Pamet u glavu, a glava u torbi

08/01/2005

Ili kako preživeti i uspešno izveštavati sa kriznih područja. Na vama je da se snađete u džungli površinskih, dnevnih podataka i dogadjaja i nikada ne izgubite iz vida da sve to, na kraju, svedete na nešto što može razumeti prosečan čitalac.

Zapadni Balkan je tokom proteklih godina brojnim domaćim i stranim novinarima pružio dragoceno, mada ponekad traumatično iskustvo o radu u kriznom području - kako se snaći, preživeti i uspešno raditi u ratnoj zoni.

Zavisno od osobe, medijske kuće, ugla posmatranja, dužine angažovanja, afiniteta i neposrednih problema sa kojima su se pojedinci i ekipe suočavali, neki elementi tog iskustva su vremenom sublimirani u koristan nauk za buduća angažovanja, pogotovo što izvestan broj novinara iz ovog dela sveta povremeno radi u novim žarištima, kao što su Irak ili Avganistan. Ukrajina može biti sledeća.

Ako privremeno izuzmemo mogućnost da se u bližoj budućnosti ponovo rasplamsa neki konflikt u neposrednom okruženju, izveštavanje sa ratnog područja, za sada, podrazumeva odlazak u neku udaljenu zemlju gde bi vam bio potreban prevodilac i prateća logistička podrška. To, naravno, zavisi da li biste bili angažovani za neku etabliranu medijsku kuću ili biste se uputili kao samostalni, "freelance" izveštač.

Priprema za odlazak

Kakve god da su vaše okolnosti, postoji minimum uslova koji mora biti ispunjen, dobrim delom i pre odlaska na zadatak:

• Temeljna teoretska priprema o populaciji i istoriji te oblasti, prirodi sukoba, postojećem stanju i aktuelnim temama o kojima svet želi biti informisan. Nikada nemojte izgubiti iz vida da, sem u vrlo retkim prilikama, niko od vas ne očekuje opšte putopise o datom području, već izveštavanje o vrlom konkretnim, neposrednim, dnevnim događajima, i to brže i kvalitetnije od konkurencije.

• Potrudite se da unapred saznate od kolega koji su već tamo boravili gde se mogu naći pouzdani lokalni vodiči i prevodioci. Dobar izbor je krucijalan. To je moguće organizovati i po dolasku na lice mesta, ali su šanse znatno veće ako se najavi i unapred ugovori saradnik, najbolje neki lokalni kolega novinar. Čak i ako imate relativno velikodušan budžet za rad i možete platiti solidan honorar za pomoć nekog lokalca, to ne garantuje da će on/ona biti pouzdan, spreman na iskrenu saradnju i da nije tajno angažovan od neke od strana u sukobu.

• Zdravstvene pripreme: počev od podrobnog informisanja o klimi (ne samo uopšte, već u konkretno doba godine kada putujete), a pogotovo o zaraznim bolestima ili zagađenju u datom regionu. Slobodno se raspitajte kod ovdašnjih infektologa - bićete iznenađeni koliko su dobro informisani šta je potrebno u kom delu sveta. Kod njih često dolaze razni putnici namernici koji su već boravili u kritičnim zonama i doneli dragocene povratne informacije, te tako već ovde možete da napravite pravu selekciju koje su vam vakcine i imunizacije potrebne. Skoro svaka nosi rizik od neprijatne reakcije, i zato utvrdite koje možete izostaviti, a koje su neophodne da biste preživeli i vratili se kući zdravi.

• Lični predmeti: praktična i klimatski prilagodjena garderoba, poželjno prirodni materijali jer su oni superiorni u odnosu na bilo koju sintetiku, i u toplim i u hladnim krajevima. Nakit ostavite kod kuće i ne pravite izuzetke uz patetične izjave "ali ja ovo uvek nosim, nikada ne skidam" iz sentimentalnih i sličnih razloga. Bolje ostavite taj zlatni lančić kod kuće da ne biste zauvek ostali i bez lančića i bez vrata, ili, u blažoj varijanti, i bez minžuše i bez uha.

