Medijsko izvještavanje o konačnoj presudi Stanišiću i Simatoviću.

foto: UN-IRMCT/Leslie Honderbrink-Hermer/2021

„...Haški sud (je) istrčao svoj trodecenijski krug nepravde i ovom odlukom zatvorio poslednju stranicu suđenja za ratne zločine u ratovima u Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka. Oglašavanje srpskih bezbednjaka krivim za zločine u šest opština u BiH, da su pomagali, podržavali i učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, iz Haga su dodatno zakuvali uzavreli balkanski lonac.“ Večernje novosti, 2. jun 2023.

Ovako je dnevni list iz Beograda u tekstu pod naslovom „Vide šansu da traže odštetu od Beograda“ „analizirao“ konačnu presudu bivšim najvišim zvaničnicima Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću kojom su 31. maja prošle godine osuđeni za udruženi zločinački poduhvat u BiH i Hrvatskoj.

Jedini zvaničnici Srbije koji su osuđeni za UZP dobili su mesto u ćošku naslovne strane dan ranije uz naslov kojim se čitaocu saopštava da je njihovim presudama „zatvorena haška farsa“.

 „U Srbiji je vladao tajac nakon ove presude“, kaže novinar BIRN-a BiH Haris Rovčanin, koji je pratio suđenje čelnicima DB-a Srbije.

Politika online javlja u vesti od 31. maja 2023. godine da su Stanišić i Simatović dobili po 15 godina zatvora i dodaje: „Proglašeni su krivim po svih pet tačaka optužnice za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH, kao pomagači, ali ne i kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata.”

U tekstu se citira optužnica, tek kasnije se pominje udruženi zločinački poduhvat.

Nema izjava zvaničnika Srbije o presudi, iako su deceniju ranije aktuelni predsednik i ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vučić i Ivica Dačić komentarisali prvu presudu kojom su oslobođeni krivice 2013. godine.

Dnevni list Politika je tada objavio Vučićevu izjavu: „To je dobro za nas kao zemlju. U sve drugo ne bih ulazio“, dok je Dačić izjavio: „Ovakva presuda je od velikog značaja za Republiku Srbiju. Vlada Srbije se zalagala i zalaže za fer suđenja pred Haškim tribunalom, jer je to jedini način da se utvrdi istina o zločinima i steknu uslovi za pomirenje i obezbeđivanje trajnog mira i stabilnosti.“

A kako su te 2013. izveštavale Večernje novosti? U štampanom izdanju pišu: „Nema udruženog zločinačkog poduhvata što praktično znači da SRJ nije odgovorna za zločine u BiH i Hrvatskoj.“ 

Propagandno oružje režima tokom ratova devedesetih

Dnevni listovi Politika i Večernje novosti bile su, uz Radio-televiziju Beograd i Novi Sad, kasnije RTS,  jedno od glavnih propagandnih oruđa režima Slobodana Miloševića kojim je raspirivana mržnja i stvarano tlo za početak ratova na postjugoslovenskom prostoru.

Uprkos svemu, izveštavanje o ključnim događajima iz tog perioda i danas je slično, jedina razlika je njihov uticaj koji se pojavom tabloida i drugih medija smanjio. 

„Srpska Bosna i formalno“; „Agonija ustaša“; „Rat protiv Srba“; „Deluje srpska vlast“; „Važe srpski zakoni“; „Srbima objavljen rat“; .... Ovo su samo neki od hiljada naslova kojima su pomenuti mediji iz Beograda obaveštavali javnost šta se događalo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (kasnije i na Kosovu) dok su, kako će se kasnije dokazati pred Haškim tribunalom, paravojne formacije i snage JNA preuzimale kontrolu nad gradovima i selima u tim državama, ostavljajući iza sebe masovne grobnice i opljačkane domove.

Svi naslovi su iz 1991. i 1992. godine. U to vreme, mediji su intenzivno radili na tome da podele stanovništvo na „nas“ i „njih“, pri čemu su „oni“ uvek bili loši, a „mi“ uvek dobri.

