Stravična tajna razotkrivena nakon 17 godina

11/01/2005

Pronađeni ostaci ubijene žene i jednog djeteta, drugo dijete nestalo u Klagenfurtu, glavnom gradu austrijske pokrajine Koruške, pronađen je ženski trup bez glave i udova i jedna dečja nožica. Osamnaest dana kasnije, mirni građanin Klagenfurta izvršio je samoubistvo. Mesec i po dana posle toga, na vratima romske porodice u Rumi, pojavila se austrijska policija.

Devojka Vilhelma Polesniga zvanoga Vili, mirnog radnika Austrijske železnice, šefa kancelarije za popravke rampi, krenula je ka njegovom stanu. Bio je deveti septembar ove godine, Vilijev pedeset šesti rođendan. Želela je da mu čestita. Zatekla ga je, kako je i očekivala, na kauču u dnevnoj sobi, pred upaljenim televizorom. Nije, međutim, očekivala, lokvu krvi i malokalibarski karabin čiji je metak završio u Vilijevoj glavi. Vili je gledao televiziju, a potom, iz nekog razloga odlučio da se ubije.

Četrdeset pet dana kasnije, na kapiji skromnog dvorišta u ulici Mladena Stojanovića 100 u Rumi, šezdeset kilometara od Beograda, u Sremu, radoznalo posmatrana od radoznalih komšija, pojavila se austrijska policija u pratnji srpskih kolega, polcajaca Rume. Zamolili su Dušanku Stanković i njenog muža Radeta, romsku porodicu koja ovde živi godinama, da daju uzorke krvi i pljuvačke radi analize DNK u specijalnom institutu u Insbruku. Rade, četiri puta šlogiran, mogao je samo da signalizira da mu je loše, a Dušanka, pedesetogodišnja žena tužnih očiju, uskoro je od hitne pomoći koju je pozvala zbog nesretnog muža, i sama dobijala injekcije.

Šta je to Vili Polesnig mogao videti na austrijskoj televiziji, što bi ga nagnalo da stavi cev karabina u usta i povuče okidač?

U Klagenfurtu su osamnaest dana ranije, 22. avgusta, građevinski radovi na podvožnjaku ispod železničke pruge, iznenada prekinuti. Naime, bagerista je zario u zemlju kašiku mašine i izvukao, između ostalog i punu plastičnu kesu za 120 litara smeća koju nije ni primetio.

Ostalim se radnicima učinilo neobično da je vreća imala veoma neprijatan miris, ali to im nije bilo preterano čudno - đubre i inače smrdi, pa su kesu, nevoljni da dođu kontakt sa njenom sadržinom, bacili na kamion sa ostalim šutom, koji je odvezen na deponiju. Šestog septembra posle podne, zazvonio je telefon u klagenfurtskoj policiji. Zvali su radnici deponije. Iz kese je provirilo nešto što je ličilo na dečiju nožicu.

Policajci su pronašli su nešto potpuno jezivo. U kesi je bio torzo žene, bez glave, ruku i nogu i ta jedna, mala, dečija nožica.

Policija se hitno vratila na mesto iskopavanja, ogradila ga, pozvala forenzičare i druge stručnjake i počela istragu. Klagenfurtski mediji su počeli da objavljuju izveštaje o pronađenim misterioznim ljudskim ostacima. U stvari, jedina veza između Vilhelma Polesniga i nesretne žene i deteta u u trenutku njegovog samoubistva, bile su televizijske vesti devetog septembra, kada je Vili pucao sebi u glavu. Jedini svedok, sam Vili, bio je, međutim, mrtav.

Stravični ostatci žene i deteta i misteriozno samoubistvo železničkog radnika, ostali su nepovezani sve do, 12. septembra. Tog dana su, nezavisno jedan od drugog, dva čoveka telefonom pozvala klagenfurtsku policiju. Obojica su videli u novinama Vilijevu osmrtnicu, što im nije dalo mira. Povezali su, naime mesto pronalaska ljudskih ostataka sa Vilijevom smrću. Obojica su radili po dve-tri godine sa Vilijem na istom mestu, kućici u kojoj je Vili bio šef ekipe za popravke rampi. U neposrednoj blizini, odvijali su se i radovi na podvožnjaku. Policija se bacila na posao.

U kućnoj dokumentaciji samoubice, pronašli su podatke o njegovoj supruzi, koja je, po svemu sudeći, živela tu, u Austriji. Pronašli su živu i zdravu žensku osobu, koja s Vilijem već dugo nije imala nikakve veze. Tražili su dalje, pronašli još dokumenata i u njima - njegovu drugu suprugu. Gordanu Stanković iz Rume.