• Tehnička oprema: ako izuzmemo kamermane i fotografe, čija je oprema priča za sebe, vaš izbor je, verovatno, pouzdan leptop. Poznatiji proizvođači uveliko nude "rugged" varijante za rad u ekstremnim uslovima, po cenama višim za 40-70 procenata od običnih. Ako su vam nedostupni, opredelite se za neku jednostavnu, pouzdanu mašinu - kompjuterske igrice i komplikovana grafika vam sigurno neće biti prioritet.Satelitski telefon ce vam takodje biti potreban, cak postati najbolji prijatelj kad zabasate u neke posebno udaljene i nesretne krajeve.

• Ne činite grešku da, navodno radi lične bezbednosti, sa sobom nosite bilo kakvo oružje. Mnogo je veća verovatnoća da će vas oružje uvaliti u ozbiljnu nevolju, nego da će vas zaštiti. Ako vas uhvate sa tako nečim, padaju u vodu sve vaše tvrdnje da ste samo novinar, da nikom ne želite da naudite i sl. Tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, neke policijske i vojne formacije su znale biti vrlo neprijatne čak i ako kod novinara nađu pancir - tvrdili su da je to deo vojne opreme. Pancir je, medjutim, legitimna stvar i budite spremni da ih ubedite da je to jednostavno deo vaše lične zaštite. Ako se ispostavi da su nečije primedbe zbog pancira samo uvod da vam ga oduzmu i iskoriste za sebe, opirite se koliko vam okolnosti dozvoljavaju. Razlicite vrste pancira pružaju različit stepen zaštite. Blagovremeno utvrdite koje vrste postoje i čime vi možete raspolagati. Tanji i slabiji su lakši za nošenje, ali je i zaštita koju pružaju slabija. S druge strane, jaki i otporni su vrlo teški pa, ako preterate, može se desiti da vam bude nepodnošljiv za kretanje i da potpuno odustanete od nošenja pancira - što je najgora varijanta. Zato gledajte da nađete ravnotežu između mobilnosti i nivoa zaštite.

Stigli ste tamo - izgledajte bezazleno

Zavisno od toga koliko je tamo sukob uzeo maha, može postojati nekakva vlast, a može biti i prilično anarhično. U praksi je potpuna anarhija vrlo retka pojava i računajte da će neko tamo sigurno glumiti vlast, čak i ako to nije, i da će očekivati od vas da im se obratite za dozvolu za rad, odnosno propusnice.

Jedan od klasičnih primera za to sa ovih prostora je bila kratkovečna Republika Srpska Krajina. Pogrešna percepcija nekih novinara, pogotovo stranih, bila je da ako nema međunarodnog priznanja, nema ni vlasti kojima je potrebno poslati molbu za akreditaciju. U praksi, međutim, bio je dovoljno poslati makar jedan faks, u Beograd ili Knin, sa zvaničnim obraćanjem vlastima RSK i prolaz je bio praktično zagarantovan – onima koji su se udostojili da sastave molbu, za razliku od ostalih koje bi čekalo neprijatno iznenađenje na prvoj okuci pri ulasku na tu teritoriju.

Za odlazak u neke daleke krajeve, na primer Bliski Istok ili dalje, dobro pogledajte i kroz koje sve zemlje morate proći i koje su vam tranzitne vize neophodne.

Ako se radi o nečijem proceduralnom zamajavanju, samo da vam uzmu pare, to je dobar znak, jer ćete onda problem jednostavno rešiti plaćanjem. To može biti direktna i zvanična tarifa za rad, a možda i neka fluidna forma na ivici podmićivanja.

U jednom periodu rata u Bosni, pres centar Republike Srpske na Palama je bio uveo direktnu dnevnu tarifu za boravak i rad stranih novinara. Delimično su bili i ozlojeđeni načinom izveštavanja zapadnih medija o srpskoj strani, a istovremeno svesni da direktna zabrana rada ne bi bila dobro rešenje. Njihov zaključak u tom trenutku mogao se protumačiti kao „evo vam dozvola ako baš insistirate, ali ima da platite, i to dobro' – scenario koji sada postoji i u nekim novim, tekućim žarištima, daleko od Balkana.

