Na drugom panelu istraživački novinari su razgovarali o posledicama svog rada. Vladimir Radomirović, glavni i odgovorni urednik antikorupcijskog sajta Pištaljka.rs, koji se bavi istraživačkim novinarstvom, rekao je da cilj pri pokretanju sajta bio da se objavljuju priče na osnovu informacija koje građani dostavljaju anonimno preko sajta. „Danas te priče možemo podeliti u 2 kategorije: one koje su izazvale najviše pažnje u javnosti i one koje su izazvale nekakvu reakciju nadležnih organa“, rekao je Radomirović. 

 

Vest Pištaljke.rs koja je proizvela najviše aktivnosti na društvenim mrežama je bila jedna fotografija koju je potpredsednica Delta Holdinga objavila na Twitteru gde se vide njene beleške iz kojih je jasno da su Miroslav Mišković i Dragan Đilas u to vreme bili suvlasnici dnevnog lista Press. 

 

 

Među pričama Pištaljke.rs koje su izazvale nekakve reakcije nadležnih organa verovatno je najpoznatija ona o zgradi koju jedan bivši visoko pozicionirani političar gradi u Beogradu. Pištaljka je podnela predstavku građana Agenciji za borbu protiv korupcije da bi se videlo da li je on prijavio gradnju i odakle mu novac za to. Predstavka je predata tužilaštvu, ali akter priče nije optužen za prikrivanje imovine ni do danas. „Zanimljivo to da nijedan državni organ nije zagrebao šta se krije iza toga. Da li je prijavio da investira u zgradu nije toliko bitno, bitno je odakle mu novac za to i to su državni organi propustli da urade“, rekao je Radomirović.

 

U okviru projekta u saradnji sa UNDP, koji je mladim novinarima omogućio da stažiraju u nevladinim organizacijama i tako pišu istraživačke priče, 2013. godine Pištaljka je objavila više priča čiji su autori pomenuti stažisti. Te priče su „izazvale nekakve reakcije nadležnih organa, uključujući i Agenciju [za borbu protiv korupcije] i neka ministarstva, ali to se sve završi na tome da se podnese nekakva prijava, a onda ne znamo šta se dešava po pitanju aktivnosti tužilaštva jer nema obavezu da nam dostavi informacije o istrazi“, objasnio je Radomirović.

 

Radomirović je naglasio da su dve pomenute kategorije reakcija na priče jednako bitne – važno je da javnost bude što obaveštenija o onome što se dešava oko nas, kao i to da državni organi reaguju, tačnije da se konačno neka istraga završi, pri čemu je bitno da ne budu samo novinari oni koji pokreću neka pitanja, već da i tužioci krenu u proaktivne istrage, da na svoju inicijativu istražuju tokove novca stranaka i političara, i da tako društvo zna da će svaka zloupotreba biti kažnjena.

 

 

 

Ratko Femić, novinar Novog Magazina, jednog od retkih komercijalnih medija u Srbiji koji se bavi istraživačkim novinarstvom, rekao je iz svog iskustva da istraživačko novinarstvo u Srbiji karakteriše to da reakcije nadležnih uslede kada dođe politički trenutak da se određena afera razrešava. „Vaše istraživanje zatalasa javnost, ali do mnogo vidljivijeg rezultata ili posledica u javnosti dolazi tek pod pritiskom spolja ili pod uticajem nekih političkih okolnosti“, rekao je Femić. 

 

Novinar Balkanske istraživačke mreže (BIRN) Aleksandar Đorđević  je u retkoj situaciji da se bavi pričama za koje ima vremena, resursa i mogućnosti za istraživanje. U poslednje dve godine, otkako je u BIRN-u, bavi se uglavnom javnim finansijama. Izdvaja dve priče koje su imale različit odjek u javnosti i stvorile su različite posledice. Jednom pričom je dokazano da je više od pola strujomera u Srbiji zastarelo, što znači da 55% populacije dobija račune čiju tačnost građani imaju osnova da ospore. U roku od 5-10 dana skoro svi mediji u Srbiji preneli su tu informaciju bitnu za celokupnu srpsku javnost. Međutim, više od pola redakcija nije prenelo izvor informacije. 

 

Drugu priču preneo je jedan tabloid upravo na dan panel diskusije, a objavljena je pre gotovo godinu dana. Istraživano je kako je sprovedena procedura i ko je dobio unosan posao postavljanja podzemnih kontejnera u Beogradu u vreme mandata bivšeg gradonačelnika kojeg je nedavno smenila nova vlast. Istu priču prenosio je jedan drugi tabloid u vreme kada ju je objavio BIRN, ali na njima svojstven način. „Nije vam svejedno kad neko prenese senzacionalistički priču za koju ste se trudili da za svaku informaciju imate utemeljenje u nekom dokumentu“, rekao je Đorđević.