Paravojne formacije iz Srbije su u početku predstavljane kao dobrovoljci, heroji, spasioci, oni koji su štitili „srpski narod“, a u isto vreme za pripadnike drugih etničkih grupa mediji koriste pogrdne nazive – ustaše, crnokošuljaši – i njih se naziva paravojskama.  

„Padom ustaškog uporišta Jakeš, većina Bosanske posavine oslobodila se šahovnice i polumeseca“, ili „Krahirala dvodnevna sarajevska muslimansko-katolička ofanziva“, neki su od naslova iz aprila 1992. godine.

Dok su paravojne formacije čelnika Državne bezbednosti Srbije širile strah i međuetničku mržnju ubistvima, silovanjima i pljačkanjima, a državni mediji prepisivali saopštenja, novinari tek osnovanog nezavisnog nedeljnika „Vreme“ su prepustili stranice svedočenjima onih koji su uspeli da se izvuku iz gradova i mesta pod opsadom – od Dubrovnika, Vukovara, Bosanskog Šamca, preko Doboja do Sarajeva. 

U tekstu „Nacionalna podobnost za šetnju“ objavljenom u avgustu 1992. godine, „Vreme“ objavljuje: “Od drugog maja Doboj je pod vojnom kontrolom. Stanovnicima grada preko razglasa objašnjeno je da su grad zauzele srpske snage. Većina Muslimana i Hrvata dobila je u međuvremenu otkaze, dok su mnogi ugledni građani pohapšeni. Kretanje na javnim mestima dozvoljeno je od 8 do 11 časova. Ako se posle tog vremena neko zadesi na ulici, plaća se kazna u iznosu od osam hiljada dinara ili ako nemate taj novac sledi kazna od 30 dana zatvora. Glavni uslov za bezbednu šetnju je nacionalno poželjno tj. srpsko ime i prezime. U naseljima Usora, Bare, kao i u mesnom zatvoru obrazovani su logori u kojima se do pre desetak dana, navodno, nalazilo oko pet hiljada ljudi.”

U isto vreme već se čuju glasovi protiv svega što su paravojne formacije radile na terenu.

„To što su ove ‘divlje grupe’ radile u Višegradu - verovatno će se nekada podvesti pod ratni zločin. Krivce bi, dakako, trebalo pred sud, a ako ne, onda bar šo dalje od sopstvenog praga. Za to ima razloga.” (Vreme, avgust, 1992.)

Zatim citiraju tadašnjeg načelnika novouspostavljene Srpske stanice javne bezbednosti u Višegradu, koji je za Večernje novosti naoružane i uniformisane momke „nagarvljenih lica nazvao ‘divljim grupama’ koje upadaju na teritoriju Srpske opštine Višegrad, gde vršljaju, pljačkaju, ‘saslušavaju’ i odvode Muslimane. Drugim rečima, rade šta hoće.”

Vesti o hapšenju i presudi – po ćoškovima novina

U medijima u Srbiji za vreme ratova nedostajalo je argumentovano izveštavanje, zasnovano na činjenicama, a informacije su od bilo kakve važnosti nisu stizale do javnosti bez komentara ili tumačenja.

Zato ne čudi da je informacija o jednoj od najvažnijih presuda čelnicima Srbije u ratovima devedesetih - UZP-u - umesto u lidu i naslovu, negde na sredini vesti. 

Onako kako je izveštavano o svemu što je doneo UZP u BiH i Hrvatsku, kroz propagandu i širenje mržnje, tako je nastavljeno i kad su presude Stanišiću i Simatoviću u pitanju.

U pomenutom Večernjih novosti iz juna 2023, Branko Lukić, advokat bivšeg generala Vojske RS Ratka Mladića, osuđenog na doživotnu robiju za najteža dela, među kojima i genocid, optužio je Haški sud „da služi da se nametne zapadni narativ“.

„To vidimo sada po pitanju Ukrajine. Upravo je Haški tribunal bio prvi pokušaj toga, testiran na Srbima i uspešno sproveden“, reči su Lukića kojima Novosti zaključuju „analizu“ o presudi za udruženi zločinački poduhvat protiv čelnika Miloševićeve tajne policije.

Gradić na severu BiH, Šamac, jedan je od šest gradova i opština u BiH za koji su osuđeni.