Ako se izdavanje dozvola zasniva na ispitivanju i sumnjičenju, potrudite se da delujete bezazleno, (umereno) naivno, otvoreno za saradnju, čak iako to niste. Osmeh na licu uvek pomaže. U ambasadi jedne istočne zemlje Beogradu, na primer, dobijanje potrebnih dokumenata je najsigurnije ako odmah na početku izrazite želju da svojim izveštavanjem doprinesete objektivnijem sagledavanju konflikta u kojem ta zemlja učestvuje a trenutno ima loš međunarodni imidž.

Koristite lokalne medije i kolege

Ako na licu mesta postoji ikakva medijska infrastruktura, koristite je nemilosrdno. Pod pretpostavkom da kriza, odnosno rat na tom terenu nije potpuno zbrisao lokalne medije, uvek postoji način da ih koristite, čak i ako su cenzurisani. Tokom rata na Kosovu, na primer, kompilacija srpskih i albanskih izvora davala je i do 90 procenata realne slike događaja u određenom danu ili nedelji.

I pristrasni izvori informacija mogu biti relevantni, ako brzo naučite da čitate/slušate između redova. Ako su ti izvori iole objektivni, utoliko lakše. Pokrivanje aktuelnog konflikta u Iraku, na primer, apsolutno podrazumeva monitoring i katarske televizije Al-Džazira, zajedno sa bar još 5-8 regionalnih mreža.

Monitoring lokalnih medija je, međutim, teško kombinovati uz kretanje po terenu, pa zato angažujte nekog, nezavisno od vašeg vodiča/prevodioca koji se kreće sa vama, da za vas prati šta javljaju lokalni mediji.

Tokom konflikta u Makedoniji 2001. godine, skoro svaki odlazak na teren radi direktnog izveštavanja sa lica mesta bio je istovremeno rizik da se propusti neko važno saopštenje iz državnih izvora u Skoplju. To se uspešno rešavalo uz pomoć saradnika, lokalnog novinara, koji se uredno javljao iz glavnog grada, tako da je, na kraju dana, izveštaj bio celovit, sa svim elementima – i borbe na terenu i političke odluke.

Ova vrsta usluge se može obezbediti za relativno skroman honorar, a idealan izbor je neki iskusni lokalac sa dobrim kontaktima.

Ako vas put nanese u Irak, na primer, angažovanje lokalne pomoći je izuzetno delikatno: sa jedne strane, ponuda je velika jer je narod u ekstremnoj bedi. Sa druge strane, lokalni ekstremisti često kažnjavaju ubistvom svakoga ko radi za strance – osoba koju biste angažovali morala bi da krije da radi za vas (koliko je to moguće) a vaša diskrecija i razumevanje toj osobi može spasiti život. U protivnom, nosićete nekoga na duši do kraja života.

Lokalne kolege su, po pravilu, i idealan izbor za vašeg pratioca odnosno prevodioca. Čak i ako je njihovo profesionalno iskustvo skromno, verovatno su ipak bolji kandidati nego neko drugi. Njihovi kontakti, poznavanje događaja i terena, političke situacije i vojnih i civilnih lidera, mogu obaviti OGROMAN deo posla za vas.

Kao primer može poslužiti sukob niskog intenziteta kakav je bio u južnoj Srbiji posle rata na Kosovu. Preševska dolina nije postala veliko poprište gde bi, na primer, kamere snimale velike bitke, vatru i dim. Prave priče su se krile u razgovorima sa ljudima, opisu atmosfere, tenzija, pretnji i pregovora. U takvim okolnostima, jedan dobar lokalni novinar iz Vranja mi je bio suvo zlato jer me je odveo na prava mesta i organizovao intervjue sa nepogrešivim osećajem i informacijama ko su glavni akteri i ključni faktori krize.

Pa ipak, POVERENJE je faktor broj 1 u izboru prave osobe. Sve ostalo pada u vodu ako ne možete imati poverenja u osobu koja treba da bude sa vama skoro sve vreme. To posebno dolazi do izražaja kada se krene u neke izrazito riskantne oblasti. Osoba koja putuje sa vama mora biti unapred upoznata sa planom za jedan ili više dana - a na vama je da izaberete nekoga kome ćete svoje namere moći slobodno da izložite, bez straha od subverzije.

Prevoz po terenu

Ova stavka zavisi pre svega od budžeta kojim raspolažete, ali ako dođete u situaciju da birate način prevoza, jednostavno pogledajte šta lokalno stanovništvo koristi da stigne od tačke A do tačke B.