«Bio je bolesno ljubomoran»

Dušanka Stanković je brinula za svoju decu najbolje što je mogla i umela. Njena ćerka, Gordana, radila je kao najamni radnik po okolnim poljoprivrednim gazdinstvima i preduzećima i naletela dva puta na ljude koji su je ostavili svaki sa po jednim detetom, ne učestvujući u njihovom životu ni na koji način. Gordana je tražila načine da zaradi za njihovo podizanje. Kažu da je bila veliki radnik i veseljak. Išla je i u Grčku da radi u hotelima, pokušavala da nađe stalan posao.

Kada joj se, 1986. godine ukazala prilika da ode u Austriju da radi, odmah je pošla. Devojčica Dušica je ostala sa Gordaninim roditeljima, a dečak, Saša, nastavio je da živi u Dečjem selu, ustanovi za nezbrinutu decu u Sremskoj Kamenici.Gordana je slala novac i redovno se javljala, sve dok nije upoznala Vilhelma Polesniga.

Novost u njenom životu, uznemirila je majku Dušanku. Nije znala ništa o čoveku, s kojim je njena ćerka počela i da živi, a prethodni primeri nisu bili umirujući. Otac Dušankinog starijeg deteta, na primer, bio je dugo u zatvoru, nakon čega je poginuo u ratu, a o ocu drugog deteta, porodica odbija i da govori. Uskoro, Dušanka i Vili pojavili su se u Rumi. Došli su po decu.

- Bio je bolesno ljubomoran, kaže Gordanin brat, Zoran Kostić.- Gordana me je predstavila, rekla je: "Ovo je moj brat". "Nije ti to brat," rekao je besno i onda su nastavili da se svađaju na nemačkom. Mislio je od mene da sam ljubavnik. Od brata. Svašta!

Ali, iako je bio veoma povučen i "nije bio za društvo", kako kaže porodica Stanković, Vili je žarko želeo da odvedu decu u Austriju. Bio je veoma ljut što je mali Saša u Dečjem selu i što je dečakov odlazak u Austriju podrazumevao birokratsku proceduru. Ipak, i to je završeno, i Gordana i Vili su sa decom otišli u Klagenfurt. Kasnije su još jednom bili u Rumi i više nikad.

- Prestala je da se javlja, priča Gordanina majka Dušanka.- Javljala se možda jednom u dva meseca. On joj nije dao da se javi! On! Sigurna sam!

Kada se takva situacija nastavila, Dušanka je jadna, lepo zaklala prase, kao ponudu, da se umili Viliju, spakovala se, sela na voz i - pravac Klagenfurt. Gordanina je majka jednostavna žena. Na potpitanje: "Pošli ste u Austriju?" Odgovara: "Ne. U Klagenfurt." Isto se ponavlja i sa Ljubljanom i Slovenijom.

Njen put u Austriju je ozbiljna avantura, veliki korak. Vrlo brzo se ispostavlja i da ona nije uopšte znala ni geografski položaj Klagenfurta, Vilijevu i Gordaninu adresu, kao ni jedne reči nemačkog. Ko zna koliko je i kuda sve lutala dok nije, igrom slučaja, naletela upravo na Vilija, na železničkoj stanici u Klagenfurtu.

Ovaj je bio vrlo neodlučan šta da radi s njom, čak je i odbio od sebe, ali je posle, kaže Dušanka, potrčao za njom, uzeo joj stvari i poveo je kući kod Dušanke i dece- Pustio me sedam dana da budem. I bilo sve dobro. Sve u redu. Ja je pitam zašto se ne javlja, ona nešto mumla, onako, kao: "Nemam vremena, nisam stigla..." Znala sam ja da joj on ne da. Pitam je kako joj je, kakav je Vili prema njoj, ona samo kaže: "Dobro". Nije htela da se žali.

Neprimjetan susjed – patološki ubojica

Vilhelm Polesnig je u mladosti imao nešto problema sa alkoholom. Policija ga je dva puta kažnjavala zbog vožnje u pripitom stanju, ali je komšijama u Klagenfurtu, sa kojima se inače niti družio niti mnogo razgovarao, rekao da je sa alkoholom još onda raskrstio i dokaza za suprotno nema. Ono što je preskočio da ispriča komšiluku, međutim, ticalo se slučaja iz novembra 1978. godine, kada je, u pokušaju da naplati poveliku sumu od osiguranja, pokušao da zapali sopstvenu kuću, dvanaest kilometara od Klagenfurta. Nije to baš vešto izveo, pa se vatra sama ugasila ne nanevši veću štetu.

U junu 1979. godine, međutim, u novoj ne baš spektakularnoj demonstraciji kriminalnog uma, učinio je istu stvar i spalio svoju nekretninu do temelja. Sve što je dobio bilo je 12 meseci zatvora. Kako mu je to bio prvi prestup, odslužio je dve samo trećine kazne i nakon osam meseci izašao iz zatvora i vratio se na svoj posao na železnici. Jedino što sada više nije imao kuću.