U medijima je ta tačka zločina jedva pominjana. Tako Politika Ekspres u aprilu 1992. godine piše da je grad zatvoren i da se teško može doći do informacija šta se događa, dok nekoliko dana kasnije mediji pišu: „Posle pravog rata na teritoriji opštine Bosanski Šamac uspostavljena je vlast Srpske republike BiH. Sigurnosno stanje građana i imovine uglavnom je pod kontrolom teritorijalnih jedinica Srpske Republike BiH. Život se normalizuje, a formirana je i vlada Srpske opštine Bosanski Šamac.“

U maju ćemo saznati da je osnovan i fond koji nosi ime jednog od poginulih pripadnika paravojnih formacija, Aleksandra Vukovića Vuka „u znak sećanja na lik i pogibiju ovog srpskog dobbrovoljca na teritoriji srpske opštine Bosanski Šamac“.

„Prvi donator je bio krizni štab srpske opštine. Takođe, svi članovi opštinske vlade uplatili su po 50 postomesečne plate, a slično će uraditi i pripadnici Posavske brigade i srpske vojske BiH i organizatori i učesnici žetve“.

Vuk je bio deo Sivih vukova, paravojne formacije koja će kasnije postati Jedinica za specijalne operacije, tzv. Crvene beretke, čiji pripadnici su osuđeni za ratne zločine i ubistvo premijera Srbije 2003. godine.

Tri decenije posle ove vesti Politike ekspres, za zločine je osuđen vojni i politički vrh tog grada i bh. entiteta Republike Srpske, i na kraju Stanišić i Simatović. 

„Više od godinu dana kako je izrečena zadnja presuda u Hagu, sa sigurnošću mogu reći da je vrlo mali uticaj ostavila na regionalne odnose i pomirenje. Razlog leži u činjenici da se odavno negiraju sudski utvrđene činjenice, da se one zloupotrebljavaju i interpretiraju u datom trenutku ili da se u potpunosti ignorišu, dok sad druge strane postoji glorifikacija i veličinje osuđenih ratnih zločinaca“, kaže Rovčanin.

Kada su uhapšeni Stanišić i Simanović uhapšeni, u akciji „Sablja“ u martu 2003. godine, nakon ubistva premijera Srbije, vest o tome nalazila se po ćoškovima pomenutih novina. I u to malo prostora, mediji su uspevali da se bave informacijama poput: „...kako izgleda ovaj čovek koji je juče u sudnici ispoštovao sva pravila tribunala, ustajući prilikom ulaska i izlaska sudije“, govoreći o ponašanju Frenkija Simatovića prilikom izjašnjavanja o krivici.

U vesti „Ključni svedok“, dnevni list Politika piše: „I dok je Stanišić, kako je ovde preneto, tražio da i zbog svoje bolesti, što pre ode u Hag, gde su zatvorski uslovi daleko bolji od onih u CZ-u u Beogradu, mnogi pritvorenici koji su se na Ševeningen već navikli, nisu se obradovali novajlijama u svojim redovima. Svojim doprinosom oni bi mogli da dovedu do ubrzanja i preokreta u mnogim procesima koji su u toku.“

Na istoj stranici ćemo saznati i ponešto o „uštipcima“ u Hagu osuđene bivše predsednice RS-a Biljane Plavšić.  

Jovica Stanišić i Frenki Simatović su 31. maja 2023. godine osuđeni za udruženi zločinački poduhvat, koji je doveo do zločina u bh. gradovima i opštinama Bijeljini, Zvorniku, Bosanskom Šamcu, Doboju, Sanskom Mostu, Trnovu i na Daljskoj planini u Hrvatskoj.

Zajednički cilj UZP-a, prema presudi, bio je prisilno i trajno uklanjanje većine nesrpskog stanovništva iz Hrvatske i BiH ubistvima, deportacijom, prisilnim premeštanjem i progonom.

Tekst je nastao u okviru stipendiranja istraživačkih i praktičarskih radova kao deo programa Aktivizam na polju sećanja koji realizuje Fondacija Fond za humanitarno pravo.

kulturesecanja.org

___