Brzina jeste važan faktor, ali nekada nije loše i utopiti se u masu (privremeno) kako biste smanjili rizik od napada, pogotovo ako vlada neprijateljsko raspoloženje prema strancima.

Kontrolne rampe i čekpointi su problem za sebe – uspeh prolaženja zavisi od unapred obavljenih priprema i organizovanja, a samo ponekad od vašeg snalaženja i improvizacije na licu mesta.

Stoperi su posebna priča: iako opšte pravilo kaže da ne rizikujete primajući stopere u kola, u praksi je sasvim obrnuto - neki siroti lokalac kome ste pomogli da se preveze može vam pružiti obilje pravih informacija, preneti raspoloženje i mišljenje do najsitnijih detalja. Rizik primanja stopera u vozilo, naravno, postoji, ali sledite svoj instinkt, uz par racionalnih razlika: ako ste sami u vozilu a osoba deluje preteće, bolje nemojte. S druge strane, ako nema elemenata za sumnju da je u pitanju zaseda ili zla namera, učinite taj plemeniti, a za vas potencijalno vrlo koristan potez i povezite osobu. SVAŠTA korisno možete čuti i saznati tokom par sati vožnje.

Pristajanje se posebno savetuje ako se nađete na nekom kontrolnom punktu gde vas, na primer, uniformisano lice nakon provere dokumenata zamoli da povezete nekog ko tu stoji. To je malo teže odbiti - zavisno od zemlje u kojoj se nalazite. U Africi, na primer vam niko ne bi savetovao da pristanete (mada je i rizik odbijanja, konsekventno, veći) ali na većini mesta saradnja može biti sasvim korisna za vas.

Ako je na vama da se brinete o vozilu, proverite unapred uobičajene stvari: gume i pritisak u njima (uključujući i rezervne, kao i alat potreban za zamenu pneumatika), zalihe i kvalitet goriva, ulje u motoru, menjaču i kočnicama, farove i zadnja svetla, sistem za hladjenje, opremu za vuču, trougao, tečnost za vetrobransko staklo, kao i kome biste se obratili u slučaju kvara.

Tokom zime i snega, ponesite lance za gume, i to one za koje ste proverili da su odgovarajući za vaše vozilo i da ih možete, ako treba, sami namontirati. Pisac ovih redova je proveo osam smrznutih sati, na ivici suza, u smetovima centralne Bosne u decembru mesecu, pokušavajući da na gume nakači lance za koje se ipostavilo da su bili potpuno neodgovarajućih dimenzija.

Ako vozite u konvoju sa još nekim vozilima, uvek držite rastojanje, čak i ako je neko iza vas nerovazan, ako vam trubi i požuruje vas. Ne obazirite se na usijane glave - takvi vrlo brzo ispadnu iz igre, a vi ne dozvolite da vas povuku za sobom.

Kada se zaustavite, UVEK razmislite u kom položaju je najbolje parkirati vozilo - možda ćete morati da krenete iznenada i hitno, i glupo je da gubite vreme da ga naknadno okrećete u željeni pravac kretanja.

U okolnostima izrazite konkurencije, kada se minutima meri koja će medijska kuća prva imati vest o nekom vrlo bitnom dogadjaju, ne dozvolite da izgubite dragoceno vreme zbog banalnosti koje se mogu predvideti.

Ne štedite na mapama - često nije dovoljna samo jedna. Slobodno ponesite više mapa, različitih razmera i tipova. Ne zauzimaju puno prostora a mogu spasiti život. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, na primer, osim standardnih mapa koje su davale osnovnu orijentaciju neupućenima, ali često i onima koji su mislili da poznaju teren, prava pomoć je ponekad stizala od vrlo detaljnih mapa sa razmerom od svega 1: 50.000 ili čak 1:25.000, kada je bilo potrebno naći, locirati, doći do ili se izvući iz nekog vrlo zabačenog sela koje se ne pojavljuje na običnim mapama.

Vojne mape su često najpouzdanije i najdetaljnije, ali nisu uvek dostupne. Ako je nezamislivo ili čak opasno doći u posed mapa na kojima su ucrtani neki strateški objekti ili neki drugi tajni detalji, pokušajte makar da se dočepate standardnih geografskih karata koje nisu starije što svežijeg datuma kako biste imali uvid u sve lokalne puteve i puteljke.

