Kad se političari igraju urednika
Kad se političari igraju urednika
16/01/2014
Kako izgleda politički pritisak i političko pokroviteljstvo nad medijima?
FOTO: Boro Kontić (Palermo, novembar 2013.)
Već je znano da je jako teško, gotovo nemoguće, pronaći dokaze direktnog političkog uticaja na novinare. Prije godinu ili više, javnost u BiH, posredstvom slučajnog TV snimka, tek se na kratko upoznala sa naporima Zlatka Lagumdžije, ministra inozemnih poslova i šefa SDP BiH da Darjanu Babiću novinaru Federalne TV objasni kako da napravi prilog za Dnevnik. Ali, i ta je priča vrlo brzo nestala sa javne scene i nije značajnije uticala niti na status novinara niti na javni imidž političara.
U nedostatku svježijih nudimo dvije starije ali ništa manje ilustrativne priče – 2. avgusta 1990. godine u svom Dnevniku, član Predsjedništva Jugoslavije Borisav Jović, navodi: „Napisao sam seriju od tri članka - Istina o Anti Markoviću - i poslao Slobodanu (Miloševiću). On je to dao da se objavi u Politici. Objaviće se 5., 6. i 7. (avgusta 1990) u nastavcima pod nečijim pseudonimom“.
Ako otvorite Politiku iz tog vremena zaista su objavljena tri „razobličavajuća“ teksta o Anti Markoviću potpisana S.L..
(Klik na fotografiju za PDF verziju teksta)
Mnogo godina kasnije tokom suđenja Slobodanu Miloševiću u Haškom Tribunalu javnost je naprosto bila zapljusnuta stotinama dokumenata iz tog vremena uključujući i sate presretnutih telefonskih razgovora. Među njima jedan, koji tada nije privukao veliku pažnju, jer nije bio u vrelom krugu razmjene visoko-političkih tajni ili lascivnih porodičnih rasprava. 14. januara 1996. godine Slobodan Milošević poziva Dragana Haži Antića urednika dnevnog lista Politika. U jednom dijelu ovako teče njihov razgovor:
Milošević: Jesi li danas čitao "Politiku"?
Antić: Ne, nisam. Zašto? Je li ovo oko Tuzle?
Milošević: Slušaj, bre. To je sramota! Ja znam da ti ne čitaš svoje novine, ali, bre, krupne stvari kao što je boravak američkog predsednika u regionu ne možeš da pustiš, bog te jebo, svakoj šuši da radi šta hoće. Što je najgore, "Politika" se smatra da prenosi zvanično mišljenje Jugoslavije. Pa zar tako da ispljujete Klintona, bog vas jebo! Zašto da ga ispljujete? Prvo, nije uopšte zaslužio da bude ispljuvan, naprotiv, došao je u najboljoj nameri. Drugo, kako sme to "Politika" da napravi?
Antić: Mislite da ga je ispljuvao?
Milošević: On ga nije ispljuvao, ona ga je zgazio, bog te jebo! Da je došao tu da se slika, da je došao da zabašuri što je bio dezerter iz Vijetnama, što je umešan u aferu "Whitewater", da je došao najcrnje i najgore stvari da uradi, bog te jebo!
Antić: Da.
Milošević: Jeste li vi normalni, bog vas jebo! Oću ja da gradim a vi svi da razgrađujete što god stignete, da pljujete po svemu i da šutirate.
Antić: Stvarno ne znam.
Milošević: Mislim to. Veruj mi, to je događaj bez presedana.
Antić: Da.
Milošević: Da se tako ispljuje američki predsednik za pozitivnu stvar koju radi. Pa jebo vas bog, niste ga tako ispljuvali kad je bilo bombardovanje.
Antić: Da, da...
Milošević: A posle mi pričaš da podržavate politiku mira. Jebete majku Clintonu koji je došao u region upravo zbog toga.
Antić: Da, znam. Šta sad da radimo?
Milošević: Ništa, napravite komentar kako treba.
Miloševićeva furiozna reakcija odnosila se na tekst “Izborna trka u Tuzli” Nebojše Ćurčića objavljenog na drugoj strani Politike 14. januara 1996. godine.
(Klik na sliku za PDF dokument)
Sve ovo, i još mnogo više, zaista sadrži taj komentar. Uobičajen tekst za tadašnju uređivačku politiku ovog lista. Kao što je sutradan 15. januara 1996. godine na bukvalno istom mjestu osvanuo novi tekst naslovljen “Uspešna misija mira američkog predsednika na Balkanu”. Potpis H.D.A. Naslov teksta lišava nas daljnjih pojašnjenja.
(Klik na sliku za PDF dokument)
Dirljivo je s jedne strane koliko je Slobodan Milošević bio uvjeren da jedan tekst može uticati na međunarodnopolitičke odnose dvije zemlje ali s druge strane sugestivno govori koliko je vjerovao u značaj medijskih poruka. Može se samo zamisliti kako su ovi razgovori izgledali tokom svih godina uoči i tokom rata u Hrvatskoj i BiH. Ali, pravo je pitanje koliko je ovakvih razgovora danas i ovdje i koliko ti tekstovi politički konstruišu našu stvarnost i šalju poruku svima nama kako je zapravo sve drugačije nego što naše oči vide.