Imamo li dovoljno boje i hrabrosti da bukvalno i metaforički – prekrečimo devedesete?

foto: Ustupljeno Mediacentru

O ratovima devedesetih na prostoru zajednice koja se zvala Jugoslavija i ratnim zločinima počinjenim u novonastalim državama objavljene su mnoge publikacije, provedena istraživanja, vodile se polemike, ispričane brojne medijske priče. No, poseban se fenomen pojavio na zidovima, onima pored kojih svakodnevno prolazimo i na kojima su oslikani murali ratnih zločinaca, ispisane poruke koje asociraju na ratove ili nose govor mržnje. Jednostavno je nemoguće u mnogim sredinama – pogotovo u Srbiji te Bosni i Hercegovini – proći ulicom i ne vidjeti, ne pročitati, ne pokušati razmišljati o tim mračnim likovima iz devedesetih, ali i porukama ubij, zakolji, vojska, rat… i ne osjetiti nikakvu reakciju.

Kao posebna vrsta umjetnosti oslikavanja po fasadama, grafiti i murali drugdje su bili upravo to – komunikacijski kanal i vrsta umjetnosti. Na balkanskim prostorima, izuzev lokalnih i regionalnih graffiti scena, često služe kao nešto drugo – sredstvo za širenje štetnih narativa, prostor za veličanje ratnih zločinaca, negiranje zločina i ignoriranje sudskih presuda, te u konačnici svjesno izbjegavanje suočavanja s prošlošću i pisanje neke druge i drugačije, prekrojene historije.

O tome su za ovu priliku pozvani da za Mediacentar Sarajevo i Pro Peace govore Marko Šelić – Marčelo i Adnan Hamidović – Frenkie. Obojici je u opisu poziva (namjerno nije rečeno posla, nego poziva), kao jedan od temelja hip-hop kulture u kojoj djeluju i koju promoviraju, i ulična umjetnost, koja podrazumijeva i oslikavanje zidova grafitima, muralima, te drugim djelima urbane kulture. Vrlo su aktivni u svojim zajednicama, društvima, ali i preko granica država u kojima žive. Nisu samo muzičari, nego i aktivisti, i spisatelji, zapravo idealan izbor za ovaj članak, koji nije pripremljen po standardnim novinarskim šablonima i uobičajenim šemama, nego kao dijalog, diskusija, prepiska i davanje odgovora na pitanje: imamo li dovoljno boje i hrabrosti da bukvalno i metaforički – prekrečimo devedesete?

Oteti zidovi

Marčelo: Kažu „zli jezici“ da, u beskrajnom procesu tranzicije, zapravo nismo stigli nikuda i da smo kao društva udarili u dno. A možda bi bilo tačnije reći da smo udarili u zid: ako se pogleda današnji urbani pejzaž, na fasadama se vidi i trag tog udarca. Forenzika bi sve zaključke prilično tačno donela analizirajući samo zidove.

Kada razmišljam o tom fenomenu, dosećam se scene: drugarica i ja sumiramo utiske o Sorentinovom remek-delu Velika lepota. Šta misliš, kaže ona, zašto onaj epizodista na početku filma, zagledan u panoramu Rima, naprosto padne mrtav? Cela je poenta zapravo već tu: glavni junak ubijen je u pojam dokolicom, sve ga „smara“, nema nadahnuća – usred grada koji je toliko vizualno čaroban da jedan turista, preplavljen lepotom, na licu mesta umre. Oduševljeno sam usvojio njeno tumačenje: tako je, čovek je umro od lepote. Dočim bi ovde, ukoliko estetska opažanja zaista imaju tu snagu, čovek mogao da umre od ružnoće.