Neredi po gradovima

Ova vrsta događaja obično ne zahteva da budete u sred najveće gužve, među demonstrantima koje, na primer, policija želi da premlati. To se pokazalo i dokazalo puno puta - neki od prominentnih primera potiču od intenzivnih uličnih protesta po gradovima Srbije tokom zime 1996.-1997., kao i pre i posle toga, u neredima po raznim urbanim sredinama.

Stanite malo sa strane, tako ćete ne samo ostati čitavi, već imati i boji pregled šta se sve dešava. Ponekad je dobra pozicija i krov obližnje zgrade, pod uslovom da se tu ne nađete na meti snajperista.

U slučaju stampeda, zlatno pravilo je stati uz drvo ili banderu sa suprotne strane od one sa koje masa nadire. Tako će vas drvo, stub ili nešto slično zaštiti, a i omogućiti vam da se zadržite na licu mesta onoliko koliko je potrebno. Upotreba suzavca, koja po gradovima zapadne Evrope uopšte nije bila retka pojava u drugoj polovini 20. veka, a sada je već uveliko standardno policijsko sredstvom širom sveta, predstavlja najčešći uzrok stampeda sa mogućim fatalnim posledicama.

Kamermani i fotografi imaju posebne profesionalne zahteve i često nemaju mnogo izbora - za dobar snimak treba biti dovoljno blizu, a ipak sačuvati živu glavu - i snimak! Ne očekujte razumevanje i utehu od urednika kojem ćete se pojavite sa praznim rukama i polomljenom opremom.

Poseban rizik za kamermane, i u nešto manjom meri za fotografe, predstavlja činjenica što oni naoružanoj vojsci mogu izgladati, pogotovo iz daljine, kao neko ko se sprema da puca. Kamera na ramenu može biti pogrešno percipirana kao haubica, na primer. Zastrašujući broj kolega je tako stradao tokom 2003. i 2004. godine u Iraku. Iako još nije izmišljen pouzdan lek za ovaj problem, gledajte makar da nosite što krupnija, vidna obeležja PRESS ili TV ili tako nešto, kao dodatnu meru uz prethodne najave i što bolju identifikaciju unapred kod vojnih snaga u čijem se delokrugu nalazite.

Sve pod kontrolom

Ako ste angažovani za neku uhodanu medijsku kuću, urednici će vam sami napominjati šta se traži, kada i koliko. Ako radite samostalno, morate naći način da u svakom trenutku budete informisani o najnovijijim događajima, da ne biste kasnili na tržištu vesti, a i da ne biste zapali u bezbednosni rizik zbog slabe informisanosti o aktuelnim opasnostima na terenu.

Na Kosovu, na primer, izvestan broj inostranih izveštača je umeo provesti po nekoliko dana među gerilcima, praktično „incommunicado“, odsečeni od svojih urednika, misleći da čine dobar posao praveći opširne reportaže o učesnicima u sukobu. U praksi, međutim, takav rad im nije donosio lovorike jer:

1) niko nije mogao da ih kontaktira i proveri da li su živi, odnosno da li je potrebno dizati uzbunu ako su zarobleni ili povređeni

2) nisu slali izveštaje

3) nisu bili svesni da li u blizini ima i neka veća, aktuelna priča, to jest da li je potrebno da se preorijentišu na neki važniji „hard news“.

Profesionalna distanca

Tokom raspada Jugoslavije, bilo je puno gostujućih novinara koji su bili fascinirani, impresionirani i/ili užasnuti sredinom i događajima, čak toliko da ponekad nisu uvek uspevali da ono što su videli i čuli pretoče u upotrebljiv novinski tekst ili neki drugi medijski materijal. Ova pojava, verovali ili ne, nije bila retka, a vi je apsolutno morate izbeći ako želite da vaš poduhvat ima smisla.

Imperativ je brzo, objektivno i razumljivo preneti ono što ste čuli i videli. Ne dozvolite sebi da vas preplave emocije bilo koje vrste, da podlegnete mitologizaciji datog sukoba, da pomislite da je konkretna kriza o kojoj izveštavate nešto vanvremeno, super-herojsko ili suštinski drugačije od većine sukoba na planeti. Profesionalna distanca je ključna stvar.