Nakon posjete ćerci Dušanka se sretno vratila u Rumu, ali se Gordana i dalje nije javljala češće od jednom u par meseci. Dušanka nije izdržala, ponovo se spakovala i otišla u Klagenfurt. Sada je nosila ćurke. A znala je i put do stana.- Ja vidim, posle ručka, virim između šarki, on decu, a sad su jela, u dnevnoj sobi ovako diže gore, pa spušta, pa ih prevrće... Kažem Dušanki: "Nemoj da mu kažeš ovo, ali on će da ti ubije decu, vidi šta im radi, ovako ih diže, pa ih spušta, a sad su jeli!"

Vili je Dušanki odavno bio sumnjiv, kao i celoj porodici, jer sa njima nije uopšte komunicirao i nikako se nije uklapao ni u jedan standard kakav se od čoveka, odnosno zeta, u romskoj porodici u Rumi očekuje. To je mogao biti i samo splet okolnosti. Naime, osim što jedan povučeni Austrijanac i inače ne bi imao mnogo toga zajedničkog s njima, Vilijeve komšije tvrde da on ni po njihovim standardima nije imao skoro nikakvu komunikaciju sa svojim okruženjem. Jednostavno, bio je takav čovek.

Zato je pred zgradom u kojoj je stanovao sa Gordanom, ogradio dve male parcelice i od njih neprestanim, svakodnevnim radom stvorio tematske baštice sa patuljcima i pečurkama od gipsa. Do njegovih malih vrtova, izgleda, bilo mu je veoma stalo. Tu pedanteriju potvrdile su i njegove kolege s posla. Jedan je ispričao kako se Vili žalio na čistačicu koja njegovu hemijsku olovku, nakon čišćenja stola, nije ostavila na precizno određeno mesto na kojem je i zatekla, što je njega potpuno izvelo iz takta.

Ipak, u čitavom Klagenfurtu, nije se našao niko ko bi se setio ikakvog slučaja agresivnosti ili fizičkog nasilja Vilhelma Polesniga prema drugom ljudskom biću. Osim Gordane.

- Onda su se pobili! Gordana mu je nešto rekla, posvađali se, on je na nju skočio...

Dušanki drhti glas i kao da ponovo učestvuje u groznom događaju.

- Udarao je, ona se branila, a onda je uhvatio za vrat, da je davi! Deca su vrištala, plakala... Ja sam se bacila, uhvatila ga za ruke, čupala mu ruke s nje...

Stvar se završila pomirenjem. Dušanka, kojoj, kao ni njenom sinu Zoranu, nije mnogo čudno da muž "ponekad udari ženu", bila je duboko zabrinuta zbog ovog davljenja. To nije bilo «vaspitno šaketanje», i u svetlu Gordaninog nastavljenog nejavljanja, ozbiljno se zabrinula.

Nakon ovog incidenta, Gordana se javila još samo jedan ili dva puta i zatim potpuno prestala da zove. Kada je prošlo nekoliko meseci, Dušanka se ponovo spremila na put.

Ubio ženu, pa se od nje razveo

- Stigla sam pred Vilijevu zgradu ujutro. Nisam smela da odem gore. Stajala sam i gledala terasu na kojoj je Gordana prostirala veš. Kada je prošlo nekoliko sati, počela sam da plačem. Zatim i da dozivam. "Gordana! Gordana!" - vikala sam. Ništa se nije desilo. Ceo sam dan tu presedela na jednoj klupi, vičući i plačući. Mislila sam da će neko da zove policiju, kad me čuje... Ništa. Onda sam ja otišla sama u policiju. Oni me nisu ni saslušali pošteno, nisam videla ni da su nešto zapisali. Isterali su me! Rekli su: "Odlazi. Gordana nije ovde. Odlazi".

Austrijski policajci su se pojavili u Rumi 24. oktobra ove goidine i uzeli od porodice uzorke krvi i pljuvačke za DNK analizu. Institut u Insbruku, obradio je ogroman broj uzoraka DNK žrtava cunamija koji je u jugoistočnoj Aziji odneo stotine hiljada života. Tokom rada na njima, naučnici su uspeli da razviju nove metode utvrđivanja srodstva preko DNK. Samo zahvaljujući ovoj, još jednoj nesretnoj okolnosti, bili su u stanju da utvrde da je u kesi za đubre pronađena Gordana Stanković, sa nogom jednog od dvoje njene dece.

Nožica je, naime, bila u tako lošem stanju, da naučnici nisu uspeli da utvrde ni pol deteta. Od vremena smrti, naime, prošlo je sedamnaest godina. Nove analize su naručene kako bi se i to utvrdilo, ali za njih je potrebno vreme. Za sada, ne zna se da li je u pitanju Dušicina, ili Sašina noga.