(Marčelo / Facebook)

Neko bi rekao: „I vi ste otimali zidove“. Nije neistina da su murali često oslikavani bez dozvola, ali bila je to ulična umetnost živih boja. Neprekidna izložba kreativnosti. Ukras grada, koji mu je davao savremeni izgled poručujući: mi smo deo sveta. Postojao je kodeks: ne smeš preko tuđeg grafita. Takođe, ne idi na zid dok ne postaneš dovoljno dobar. Čak i najsamoljubivije mazalo-amater imalo je svest da postoji kriterijum, da ne možeš tek s bilo čime da zauzmeš prostor pored likovnih careva, jer će biti preočigledno da nisi na nivou. I oni „grafiti u užem smislu“, rečenice ispisane sprejom, imale su aforističnu ili „pančlajn“ notu, do mere da su neke postale večni citati. A onda se sve promenilo. Ne oštrim rezom, nego neosetno, principom kuvanja žabe – onako kako se skuvalo i sve ostalo u ljudima.

S jedne strane, murali u Beogradu masovno su postali „umrlice“. Crno-bele slike osoba kojih više nema. Nema im se šta estetski prigovoriti, urađeni su uglavnom veoma dobro, ali bolni su – i beskrajno tužni. Odaju utisak mesta u kojem je smrt dominanta. S druge strane, gradovi su izbombardovani stensilima s likom ratnog zločinca, uz neizostavnu parolu „Mladić heroj“. Veliki mural s likom osuđenog generala, kako su na svojoj koži osetili oni koji su pokušali da ga gađaju jajima i prekreče, ima bodigarde i stražu, ornu da te ukloni s lica mesta, ako ne i prebije. Poklič „Kad se vojska na Kosovo vrati...“ nalazi se na svakom koraku, ponegde napravljen bar s trudom, ali najčešće aljkavo i diletantski. Što se pak „grafita u užem smislu“ tiče, to su sve same režimske parole, tipa „FCK BLK“ („je*eš blokadere“), „Rektora u zatvor“ (misli se na rektora Univerziteta u Beogradu), te neizostavno „Srbija pobeđuje“. Koga tačno? Ovoga puta ne prekogranične „neprijatelje“, nego domaće: kako trenutna istraživanja govore – polovinu sopstvenih građana.

Tako danas izgleda žalosna razglednica iz ovih krajeva; hodati kroz njenu 3D verziju stvara u oku turiste utisak divljačkog rugla, dok za domaće zenice nudi osećaj da smo u sopstvenoj zemlji zapravo na okupiranoj teritoriji: ako se ne slažeš s narativom, zidovi ti otvoreno prete. I niz iskustava, ovekovečenih užasavajućim naslovima u vestima, pokazuje da nimalo ne prete praznom puškom.

Frenkie: Kao neko ko se grafitima bavi još od devedesetih i dolazi iz te scene, ja to vidim ovako. Kao što kažeš, u početku smo mi bili ti koji su otimali zidove. Crtajući grafite, nismo toliko razmišljali o političkoj poruci koliko je to bio bunt koji kaže: neću dozvoliti zakonu da mi određuje gdje da crtam svoju umjetnost. Tu su bili i drugovi pankeri sa svojim parolama, poput one „boriti se za mir zvuči kao je*ati se za nevinost“. Njima su poruka i humor bili bitniji, dok smo mi više obraćali pažnju na estetiku slova. Ta borba je bila usmjerena i prema korporacijama. Danas bez propitivanja prihvatamo reklame na autobusima, tramvajima i vozovima, a taj vid oglašavanja korporacije su zapravo kopirale od grafiti artista iz osamdesetih. Tu su, naravno, i jumbo plakati: pokrivaju ogromne dijelove fasada, koje bi ljepše izgledale sa muralima. Samo jedan primjer sa zapada: za stan u zgradi na kojoj je oslikan mural traži se skuplja kirija, jer objekat s umjetničkim radom dobija dodatnu vrijednost. Eto kako ljudi vide zidnu umjetnost tamo, a koliko je ne cijene kod nas. Tako da danas vodimo borbu na dva fronta.

(Frenkie / Facebook)

Kada su u pitanju nacionalistički grafiti, koji često oslikavaju i ratne zločince, obojica smo istog mišljenja. Kao crtač, takve stvari odmah primijetim i to mi govori da nisam dobrodošao. Možda sam i malo oguglao na Balkan, pa mogu donekle da tolerišem navijačke grafite i u njima čak vidim dozu umjetnosti, ukoliko su oslikani sa ukusom – i ukoliko ne sadrže nacionalističke i rasističke poruke. Tu se budi i reper u meni, pa mogu to da svrstam u neki lokalni reprezent. Vjerujem da među navijačima ima normalne raje; ako ih sve opečatimo kao nacionaliste, gubimo sagovornike i prostor za promjenu, ali ne znači da drugi ljudi imaju isti prag tolerancije. Sjećam se moje prve posjete Splitu i kada sam ugledao te silne murale za Hajduk. Divio sam se koliko ih ima i kako kvalitetno su urađeni. Ti radovi diktiraju atmosferu grada i jasno ti je gdje si došao. Većina njih nije imala nikakve nacionalističke poruke, ali jedan Srbin iz Knina na to vjerovatno gleda drugačije.

Iz moje perspektive zidovi nam još nisu oteti. Izgubićemo ih onda kada se prestanemo boriti za njih i kada mi prestanemo crtati. Jasno je da pojedinac nije jak kao organizovana grupa, no bitno je da mi radimo svoje. Nekad nam se to čini kao kap u moru, ali kroz svoju komunikaciju s klincima vidim da to ima veći utjecaj nego što mislimo.

Zlo ima prostor na zidu, žrtva nema prostor za spomenik

Marčelo: Kada je zlo postalo deo urbane dekoracije, dobili smo fenomen koji se može okarakterisati kao „muralizacija mržnje“.

(Al Jazeera Balkans / Arhiva)

Međutim, „muralizacija mržnje“, kao i u svakoj orvelovskoj zameni teza, njenim je ideolozima „muralizacija ljubavi“. Nacionalizam kao jedini legitimni oblik patriotizma (termini koji, ako ne pre, svakako posle Drugog svetskog rata nisu sinonimi) predstavlja suštinsku okosnicu onoga što sve političke elite na ex-YU propagiraju, ali je u Srbiji dovedena do krajnjeg logičkog apsurda: isti ljudi koji nipošto ne priznaju genocid u Srebrenici i smatraju to najuvredljivijom klevetom koju nam prikačinje svet jer nas mrzi – ispisuju tobože elegično „Kad se vojska na Kosovo vrati...“, dok se jasno podrazumeva šta bi to sve vojska lepo radila kad bi kojim slučajem zaista mogla da se vrati, kakve bi tek generale-heroje taj poduhvat proizveo. Solidno bi pogubno bilo i kad bi to poručivala kakva pobednička sila, ali kad se uzme u obzir da je posredi zemlja koja nijedan rat s kraja prošlog veka nije dobila, stvar zvuči kao autodestruktivno buncanje ludaka. Jer, da se razumemo, to nije isto što i sentiment prema Kosovu, veoma živ u svima nama: naša bolna tačka je jedno, a priželjkivanje novog oružanog sukoba nešto sasvim drugo. Grubo je poređenje, ali: ako nisu ludi, oni koji duboko pate za bivšim vezama / brakovima ne misle da se stvar rešava tako što pođeš puškom u ubilačku i samoubilačku misiju da vratiš nekoga ko to neće; kad se ljudi saberu, razmišljaju kako da decu što bolje čuvaju, a u ovoj metafori deca su narodi. No, kada puščani narativ ima masovnu podršku i iza njega stoji režim – i posebno: ako se zna da režim nije samo ista sorta ljudi kao devedesetih, nego isti ljudi imenom i prezimenom – imamo najmanje dva problema. Prvo, obaška zloba prema drugima kao podrazumevani faktor u takvim glavama, kako je moguće biti toliko nemilosrdno zao prema sopstvenom narodu i huškati ga iznova na pogibiju. I drugo, još strašnije: kako je moguće da bilo ko, posle svega što smo prošli, naseda na apsolutno identične fore i fazone koji su nas u crno zavili, pri čemu ti ih valjaju isti prodavci.

Tu u vidu treba imati još jednu bitnu činjenicu: u svom beskrajnom šibicarenju, koje čini da svaki potez bude bolno providan, vlast želi utisak da je ovo muralizovanje autentičan glas građana, „nema to veze s nama, narod se tako oseća“. Kome je ta farsa namenjena kad je belodano jasno ko je režira i sprovodi? Hej, pa dešava se da policija čuva unakazivače zidova dok obavljaju svoj naum. U jednoj firmi koja se bavi građevinskim poslovima za državu, šef gradilišta je suspendovan zato što je hteo da ukloni neki mural od te sorte. Godine 2026, u prestonici s kamerama na svakom ćošku, niko nije uhapšen za vandalizovanje – koje je, uzgred, doseglo nivo da se farbom preko kore celog drvoreda u parku ispisuju bljuvotine, a o staklu i betonu da ne pričamo. Stevana Filipovića, režisera i fakultetskog profesora, nedavno su pred 15 svedoka, u centru grada, vandali pretukli jer ih je snimao dok skrnave svojim parolama zgradu koja je inače spomenik kulture. Ovo potvrđuje: nekažnjivost nije topla nada i pretpostavka počinilaca, nego zagarantovanost. A da bude još užasnije, ne radi se čak ni o ljudima koji to, ohrabreni znanjem da posledica neće biti, rade iz svog poriva / uverenja. Ovde i vrapci znaju da se za vladajuću stranku ništa ne radi besplatno, te da je na okupu ne drži nikakva ideologija, pa ni najnaopakija; posredi je puka interesna družina.

(Detektor)

Frenkie: Kada je u pitanju obilježavanje mjesta stradanja i podizanje spomenika žrtvama, glavna odgovornost isto leži na vlastima. Oni su ti koji usvajaju politike, zakone, oni su ti koji izdaju dozvole za takve stvari. U Bosni je nametnut zakon o zabrani negiranja genocida i mislim da to već daje rezultate. Ako ne može Balkanac da nauči dijalogom, onda možda nauči kada ga udariš po džepu. Svakog 11. jula se ponadam da ćemo početi novo poglavlje, ali to se nažalost ne dešava. Prije svega zato što srpski politički vrh odbija da prihvati sudske presude i izgovori tu najtežu riječ – genocid. Takvom politikom samo produžuju agoniju svojim građanima, žrtvama, ali i cijeloj regiji. Imamo sudske presude, vojni i politički vrh je u zatvoru, ali ta realnost se i dalje ne prihvata. Tako i jedni i drugi svakog jula moramo ponovo da prolazimo kroz mučne rasprave i prepucavanja. I tako se stvara atmosfera u kojoj jedan pisac, koji pokuša nešto da uradi po tom pitanju, biva napadnut. Ista ta atmosfera omogućava klincima da crtaju svoje nacionalističke murale i parole, jer znaju da će proći nekažnjeno. Mi u Bosni dosta patimo od stava Beograda i mislim da bi, kada bi došlo do promjene politike u Beogradu, i Bosni bilo bolje. Srbija je davno mogla da pretekne sve nas u regiji, samo da promijeni politiku o Srebrenici i Kosovu. Ali političari to odbijaju i zbog toga zemlja stagnira. Tako drže i nas kao taoce.

Iskreno ne znam kako se majke Srebrenice osjećaju kada vide mural Mladića. One su toliko izgubile i mislim da su njihove rane toliko duboke da mi to ne možemo zamisliti. Dio pravde su dočekale hapšenjem i presudama u Hagu, vjerujem da su i one očekivale da ćemo se brže izliječiti. Pored toga što ti murali šalju poruku mržnje i što podsjećaju na ratne traume, oni su znak poraza našeg društva.

(Detektor)

Marčelo: Sahrana osuđenog generala, izvedena namerno napola između privatne i državne, te ogroman broj prisutnih, pokazuje jednu stvar: da poenta polemike nikada nije bila u kvalifikaciji zločina, u tome kako se on tačno zove – nego da osporavači presude zapravo ne misle da je uopšte posredi zločin. To je civilizacijska katastrofa za sebe, a „pomaže“ joj druga: Haški tribunal dolio je ulje na vatru time što nije uspeo da dokaže krivicu nekoliko ključnih imena za zločine nad Srbima.

Nazad na temu, ne želim da ovo zazvuči kao nekakva bizarna uteha, ali žrtve se više ne negiraju samo po nacionalnom osnovu. Rezon je evoluirao, to jest stigao do ogoljenja svoje suštine. Objasniću.

U zemlji kakvu večiti ratni huškači grade, potezanje pitanja žrtava još nije zakonom zabranjeno, no u praksi jeste – kao što si spomenuo, pisac i aktivista Vladimir Arsenijević dobio je batine (od grupe maloletnika) zbog pokušaja da ove godine na javnom mestu oda poštu žrtvama iz Srebrenice; pesničenje i šutiranje bilo je toliko ležerno da su čak stigli i da ispišu tu pored broj srpskih žrtava u ratu (kao da Vlajsin ili bilo čiji gest saosećanja s drugima automatski znači negiranje srpskih žrtava). No, kada se bavimo žrtvama pada nadstrešnice ili Oliverom Ivanovićem – što su nesumnjivo žrtve s naše strane – ti isti kažu nam da smo antiSrbi i ustaše. Što će reći, u tom deljenju žrtava na „naše“ i „tuđe“, civilizacijski odvratnom per se, rezon je zapravo ovaj: negiraj svaku žrtvu za koju si kao režim odgovoran. O tome se radi i o tome se sve vreme i radilo.

(Inicijativa mladih za ljudska prava)

Uostalom, uvek treba ponavljati da je i Zoran Đinđić žrtva tih ljudi, te „škole misli“. I žrtva je ne samo on sam, nego i uspomena na njega: nema grafita „Đinđić heroj“. Ni na jednom zidu to ne piše. Znam za samo jedan mural s njegovim likom – kod Filozofskog fakulteta – koji je unakažen. Farbom. Krvavocrvene boje.

Kakvu (h)istoriju učimo sa zidova

Frenkie: Murali sa likovima zločinaca predstavljaju pokušaj izvrtanja historije. Svijet postaje sve manji i u ovom digitalnom dobu jako je teško sakriti bilo šta, a kamoli istinu. Možemo mi sebi pričati šta hoćemo, možemo lagati, pisati knjige i crtati murale zločincima, ali kada izađemo u svijet, cijela priča brzo pada u vodu i brzo shvatiš da su ti kvazi heroji zločinci. Danas klinci za svaku glupost otvaraju ChatGPT, vrlo je lahko doći do informacija i razotkriti laž. Živjeti u nekom paralelnom tajmlajnu je teško, to znači da ne smiješ gledati ništa drugo, ne smiješ putovati i moraš se družiti samo sa svojim. Uvjeren sam da će svi ti pokušaji izvrtanja historije propasti i da će istina na kraju pobijediti.

Marčelo: Problem o kojem govoriš ima dva nivoa: opšti, onaj društveni „mejnstrim“ pravac, i onaj individualni, gde svako za sebe istinu dokuči ili ne dokuči. Ovo prvo decenijama se radi propagandom, koja se plasira s vrha i nišani svakoga, dole do prizemlja i podruma; domaći propagandisti, međutim, još su u prošlom veku, još veruju da je dovoljno zajahati televiziju i štampu da se cela nacija drži u katatoniji – a šta je s internetom i društvenim mrežama? Nije da im je taj izum promakao, ali ne znaju šta s njim da rade, i neće ni znati, jer rešenja nema, osim da zemlju zatvoriš u mehur. Pogledaj samo ove proteste: predvode ih mladi. I premda priču zna celi region, ja ni sada ne kucam ove redove bez knedle u grlu, zato što mi kroz glavu prolaze slike za koje sam mislio da ih za života neću dočekati. Ono kad su jedni drugima pripremali hranu u skladu s verskim praznicima ili jedni druge po tim danima odmenjivali „na straži“ meni je toliko dirljivo, a čak se i ne deklarišem kao vernik: stvar je u poštovanju i uvažavanju. Ili ono kada, za vreme blokade RTS-a, jedan ratni veteran, gledajući sliku te sloge pred sobom, u govoru kaže: „Jednom su nas ubedili da postoje naša i tuđa deca i to se više nikad ne sme ponoviti“. Hipnotišeš danonoćno sa svih medija, unakaziš sve zidove i opet se dešava buđenje. I onda, tako svemoćan a nemoćan, uzmeš da biješ, jer ti ništa drugo ne preostaje. A baš si mislio da je, na primer, dobar plan što u mojoj ulici stensil više puta spomenutog generala stoji čak i na zidu vrtića, između Paje Patka i Pate (da, stvarno!). Rekao bih da je to pokušaj indoktrinisanja od malih nogu, kad ne bih bio uveren da nije čak ni to, nego prosto krajnja tačka maloumnosti. Atrofija jedne politike čiji ćorsokak ne vide još jedino najnaivniji i najzatrovaniji. I budemo li istrajali u borbi, nada je da će se priča promeniti pravcem suprotnim od propagande: odozdo nagore. Neke nove političke elite neće se olako hvatati starih trikova, jer populizam se svodi na to da narodu pričaš ono što voli da čuje – a ove priče biće sve manje popularne. Slici sa zidova parira živa slika s protesta. Jedina istorija koja će se učiti sa zidova biće istorija beščašća raznih šešeljoida, sejača nesreće koji su iz svake narodne pogibelji izašli bogatiji i orniji da truju još više. Jednoga dana, znaće se ko je ovde stvarno bio izdajnik i satirač nacije, a ko je istinski voleo svoj narod i mislio mu samo dobro. Tada više nećemo mešati reč nacionalista s rečju patriota.

(Autonomija)

Elem, porazno je što do najstarijih to neće prodreti. Većina njih će, kao i devedesetih, glasati protiv svoje dece i unučadi, ne uviđajući da je išta bilo pogrešno još od tada. I dok mi ovde dovodimo u pitanje sve, pa čak pričamo i o zidovima, u nekim situacijama deluje da pričamo zidovima, bez ovog o.

Ima li dovoljno boje da se vrate šarene fasade?

Frenkie: Ispričao bih ti jednu zanimljivu situaciju koju sam nedavno doživio. Vozio sam se prema Krajini na neki koncert i odlučio svratiti u Mrkonjić Grad da vidim onu famoznu kućicu gdje je održano zasjedanje ZAVNOBiH-a. Spuštajući se u grad, naišao sam na ogromni potporni zid koji je baš taj dan oslikavala grupa klinaca. Na prvu nisam mogao vjerovati i oduševio sam se: ko bi rekao da u malom mjestu kao što je Mrkonjić Grad klinci rade mural. Međutim, kako sam se približavao, euforija je splasnula. Klinci su na zidu crtali seljaka na njivi. Očekivao sam da rade neke grafite ili bar neki apstraktniji, moderniji mural. Međutim, mene je dočekao seljak kao iz stare komunističke brošure. Očekivao sam da vidim nešto novo, moderno, nešto što će me natjerati da rastem, jer to je inače zadatak novih generacija – da pokažu nama starijim kako smo zaostali, ali ja sam vidio prošlost i konzervativnost. Pretpostavljam da je moglo biti i gore, mogli su oslikavati ratnog zločinca ili nekog četnika, što bi u Mrkonjić Gradu bilo još poraznije. Ovako, sa seljakom sam i dobro prošao. Ali ova scena odlično ilustrira stanje uma novih generacija. Umjesto da crtaju budućnost, svemirske brodove, neki lebdeći grad i leteća kola, oni crtaju seljaka na njivi?! Ti njih ne moraš da indoktriniraš više – posao je završen.

(Detektor)

Marčelo: Sad ću, na radost hejtera, ispasti komunjara ako ti kažem da sam imao osmeh na licu dok sam čitao, iako razumem tvoju poentu. Ali stvarno, meni u tome ima nečega zdravog, ne samo romantičnog: što bi rekao moj prijatelj Dejan Ognjanović u jednom od svojih romana: „što su sela mrtvija, to kafane više insistiraju na prefiksu etno“; dok ovde u Srbiji predsednik priča baš o letećim automobilima i robotima, mnogo bi mi draže bilo da spasemo sela i tog seljaka na njivi. I ne bi verovao koliko ljudi oko mene zapravo mašta o tome da se povuče u takav život iz ove gradske halabuke, a plodne zemlje vala ima. Otud mi je simpatično što, eto, neki klinci u tome ne vide prevaziđenost, nego nešto lepo – jer ono što zvuči starovremski nije uvek isto što i zatucanost, kao što futurizam nije nužno slika progresa (pogledaj samo opsesiju savremene pop-kulture postapokalipsom). Na kraju krajeva, što kažeš, samo kad ne muralizuju zlikovce i ne žvrljaju koještarije za džeparac od vladajućih stranaka.

Kao pozitivan primer, ovde kod nas, prvo mi pada na pamet Pijanista: raznolikost njegove ulične umetnosti i raskoš talenta odlična je inspiracija mlađima. Ne samo što im pokazuje šta se sve sa zidovima (i ne samo zidovima) kreativno može – nego klinci istovremeno mogu da uvide i svu sirovost ove druge struje, odsustvo mašte i veštine, ispraznost, ukratko: džiberstvo. A tome što bi pristalice te struje rekle: „Možda na našoj strani nije estetika, ali jeste istina“ prvi bi se smejali njihovi ideolozi, onamo u svojim vilama.

(Frenkie / Facebook)

Frenkie: Uprkos svemu, i ja sam optimista – i završio bih takođe s par pozitivnih primjera, jer postoje ljudi koji rade stvarno dobar posao. Na primjer: Mostar Street Art, Fasada festival u Sarajevu, Unity u Tuzli, Duk festival u Čačku, xSTatic u Splitu i brojni drugi. Postoje čak i pozitivni primjeri među navijačima. Meni su, recimo, murali Grobarskog trash romantizma – genijalni. Oni jasno šalju jednu drugačiju i inkluzivnu poruku. Takvih primjera u svijetu je mnogo, a kao što vidimo, ima ih i kod nas. Tako da boje i crtača ima. Bitno je podržavati takve festivale.

Na početku razgovora sam spomenuo da su grafiti krenuli kao bunt i da su utjecali i na marketing. Prije su taj vid oglašavanja kopirale korporacije, a danas to koristi vlast kako bi predstavila lažno mišljenje naroda. Rat na zidovima vodi se još od tada, samo je danas bitka teža, jer je vlast shvatila koliko je taj javni prostor važan i bore se da ga zadrže za sebe. Oni imaju više resursa, ali nas nikada nije pokretao novac nego ideja, a ona je uvijek bila jača od vođa i sistema.

Marčelo: Tako je. I premda ne možemo da prebojimo prošlost, bitno je da ni ona dalje ne boji nas.

Članak je nastao u okviru projekta „Presented / Digital Majority – Cross-Border Reporting“, kojeg implementira Fondacija za razvoj medija i civilnog društva „Mediacentar“ u saradnji s organizacijom Pro Peace u Bosni i Hercegovini.