Primeri polu-emotivnog ili emotivnog vezivanja za ovu ili onu stranu u sukobu su brojni i bolni. Svako u branši će se setiti takvih, te je krajnje nezahvalo nabrajati pojedine slučajeve. Ali ih nemojte gubiti iz vida – mislite o njima kao o negativnim primerima i neka vam služe kao orijentir kako NE treba raditi.

Slavna Hana Arendt je, govoreći o fašizmu i drugom svetskom ratu, upotrebila izraz "banalnost zla." Ma koliko se sukobi u raznim delovima sveta razlikovali na površini, oni imaju u dubini neki zajednički imenitelj. Na vama je da se snađete u džungli površinskih, dnevnih podataka i događaja i nikada ne izgubite iz vida da se sve to, na kraju, svodi na nešto što može razumeti prosečan čitalac/slušalac/gledalac.

Ako se osvrnemo na rad nekih od uspešnijih (ne nužno i najpoznatijih) novinara koji su pokrivali ratove u bivšoj Jugoslaviji, sledeće karakteristike su im zajedničke:

• upornost u otkrivanju pravih informacija;

• distanca (ali ne arogantan odnos) prema sukobu o kojem se izveštava;

• smirenost u svim okolnostima i nenametljivost u odnosu prema saradnicima;

• odsustvo potrebe da sebe smatraju za medijsko božanstvo koje će svojim izveštavanjem rešiti borbu između "dobra i zla";

• inteligentan pristup podacima kako bi izdvojili relevantne

• racionalna (ponekad i intiutivna) procena bezbednosnog rizika pri kretanju po terenu;

• veština i delikatnost u ophođenju sa vlastima na datoj teritoriji;

Stres je, naravno, neizbežan pratilac u takvom radu i uvek postoji rizik od naknadnih fizičkih i psihičkih tegoba. Ali sa tim se suočavajte po povratku kući - dok ste na zadatku stisnite zube i, naravno, pazite da ne ostanete predugo na terenu jer to može biti prevelik izazov za vaše zdravlje.

Osetite pravi trenutak kada se treba skloniti ili povući, makar privremeno.

NIKO nije nezamenljiv - ma koliko vam urednici možda laskali, sa namerom da vas još malo zadrže na terenu. Pohvale mogu biti iskrene (to ćete najbolje znati sami ako ste kritični i objektivni prema svom radu), a možda neko samo želi da uštedi na putnim troškovima i izbegne slanje zamene.

Osobito krvavi sukobi, kao što je bila Bosna ili Avganistan, pokazali su i jednu vrlo interesantnu pojavu: iako bi nakon rada na stresnom terenu bilo logično otići malo na odmor, ne valja ni nagli prelaz iz potpunog užasa pravac na rajsku plažu pod hladovinom palmi. Pogotovo ako se tako unapred planira, može vam se desiti da postanete dekoncentrisani i neoprezni tokom poslednjih dana rada (željno iščekujući teško zaradjenu «nagradu») a onda vam sam odmor može biti pomućen i bez radosti, ili vam delovati kao apsurdna banalnost u poređenju sa patnjama koje ste videli u nekom nesretnom delu sveta.

Istina, ima kolega koji nikada nisu imali, niti će imati ovakav problem, ali uvek razmislite o SEBI – koji ste tip, šta vas pogađa, na šta ste osetljivi i koje su granice vaše otpornosti.

Veliki saveti - mala pomoć

Sigurno već imate dovoljno iskustva šta vam je potrebno od osnovnih, ličnih stvari i prtljaga. Zavisno od klime i godišnjeg doba, evo nekoliko sitnica koje vam možda nisu odmah pale na pamet:

• vitamini

• pilule za sterilizaciju vode

• krema za zaštitu od sunca

• losioni za odbijanje insekata

• grafitne olovke za rad u vrlo hladnim uslovima jer se hemijske zablokiraju na temperaturi ispod -5 Celzijusa.

• medjunarodna vozačka dozvola

• kreditna kartica (uz osnovni keš)

• dvogled

• baterijska lampa, uz dovoljno baterija i rezervnu sijalicu

• kompas

• perorez

• pištaljka