali i svim drugim „eventualnim naslednicima“ da objavljuju tekstove koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv drugih nacija.

Na kraju, važno je istaći da je samo izveštavanje o nečijoj nacionalnoj pripadnosti ili seksualnoj opredeljenosti, a posebno o verskoj opredeljenosti, veoma osetljivo. Tako, ukoliko se izveštava o nekom krivičnom delu, nije etički referisati na nacionalnu pripadnost ili veru, ukoliko ta pripadnost nije od važnosti za krivično delo. Gotovo svi kodeksi sadrže principe koji ne preporučuju izveštavanje o nečijim svojstvima ukoliko ta svojstva nisu značajna za slučaj.

Kako je, na primer, navedeno u Kodeksu časti BH novinara, „Novinari moraju izbjegavati objavljivanje detalja i pežorativne kvalifikacije o rasi, boji kože, vjeri, spolu ili seksualnoj orijentaciji, kao i o bilo kojoj fizičkoj ili mentalnoj manjkavosti ili bolesti ukoliko to nije relevantno za javni interes."