 

Na uobičajenu praksu srpskih medija da nečiju istraživačku priču objave tek kada je to politički oportuno osvrnuo se i Branko Čečen, direktor CINS-a, pomenuvši jedan od mnogih takvih slučajeva sa pričama ove organizacije – jedna priča je tako dve godine stajala na web sajtu CINS-a pre nego što ju je tabloid „Kurir“ nakon promene vlasti objavio na naslovnoj strani, pritom ne pominjući CINS. Stevan Dojčinović, glavni urednik CINS-a, naveo je primer CINS-ove priče o tajkunu Miroslavu Miškoviću za koju je opsežno istraživanje trajalo mesecima 2010. godine i donelo značajna otkrića. Priču niku nije preuzimao sa sajta CINS-a do trenutka kada je bilo rešeno da se Mišković uhapsi, a tada se CINS-ov tekst pojavljivao na naslovnim stranama. „Mi smo mislili da je to značajno otkriće i da će da pukne na sve strane i da će svi pričati o tome, ali nigde nije bilo osim u dnevniku B92 gde je u neka dva minuta predstavljeno da smo mi objavili taj projekat, i to je sve. Tek dve godine kasnije, kada je Mišković došao na tapet da bude uhapšen, sve te priče su se izvukle i krenule da se objavljuju“, naveo je Dojčinović.

 

 

Dojčinović navodi dva ključna problema sa takvim postupanjem sa CINS-ovim pričama: „Mi ne pravimo priče da bi bile iskorišćene u okviru neke političke kampanje, iako kasnije ne možemo da kontrolišemo kada će ih ko objaviti, a druga stvar je da nas retko kad citiraju“. Tako ljudi, uključujući novinare, često znaju CINS-ove  tekstove, čitali su ih, na primer, u tabloidima, ali nemaju predstavu da ih je CINS uradio. Kada tabloidi citiraju CINS, to čine na veoma slabo vidljiv način tako da čitaocu ne ostane u pamćenju. 

 

Međutim, problem nekomercijalnih medija, kao što je CINS, je što nemaju širu publiku i što moraju da se oslanjaju na druge medije da bi njihova priča stigla do šire javnosti, a stanje u medijima je takvo da su pod potpunom političkom kontrolom, pa od političke volje zavisi kad će neka priča zaživeti, objasnio je Dojčinović. 

 

CINS je 2012. godine objavio ceo set priča o Rodoljubu Raduloviću, poznatijem kao Miša Banana, kojima je dokazano da da je on uključen u šverc kokaina na visokom nivou, međutim ni ta priča nije zaživela sve dok nije pokrenuta afera u vezi sa kontaktima koje je aktuelni premijer navodno imao s njim. Tada su mediji masovno počeli da objavljuju tu CINS-ovu priču. Radulović je optužen nekoliko meseci nakon objavljivanja CINS-ove priče, ali Dojčinović ne može biti siguran da li je optužnica u vezi sa pričom. „Optužnica je plod kompleksne istrage i teško mogu da verujem da je neko pustio optužnicu 4 meseca nakon što smo mi objavili tekst. Sigurno je dugo rađeno na tome, ali je moguće da i rad novinara može malo da ubrza i utiče na taj proces“, rekao je Dojčinović. Slično tome, CINS je otkrio napuštene zgrade u kojima je narko mafija skrivala novac i objavio je priču o jednoj konkretnoj iz koje je  nakon objavljenog teksta novac zaplenjen. Međutim, Dojčinović kaže da CINS nikad nije siguran koliko akcije nadležnih organa može da prisvoji kao proizvod svog rada.

 

Jedan od retkih CINS-ovih tekstova koji se raširio po mnogim medijima čim je objavljen jer se pojavio u povoljnom političkom trenutku ticao se savetnika aktuelnog premijera gde je CINS otkrio njegove veze sa organizovanim kriminalom, rekao je Dojčinović. Međutim, priča nije imala značajnijeg efekta jer je savetnik još uvek na funkciji.  

 

„Nije suština da se čeka politički trenutak, jer to više nije efekat novinarstva, to je efekat političke volje, oni samo koriste novinarstvo za svoj cilj i mi bismo imali više efekta kada bi nas mediji podržali tako da puste priču kad je mi objavimo. Do sad je to bilo samo korišćenje naših tekstova za neki politički cilj“, objasnio je Dojčinović.

 

Radomirović iz Pištaljke.rs rekao je da se u slučaju njegovog medija ispostavilo da saradnja sa većim nije moguća. „Mi smo pokušavali nekoliko puta da napravimo neku vrstu saradnje, da neko objavljuje naše tekstove, međutim uvek se ispostavljalo da smo mi objavili nešto što je čoveku koji je finansijski ili politički blizak tom mediju ne odgovara i onda bi svaki razgovor o nekoj bližoj saradnji prestajao“, rekao je Radomirović i dodao da je Pištaljka.rs spremna za svaku vrstu saradnje sa organizacijama koje se bave istraživačkim novinarstvom. 

 

 

Što se tiče pritisaka i pretnji, učesnici panela su rekli da im se najčešće preti tužbama. Radomirović je napomenuo da je u njima nekada implicitno sadržana i teža pretnja „jer kad vam, na primer, advokat jednog ministra pošalje mail u kojem vam kaže da više ne pišete o njegovom klijentu, onda razmislite – to je ministar odbrane, možda poručuje nešto time, ali to nas nije sprečilo da objavimo još dosta priča o njemu“. 

 

Dojčinović je rekao da osobe iz krimi-miljea nikad ne prete otvoreno, već stavljaju novinare u veoma nezgodne situacije i takve odnose u kojima ne znaju kako da se usmere i teško im je da iščitaju šta će sledeće da im se desi. „Jako je kompleksno nositi se sa tim, ali mi imamo dosta iskustva i u CINS-u, i sa kolegama iz drugih zemalja sa kojima radimo, tako da ima pravila kako npr. organizovati intervju sa osobom iz kriminalnog miljea, ceo princip kako to uraditi, kako postupati ako se plašite da vas neko prati, i niz takvih situacija“, objasnio je Dojčinović. „Kad stigne do pretnji bar znate šta da radite – možete da prijavite policiji, otprilike znate ko vam preti pa znate kako da se odnosite prema tome“, rekao je on. Čečen je izneo podatak da se više od 75% fizičkih napada na novinare, od kojih mnogi sa smrtnim posledicama, desilo bez bilo kakve pretnje. 

 

 

Čečen je rekao da CINS uzima bezbednost vrlo ozbiljno.“ Imamo protokole o tome kako idemo na opasne intervjue. Bavimo se i elektronskom bezbednošću jer znamo da su u našem kompjuterskom sistemu ljudi koji prate šta mi tamo čuvamo i šaljemo jedni drugima. Nekima od nas su pušteni snimci naših razgovora koji su bili privatni i nisu se odigrali čak ni u redakciji.“ 

 

Naveo je i da se pravni pritisci događaju svaki put kada imate veliku priču: „Javiće vam se diskretno ili manje diskretno nekakvi advokati, izaslanici bitnih političara će da se pojave sa raznim savetima i preporukama. Ali će se retko neko odvažaiti sada da fizički ugrozi novinara. Ne kažem da se ne događa, pogledajte Brankicu Stanković i njenu životnu situaciju, ali generalno na to će se neko vrlo teško odlučiti. Međutim, daleko od toga da ne računamo da će se nešto tako desiti, zato bezbednost tako ozbiljno shvatamo.“ 

 

Čečen je objasnio da svako od novinara CINS-a mora sam za sebe da donese odluku da li je spreman da rizikuje. On kao direktor CINS-a odlučuje da li je spreman da ugrozi svoje novinare, tačnije za šta je spreman to da uradim a za šta ne, ali svako od CINS-ovih novinara ima zadatak da donese svoje odluke gde je crta preko koje neće preći. „Svako od nas je doneo svoje odluke i znamo gde su naše crte“, rekao je Čečen i dodao „Pre svega, pre nego što krenete u istraživanje, vaša je odluka dokle ste spremni da idete. A šta će posle učiniti redakcija da vas zaštiti je takođe još jedan element u tom vašem razmišljanju“. 

 

Radomirović iz Pištaljke.rs se osvrnuo na drugu vrstu pritiska. Rekao je da ljudi koji imaju uticaja na ovo društvo, na politiku, na medije, mogu da nađu načina da spreče da novinarska informacija dođe do većeg broja ljudi. Pištaljci se najčešće dešava da priče koje objave ne dođu do velikih medija baš zbog tog uticaja. „Mi smo pre neki dan objavili priču koja bi u svakom društvu slobodnih medija izazvala vrstu manjeg potresa - da je jedan visoki funkcioner Srpske napredne stranke izgradio ceo hotel u Beogradu bez dozvole i nastavio da gradi i kada je građevinski inspektor zatvorio to gradilište. U toj opštini je na vlasti više stranaka, tako da se tu prepliću razni interesi. Tu vest je sa našeg sajta uzeo samo jedan radio. I to je pokazatelj da ne moraju da vam prete, da vas fizički napadaju, dovoljno je samo da zatvore te kanale da javnost ne sazna šta se zapravo dešava“, objasnio je Radomirović.