Gordanu je poslednji put u Klagenfurtu prepoznao službenik policije, dve ili tri nedelje nakon što je ona drugi put došla u policijsku stanicu da se žali da je muž tuče. Kao da joj policija nije poverovala, nikakve mere nisu preduzete protiv Vilija, a Gordana je potražila sklonište u početkom juna 1988. godine u Ženskoj kući, ustanovi u koju se sklanjaju žene žrtve nasilja. Tamo je nakon nekoliko dana rekla da ide sa decom u Beč i otišla. Nešto kasnije, 18. juna iste godine, prepoznao ju je na ulici pomenuti policijski službenik. Tako znamo da se vratila u Klagenfurt, a da li kod Vilija ili ne, nije poznato.

Nakon policijskog službenika, prvi ljudi koji su ugledali Gordanu Stanković, odnosno deo njenog obezglavljenog, unakaženog leša bez ekstremiteta kako proviruje iz kese za đubre, bili su forenzičari austrijske policije na deponiji smeća u Klagenfurtu, sedamnaest godina kasnije.

- Gordana je mnogo pre toga bila u našoj ambasadi u Beču, kaže Dušanka. - Žalila se da joj Vili ne daje dečji dodatak, da je bije, a da joj policija ne pomaže. Rekli su joj: "Sad ćemo da vidimo šta kaže policija," i pozvali telefonom. Sve što su joj posle toga rekli, prenela je majci, pre nego što su je poslali napolje, bilo je: "Trebalo je da se udaš za nekog bogatijeg".

Dušanka nije odustajala od potrage za ćerkom. Otišla je u bečku policiju. Tamo su konsultovali nešto što je, po Dušankinom opisu, verovatno bio kompjuter. Rekli su joj da su Dušanka i Vili sa decom otišli na odmor. Dve godine kasnije, Vili se formalno razveo od Dušanke, a kao razlog, naveo je da ga je ona sa decom napustila i da ne zna gde su oni u tom trenutku.

«Nadam se da je maloga prodao»

Dušanka je, nakon Klagenfurta i Beča, otišla i u policiju u Ljubljani. Vilijev otac je Slovenac iz Ljubljane i ona se nadala da je Dušanka negde u Sloveniji. Nisu joj mogli pomoći. Išla je i u policiju u Beogradu, oni su je uputili na Interpol. Otišla je i kod tamo, a službenici kancelarije Interpola su joj rekli da je oni sada traže.

Da li su to zaista i činili, nije poznato, ali se zna da je nisu našli. I da neki inženjer za niskogradnju nije isplanirao podvožnjak u Klagenfurtu i odredio za njegov položaj upravo ono mesto na kojem je bager u zemlju zabio kašiku, da se kesa sa ostacima Gordane i njenog deteta nije pocepala, ili da je šut slučajno prekrio kesu prilikom istovara... Nikada se ni ne bi saznalo za čitav slučaj, a Vili bi proslavio još mnogo rođendana pred televizorom u svojoj dnevnoj sobi.

Za proteklih sedamnaest godina neizvesnosti, Rade Stanković se četiri puta šlogirao. Sedamnaest godina Dušanka nije odustajala.

- Kada više nije imala kome da se obrati, počela je da ide kod vračara, kaže njihov sin Zoran.

- Čuje tako negde da ima neka dobra vračara, pa me tera da je vozim. Bili smo tu u okolini kod jedne, pa u Beogradu kod nekoliko, čak u Bosnu sam je vozio... Onda joj oni uvek kažu da je Gordana dobro i da je živa, samo neće da se javi. I onda je njoj lakše... I meni je bilo nekako lakše.

Sve dok se na kapiji Mladena Stojanovića 100 nije pojavila naša policija sa rezultatima forenzičke analize.

- Bože, svašta od tebe, priča Dušanka o trenutku kada je saznala da joj je ćerka mrtva.

- Jao, šta je moje jadno dete propatilo! Moja ćerka! Moja devojčica!

Gordanin brat Zoran kaže:

- Ja još ne mogu da poverujem da je mrtva. Još uvek mi to nije došlo do mozga. Toliko smo je tražili, toliko smo toga smislili da je moglo da joj se desi, gde je mogla da ode... Ne znam. Ne mogu da shvatim.

Agonija, međutim, još uvek traje. Pronađeni su ostaci samo jednog deteta, i Stankovići su od nekoga, na neki način, došli do informacije da su ostaci deteta Dušicini.

- Vili je jako voleo Sašu, kaže Dušanka.

- Nadam se, da ga je bar prodao. Tako bi Saša bio živ. Jel možete vi da pomognete da nađemo našeg Sašu? Da napišete da ga traži ta policija, da ga nađe. Molim vas.

Fotografije: