U zemlji koja ima „legalne“ i „nelegalne“ piratske stanice lokalni mediji su u krizi. Onim višejezničnim u Vojvodini zadat je, čini se, završni udarac. Analiziramo stanje i primere.

"U poslednje tri godine u čitavom regionu, osim na području Kosova, nije bilo poboljšanja medijske situacije. Kosovo je očigledno u početnoj uzlaznoj fazi, tokom koje se unose evropska rešenja u propise i praksu. Ostala područja su stagnirala (BiH, Hrvatska, Crna Gora), a Srbija i Makedonija zabeležile su pogoršanje medijske održivosti. Iz ekonomskog ugla svaka razvojna stagnacija je zvono za uzbunu, višegodišnja tendencija pogoršavanja bilo kog društvenmog segmenta činjenica je koja bi trebalo da pokrene vlasti na efikasnu reakciju" (Cetinić, Goran 2010:26)¹.

Citirajući komentare Gorana Cetinića na najnovije rezultate redovnog godišnjeg istraživanja održivosti medija u bivšim socijalističkim zemljama, koje sprovodi američka organizacija Irex ProMedia i u Srbiji od 2002. godine, želela sam da ukažem na ozbiljnost krize u medijskom sektoru Srbije obremenjenom:

•    lošom i nedoslednom implementacijom medijskih zakona, koje bi trebalo hitno redefinisati pošto su prepuni već zastarelih rešenja;

•    neregulisanim vlasništvom u elektronskim medijima;

•    prenatrpanošću etra i novinskih kioska;

•    nerešenim pitanjima kabla i satelitskog programa;

•    nesuzbijenom piraterijom radijskih i televizijskih stanica; i na kraju,

•    pitanjem opstanka lokalnih i regionalnih višejezičkih medija, koje smatram i jednim od najvažnijih nerešenih pitanja.

Od svega navedenog, zbog opsežnosti problematike, u jedan tekst može da stane samo pitanje opstanka lokalnih i regionalnih višejezičkih medija u kontekstu svih međunarodnih dokumenata i domaćeg zakonodavstva Srbije koji štite pravo nacionalnih manjina na informisanje na maternjem jeziku.

Prateći permanentno situaciju u lokalnim višejezičnim medijima u Vojvodini od 1992. godine² sa sigurnošću mogu reći da je uočljiva neprestana devastacija ovog dela medijskog sektora Srbije, sa fokusom na višenacionalnu Vojvodinu koja je dominantno obeležena višejezičnošću, multikonfesionalnošću i multinacionalnim identitetom.

„Legalni“ i „nelegalni“ pirati

Na konkurse za raspodelu republičkih, pokrajinskih, regionalnih i lokalnih dozvola za emitovanje programa na teritoriji Republike Srbije prijavilo se ukupno 1.170 emitera. Dodeljene su 404 dozvole za rad, dok je bez dozvola ostalo oko 770 radijskih i televizijskih stanica i oko 300 onih koje se uopšte nisu prijavile na konkurs.

Novina u medijskom sektoru Srbije je i ta što su i dve verske radio stanice dobile dozvole za emitovanje. Jedna je pravoslavni radio "Beseda", koji emituje isključivo na srpskom, a druga rimokatolička "Radio Marija", koja emituje program na pet jezika nacionalnih manjina.
Od završetka procesa dodele dozvola za emitovanje do danas u javnosti su se pojavljivali različiti podaci o broju piratskih radio stanica. Već za septembar 2008. najavljivana je akcija čišćenja etra jer je ustanovljeno da blizu 300 piratskih emitera posluje bez potrebnih dozvola. Svrstani su u dve kategorije, neki od njih su konkurisali, ali nisu dobili dozvolu, dok drugi uopšte nisu konkurisali i uprkos tome emituju program.

Na jednoj javnoj tribini o pirateriji održanoj 2009. u Skupštini Vojvodine³ rečeno je da je identifikovano oko 170 piratskih radio stanica, pa i čak da je u Novom Sadu formirano Udruženje priratskih emitera. To udruženje je, vodeći se legalističkim namerama, uputilo dopis Republičkoj radiodifuznoj agenciji Srbije da ih, bez obzira što su ilegalci, ostavi u etru do određenog roka i pod određenim uslovima.

Osim tih takozvanih legalnih pirata, navedeno je da postoji barem još toliko ilegalnih. Istini za volju, nije mi jasna razlika pred zakonom.

ANEM je krajem 2009. objavio istraživanje u kojem se kaže da je u toj godini od 151 nelegalno korišćene frekvencije oslobođeno samo njih 55. Uporni pretraživači internetskih sajtova lako će uočiti da postoje oni specijalizovani za ponudu liste aktivnih piratskih frekvencija. Predstavnici Republičke radiodifuzne agencije Srbije (RRA) ističu da nemaju zakonska prava da reaguju drastičnim merama zaplene predajnika jer se ta mera kosi sa najvećom vrednošću demokratije - slobodom medija.

Problem opštinskih stanica

U sadašnjem analognom sistemu distribucije u Srbiji ima oko 1.200 televizijskih i više od 800 radijskih kanala, odnosno oko 2.000 frekvencija koje su verifikovane Planom raspodele, koji donosi Ministarstvo telekomunikacija Srbije. Prelaskom na digitalnu difuziju, taj broj se može uvećati na 10.000, a broj mogućih emitera, po sadašnjim propisima, mogao bi da bude veći od 2.000.

Iako je za april 2012. predviđen prelazak sa analognog na digitalno emitovanje za televizije (za radio taj datum još nije utvrđen jer je prijem signala tehničko-tehnološki za recipijente skuplji), RRA je nedavno ponovo raspisala konkurs za raspodelu dodatno oslobođenih frekvencija za analogno emitovanje.

Komercijalni emiteri se već duže vreme tuže da je konkurencija prevelika i da je opstanak na tržištu gotovo nemoguć. Posebno ih iritira što još postoje budžetski finansirane opštinske radio stanice koje im, osim piratskih, prave nelojalnu konkureciju.

Dakle, promena vlasništva za lokalne emitere čiji osnivač je skupština opštine, i sa tim u vezi dodela dozvola za rad, dva su osnovna pitanja oko kojih se definiše sudbina svih, a posebno višejezičnih lokalnih radijskih stanica u Srbiji, sa fokusom na Vojvodinu jer ih je na toj teritoriji najviše.

Pet perioda u životu lokalnog radija

Podsetimo da je u Srbiji, ali pre svega u Vojvodini, definisano pet perioda u životu lokalnog radija:

Prvi period datira od donošenja Ustava Vojvodine 1974. pa do njegovog stavljanja van snage i ukidanja autonomije početkom devedesetih. U tom periodu se beleži najveći razvoj lokalnih radijskih stanica poduprt težnjom vlasti da se potpuno ostvari informisanje na jezicima nacionalnih manjina. Otvoreno je više od 30 lokalnih radija, a većina je bila višejezična.

Drugi period je vreme Miloševićeve centralizacije i pogubnog uticaja na medije, kada su i višejezični lokalni mediji gubili kredibilitet i devastirali se i u pogledu kadra i u pogledu programskih sadržaja.

Treći i četvrti period obuhvataju vreme NATO intervencije, kada su temeljno uništeni emisioni predajnici i - s tim u vezi - period njihove spore obnove.

Peti period datira od 2002. do danas, a obeležen je donošenjem Zakona o radiodifuziji. Po tom Zakonu⁴,  privatizacija lokalnih medija koje su osnovale skupštine opština morala je biti završena do kraja 2007, a dodela dozvola za emitovanje odmah nakon toga.

U ovom periodu su, na žalost, višejezični lokalni mediji uglavnom dobili završni udarac. On se ogledao ili u potpuno propalim i neadekvatnim privatizacijama, ili u nedobijanju dozvola za emitovanje, najčešće iz političkih razloga. Najčešće stoga što su im konkurenti bili novoosnovani privatni emiteri bliski nekoj od uticajnih političkih stranaka.

Paradigma naopake medijske politike

U Vojvodini je bilo najviše takvih  dvojezičnih i višejezičnih radijskih i televizijskih stanica, tako da je tu bilo i najviše teškoća. Problem nerešen od 2007. do danas predstavlja veliko breme u medijskom sektoru Srbije, a posebno u višenacionalnoj Vojvodini. Za ovu priliku izdvajam samo nekoliko karakterističnih primera.

Konkretno, najviše problema i u vezi sa dodelom frekvencije i u vezi sa privatizacijom imale su radio-stanice „Subotica“ i „Apatin“, samo sa frekvencijama „Zrenjanin“, „Kikinda“, „Kovin“ i „Bačka Topola“, a samo sa privatizacijom „Srbobran“, „Sombor“ i „Bačka Topola“. Ovo nikako ne znači da ostale radio-stanice nisu imale sličnih ili identičnih teškoća, ali je pojavljivanje slučajeva ovih radija u javnosti tokom poslednje tri godine učinilo da njihovi problemi budu mnogo transparentniji.

Samim tim što su zaokupili interesovanje i drugih elektronskih i štampanih medija, strukovnih udruženja, eksperata i političara, kako vlasti, tako i opozicije postali su paradigma naopakog vođenja medijske politike u multietničkim sredinama.

Među prvim lokalnim medijima u kojima je pokrenut proces privatizacije, kako u  svojoj doktorskoj tezi navodi mr Dejan Pralica,  našle su se i dve veoma ugledne višejezične vojvođanske stanice – javna preduzeća „Radio Srbobran“ i „Radio Subotica“.

Agencija za privatizaciju objavila je početkom 2007. prospekat lokalnih informativnih preduzeća kako bi prikupila podatke o broju potencijalnih kupaca. Navedeno je kako je vrednost  „Radio-Srbobrana“ iznosila 15.000 evra, te da je to javno preduzeće u prethodnoj godini poslovalo sa minimalnim dobitkom. U međuvremenu, Vlada Srbije dala je saglasnost „na inicijativu za pokretanje privatizacije” „Radio-Subotice”. Pri tome nije obrazloženo ko je i kada inicirao da se baš ova stanica među prvima nađe u procesu privatizacije.

Rukovodstvo i novinari te medijske kuće imali su negativan stav prema načinu privatizacije, a ni lokalna samouprava nije dala podršku početku promene vlasništva, iako je sve bilo po Zakonu.

Nijedna od ove dve vojvođanske stanice u periodu otpočinjanja procesa privatizacije nije imala dozvolu za emitovanje. Preciznije, nijedna vojvođanska stanica tada nije imala dozvolu, budući da su konkursi za dozvole bili završeni samo za nacionalni i beogradski regionalni nivo, da je bio u toku konkurs za regionalne dozvole, a da konkurs za lokalne frekvencije tada još nije bio ni raspisan. Postavljalo se i pitanje ko je spreman da uđe u rizik i kupi neki medij ako nije izvesno da će on sigurno dobiti dozvolu.

U mesecima koji slede upravo ove dve radio-stanice izazvaće veoma mnogo pažnje u javnosti i zbog problema koji su pratili sam čin privatizacije srbobranskog radija, odnosno inicijativa za privatizaciju i kasnije nedodeljivanje regionalne frekvencije subotičkom radiju. Pažnju javnosti zaokupiće i slučaj Zrenjanina, kao teritorijalno najveće opštine u Srbiji, za koju u početku nije bila predviđena nijedna lokalna frekvencija, a imala je višejezični radio.
Javnost je pratila šta se dešava i u onim opštinama čije su radio-stanice, uprkos višedecenijskom iskustvu, nakon završenih konkursa ostale bez dozovola, među njima su i neke višejezične. Takođe, bilo je i slučajeva gde je država ponovo postala vlasnik radio-stanice nakon raskidanja kupoprodajnih ugovora sa nesavesnim novim vlasnikom, primer Radio Sombora takođe višejezične radio stanice, zaključuje Pralica.

Slučaj „Radio-Subotice“

Najviše pažnje institucija sistema, političara, manjinskih zajednica i strukovnih udruženja privukao je problem trojezične „Radio-Subotice” koji ni do danas (maj 2010) nije rešen i zato zahteva posebnu pažnju.

Odluku Vlade Srbije da među prvima pokrene privatizaciju višejezičnog medija kakav je „Radio Subotica” osudila je vojvođanska vlada koja je od republičke zatražila da do daljnjeg obustavi privatizaciju svih višejezičnih medija u Pokrajini.

Pokrajinski premijer Bojan Pajtić, nakon sednice 17. januara 2007, rekao je da je „neprihvatljiva odluka da se pokrene postupak za privatizaciju ‘Radio-Subotice’, a da se ne sačeka okončanje konkursa za dodelu frekvencija, niti zatraži mišljenje osnivača, pa još i ne sagledaju posledice tako ozbiljne odluke”.

Pokrajinska Vlada je još konstatovala da su se „u procesu privatizacije regionalnih elektronskih medija pojavili problemi, pošto u mnogim mestima u Vojvodini oni emituju programe na više jezika, a upravo ta višejezičnost nije zagarantovana u narednom periodu kada budu bili u privatnom vlasništvu, čime se potencijalno umanjuju prava koja postoje u višenacionalnim zajednicama“.

Odlaganje započetog procesa privatizacije „Radio-Subotice” zatražilo je i oko 95% zaposlenih u tom mediju, predsednik Skupštine APV, Skupština Subotice, manjinski Nacionalni savet Mađara, kao i NDNV, koje će kasnije promeniti svoj stav kada je u pitanju privatizacija višejezičnih elektronskih medija.

Subotički lokalni parlament čak je odlučio i da pokrene inicijativu za izmenu Zakona o radiodifuziji kako bi se omogućilo da se mediji lokalnih zajednica transformišu u javni servis građana na lokalnom nivou, posebno kad je reč o višejezičnim medijima. „Njima bi trebalo omogućiti i dobijanje najmanje dve frekvencije za emitovanje programa”, zaključila je Skupština.

Zakonski, nijedan medij, osim javnih radijskih servisa Srbije i Vojvodine, koji ne konkurišu za frekvencije, ne može emitovati program na više od jedne frekvencije. Višejezični „Radio Subotica” (trojezični), „Radio Stara Pazova” (dvojezični) i još jedan broj vojvođanskih stanica emitovale su do tada program na po dve frekvencije.

Slučaj „Radio Subotica“, inače izrazito nezavisnog i visokoprofesionalnog medija, jednog od rethih članova ANEMA iz Vojvodine, pokrenuo je mnogobrojne stručne tribine i diskusije u javnosti o tome koji je najbolji način transformacije višejezičnih medija, ali i radio-televizijskih stanica u većim gradovima koji su i regionalni centri, poput Subotice i Kragujevca.

Jedan od prvih skupova, ističe Pralica, na kojima se zvanično javila inicijativa da treba da postoji i lokalni odnosno regionalni javni servis, što je suprotno važećim medijskim zakonima, održao se u Kragujevcu, u organizaciji tamošnje „Radio-televizije Kragujevac“, kojoj je osnivač Skupština grada. Direktori i glavni urednici elektronskih medija čiji su osnivači gradovi Kragujevac, Niš, Subotica i Novi Pazar najavili su pokretanje inicijative za izmenu zakonskih odredbi.

Izmene bi ovim medijima transformacijom u regionalne javne servise omogućile opstanak zarad očuvanja postojećeg sistema informisanja u Srbiji. Time bi se zadovoljio interes javnosti u unutrašnjosti Srbije na dobijanje pravovremenih i objektivnih informacija o zbivanjima u njihovim lokalnim zajednicama.

Sa okruglog stola „Regionalni javni servisi ili privatizacija“ učesnici su poslali poruku državnim vlastima kako će privatizacija lokalnih medija prema važećim kriterijumima uništiti sistem lokalnog i javnog informisanja, što će „posebno loše posledice imati u Vojvodini”. To se, evo, nakon dve godine pokazalo kao potpuno tačno.

Učesnici Okruglog stola u Kragujevcu napomenuli su da formiranje regionalnih javnih servisa u Srbiji ne bi predstavljalo domaću novinu jer elektronskih medija sa statusom regionalnih ili lokalnih javnih servisa ima i u Americi i u Evropi.

Slučaj "Radio Subotice" dodatno je iskomplikovan kada ova ugledna radio stanica nije dobila očekivanu regionalnu frekvenciju na kojoj je do tada emitovala program.  Višejezični subotički radio, koji program emituje četiri decenije, ostao je bez dozvole za regionalnu frekvenciju i to bez valjanih razloga, iako je najjača lokalna stanica u Srbiji sa najboljom opremom i najviše zaposlenih novinara. Za sada "Radio Subotica" ima lokalnu frekvenciju i nerešen status. U medijima se spekulisalo da je ovaj radio žrtva političke nagodbe.

Prema podacima vojvođanske vlade za 20 radio stanica je traženo obustavljanje privatizacije do izrade medijske strategije Srbije, odnosno Vojvodine⁵:

Posle odluke Vlade o zaustavljaju privatizacije višejezičnih stanica, Agenciji za privatizaciju javili su se mnogobrojni mediji sa Vladinim Zaključkom kao argumentom za odustajanje od prodaje. Agencija je zbog toga odlučila da otkaže sve aukcije dok se ne utvrdi da li drugi mediji imaju programe namenjene nacionalnim manjinama. Formirana je komisija koja se sada bavi tim poslom.

Mnogi mediji zloupotrebili su ovaj Zaključak Vlade, te su bukvalno preko noći počeli da emituju neke vidove programa na manjinskim jezicima. To su, uglavnom, bile kratke vesti koje su samo prevođene sa srpskog - najčešće na romski jezik.

Prilikom podele lokalnih frekvencija, RRA faktički je ugasila i stanice koje su imale programe na jezicima manjina, kao što su radio-stanice u Apatinu, Bačkoj Topoli, Kikindi i Kovinu. Takve stanice dovedene su pred zatvaranje, iako je Zaključkom Vlade Srbije njihova privatizacija zaustavljena.

Privatizacija - propast lokalnih emitera

Na multietničkom području kakvo je Autonomna Pokrajina Vojvodina (APV) sa 39 opština i šest gradova 2006. bilo je 33 lokalne radio-stanice čiji su osnivači skupštine opština/gradova. Osnovna funkcija tih radio-stanica jeste da informišu građane o događajima koji se odigravaju na nivou lokalne zajednice vodeći računa o potrebama stanovništva i osobenostima manjinskih zajednica, bilo da su nacionalne zajednice u većoj ili manjoj meri zastupljene u određenoj jedinici lokalne samouprave.

Većina tih stanica danas ima ozbiljne teškoće i jedva funkcionišu. Loklane vlasti se prema njima različito ponašaju - rezultat je istraživanja koje je za PIV realizovala Novosadska novinarska škola 2008. godine u 46 vojvođanskih opština koje poseduju ili su posedovale lokalni radio. Neke ne žele više da finasiraju medij, iako su osnivači, druge bi želele da zadrže svoju radijsku stanicu i da joj omoguće rad i nisu sklone pritiscima, treće delimično učestvuju u finansiraju, ali se mnogo mešaju u kadrovsku i uređivačku politiku, a četvrte su svoj medij prodale i misle da je to jedino ispravno rešenje, iako statistika govori da je većina privatizacija bila potpuna propast za lokalnog emitera.

Prema podacima pokrajinskog sekretarijata za informacije Vojvodine u maju 2010. još nisu vlasnički transformisane 23 lokalne radio stanice, 10 (od toga 6 višejezičkih) ih je ugašeno ili zbog loše i poništene privatizacije, ili zato što nisu dobile dozvole za emitovanje.

Sadašnje stanje je apsolutno neodrživo jer predstavlja ozbiljan pritisak na lokalne radio stanice iz ovih razloga:

•    ili stoga što očekuju da budu privatizovane, a taj proces se odugovlači;
•    ili stoga što očekuju da se privatizacija poništi pošto novi vlasnik nije ispunio ugovorne obaveze;
•    ili čekaju da se država odluči na koji način će u etru ipak, po principu afirmativne akcije, održati medije na jezicima manjina, a da se istovremno odrekne vlasništva nad njima, to jest da ih finansira, ali ne i poseduje.

Dok čekaju polako umiru prirodnom smrću. Dosadašnje prakse su sve bile podjednako loše, novih lako sprovodljivih ideja nema. Kragujevačka inicijativa mešovitog vlasništva⁶ nije naišla na odobravanje predstavnika međunarodne zajednice i nekih domaćih medijskih eksperata.

Novinari nisu bili spremni da se upuste u vođenje komercijalne radio-stanice (osim u slučaju Radio Srbobrana kojeg su otkupili zaposleni), niti da se na konkursu RRA prijave za dobijanje dozvole za emitovanje kao medij civilnog sektora (samo je Alibunarski radio na rumunskom jeziku to uradio).

Nezavisni fond kao utopija

Ideja da se formira nezavisni Fond na nivou Pokrajine i Republike koji bi se punio sredstvima iz poreza, igara na sreću, državnog budžeta, procenta naknada za dozvole koji prikuplja RRA, pa čak i nekim procentom iz pretplate za javne servise, novcem od autorskih prava itd. dopala se mnogima, ali pre kao idealno utopijsko rešenje nego kao nešto za čiju realizaciju bi se svojski zauzeli.

Novcem iz Fonda bi se, sa jedne strane, pružilo stabilno finansiranje višejezičnim medijima, koji definitivno teško da su komercijalno isplativi. Sa druge strane, Fond bi nudio potporu svim lokalnim i regionalnim medijima na bazi projektnog finasiranja za razvoj pojedinačnih programskih sadržaja koji su od javnog interesa.

A na pitanje ’kako bi se izvršila transformacija vlasništva višejezičnih medija?’ sledi odgovor da bi se vlasništvo prepustilo novinarima koji u tim medijima rade, uz uslov da ne mogu da smanjuju jezičku ponudu i menjaju misiju medija. Ova ideja se čini  svima prihvatljivim rešenjem, ali kako zahteva izmene u mnogim pratećim zakonima, za sada se ostavlja po strani.

Dok se ne donese medijska strategija Srbije/Vojvodine (planirano je da to bude već u septembru ove godine, mada sumnjam) i ne završi redefinisanje Zakona o radiodifuziji, koje je takođe u toku⁷, neće se ništa pomeriti u radijskom delu medijskog sektora Srbije/Vojvodine.

Pitanje je samo ko će u ovoj ekonomskoj i medijskoj krizi to i dočekati, osim tajkunskih nacionalnih emitera i lokalnih emitera koji su "pobegli" na internet⁸ kao prostor koji je dovoljno neregulisan da im je tu funkcionisanje mnogo jednostavnije. Istovremeno, internetska publika je mnogobrojnija i često je to dijaspora, ali i mlađi auditorijum kojem radio nije atraktivan medij. Takođe, ovi internetski radiji su zasnovani na publici koja je i perceptor, ali  dominantno i "autor" sadržaja, koji se uglavnom može okarakterisati kao trivijalan.

Lokalni radio je decenijama imao časnu ulogu informisanja građanina da bi ga osposobio za odlučivanje i snalaženje u svakodnevici. Samo izgleda da su to mnogi zaboravili i danas suštinu lokalnog emitera vide samo u komercijalizovanom džu-boksu internetske provenijencije. Sve ostale informacije od javnog interesa "idu" na nacionalni nivo, gde se, izgleda, lakše kontroliše njihov tok/protok.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------

¹ Cetinić, Goran (2010).  Mediji u 2009. godini: Sedi jedva dvojka. Beograd : Nedeljnik "Vreme", 22.04.2010, 26-27.

² U tekstu su, između ostalog, korišćeni podaci dobijeni sa istraživačkih projekata u kojima je autorka bila rukovodilac projektnog tima:
•    «Transformacija RTV Novi Sad u javni servis Vojvodine (RTV)» NNŠ od 2006-2010.
•    Alternativni izveštaj Savetu Evrope o poštovanju "Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina", članica vojvođanskog tima - rukovodilac dela projekta koji se odnosio na »Pravo na javno informisanje na maternjem jeziku«, (2002), Novi Sad.
•    Alternativni izveštaj Savetu Evrope o poštovanju "Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina" i "Povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima", članica vojvođanskog tima - rukovodilac dela projekta koji se odnosio na »Pravo na javno informisanje na maternjem jeziku«, (2008 i 2010), Novi Sad.
•    "Mesto i značaj  medijskih studija za međuregionalnu saradnju", Projekat Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, realizatorka dela projekta "Mapiranje medija u Vojvodini", Izvršno veće Vojvodine, sekretarijat za nauku (2005-2009).
•    "Sloboda izražavanja u medijima Vojvodine u 2007. godini", Filozofski fakultet - Odsek za medijske studije i Ombudsman Vojvodine (1. 08. 2007- 30. 04. 2008).
•    Doktorska disertacija, u pripermi, mr Dejana Parlice "Lokalni radio u višejezičnoj sredini: primer AP Vojvodine" (autorka ovoga rada je članica komisije za izradu i odbranu doktorske teze D. Pralice).

³ Novosadska novinarska škola, MediaArt International i sekretarijat za informacije PIV.

⁴ Zakon o radiodifuziji je već dve godine u fazi ozbiljnog preispitivanja i redizajniranja pod okriljem OSCE i ministarstva kulture Srbije. Članica radne grupe eksperata kao predstavnica Vojvodine je i autorka ovog teksta.

⁵ JP (javno preduzeće) „Radio Novi Bečej” (program na srpskom, mađarskom i romskom jeziku), JP „BC Info – Radio Bela Crkva” (program na srpskom, romskom, mađarskom, rumunskom i češkom jeziku), JP „Radio televizija Inđija” (program na srpskom, mađarskom, ukrajinskom i romskom jeziku), JP „Regionalna radio televizija Pančevo” (program na srpskom, makedonskom, mađarskom, slovačkom i rumunskom jeziku), JP „Informativni centar – Radio Kikinda” (program na srpskom i mađarskom jeziku), JP „Radio Subotica” (program na srpskom, mađarskom, hrvatskom i nemačkom jeziku), JP „Radio Stara Pazova” (program na srpskom i slovačkom jeziku), JP „Radio Šid”  (program na srpskom, slovačkom i rusinskom jeziku), JP „Radio Zrenjanin” (program na srpskom, mađarskom, slovačkom, rumunskom i  romskom jeziku), JP „Radio Vrbas” (program na srpskom, mađarskom, rusinskom i ukrajinskom jeziku), Ustanova za informativnu delatnost Opštine Kovačica  „Radio televizija Kovačica” (program na srpskom, mađarskom, slovačkom i rumunskom jeziku), JP „Informativni centar – Radio Kovin” (program na srpskom, mađarskom i rumunskom jeziku), JP za radiodifuznu delatnost „Radio Sečanj” (program na srpskom, mađarskom i rumunskom jeziku), Kulturno-informativni centar „Radio Kisač” (program na srpskom i slovačkom jeziku), Kulturno-informativni centar “Lukijan Mušicki – Radio Temerin” (program na srpskom i mađarskom jeziku), JP „Bačka Palanka – Radio BaP” (program na srpskom, mađarskom i romskom jeziku), JP „Glas komune – Radio Apatin” (program na srpskom i mađarskom jeziku), JP za radiodifuznu delatnost „Radio Bačka” u Baču (program na srpskom, slovačkom i hrvatskom jeziku), Informativni centar a.d. „Radio Bačka Topola” (program na srpskom i mađarskom jeziku) i Javno informativno preduzeće „Bačka Topola – Radio regije” (program na srpskom i mađarskom jeziku)

⁶ 30% opština, 30% zaposleni, 40% privatni vlasnik

⁷ Komisija još nije postigla konsenzus o statusu vlasništva lokalnih opštinskih emitera. Jedino što je za sada  predloženo kao model održivosti višejezičnih rtv stanica jeste da u Zakon uđe odredba po kojoj lokalna samouprava mora da obezbedi podršku za višejezični medij ukoliko je jedini na njenoj teritoriji i emituje program od javnog interesa.

⁸ http://www.radiostanica.com/sr/srbija/stations/ i http://www.radiostanica.com/sr/crnagora/stations su sajtovi gde se mogu naći liste radijskih stanica na internetu, ali i dodatni podaci o tome kako emituju, šta emituju, na kojoj frekvenciji, i da li imaju i zemaljsku frekvenciju.