Srpski novinari retko izveštavaju sa Kosova iako o njemu mnogo pišu, a prava priča dobija se samo na terenu mimo organizacije beogradskih vlasti. Na osnovu sopstvenog iskustva, beogradski novinar daje savete i detaljan spisak kontakata koji mogu biti korisni srpskim, ali i drugim novinarima koji dolaze na Kosovo.

April 2005.

Rad na terenu Kosova nikada nije bio ni jednostavan ni lak za srpske novinare koje su redakcije, najčešće iz Beograda, slale da odande izveštavaju. Pre svega zbog antagonizma između srpskog i albanskog stanovništva koje se prenosilo i na predstavnike medija. Kada su 1999. godine KFOR i UNMIK administracija, posle NATO intervencije, preuzeli kontrolu nad Kosovom, a Beograd izgubio svaki uticaj nad njim, takav zadatak postao je daleko teži i komplikovaniji. Međutim, iako rizici kojima mogu biti izloženi srpski novinari na Kosovu objektivno postoje, istovremeno je prisutna i snažna doza preterivanja i predrasuda, zbog kojih su, čak i kolektivni, a naročito individualni odlasci srpskih novinara na Kosovo i pet godina po okončanju sukoba ostali retkost.

Lično iskustvo

Ne spadam u onu grupu novinara koja se tokom svoje karijere mnogo bavila temom Kosova. Tamo sam prvi put bio davno, i taj odlazak nije bio vezan za neki novinarski zadatak. Sa Kosova sam prvi put izveštavao tokom martovskih nemira 2004. godine, kada sam događaje, kao i većina kolega koja je došla iz Beograda, pokrivao iz grada koji danas znamo kao Severnu Mitrovicu, ušuškan u sigurnost koju su obezbeđivali francuski vojnici KFOR-a i «lokalci» koji govore istim jezikom kao i ja.

Tih nedelju dana, koliko je trajala moja smena, proveo sam u delu Kosova koje je većinski naseljeno Srbima, sa još trojicom članova televizijske ekipe. Sa izuzetkom ručne bombe koju smo pronašli ispod naših reportažnih kola u Raškoj (dakle, «sa srpske strane» administrativne granice), nisam doživeo ni jednu jedinu neprijatnost. Ali, na samom kraju godine usledio je sasvim drugačiji zadatak. Trebalo je da sam odem u Prištinu, i sa jednim kolegom Albancem pokušam da snimim deo regionalne emisije o organizovanom kriminalu.

Moja znanja o Kosovu danas bila su siromašna. Pravih kontakata skoro da nisam ni imao. Iskustvo i poznavanje običaja lokalnih Albanaca, još manje. U trenutku kada beogradski mediji izveštavanje sa Kosova svode na priče o problemima sa kojima se tamo suočava srpsko stanovništvo, nisam ni mogao mnogo znati o tome šta zaista treba da očekujem kao srpski, beogradski novinar u Prištini, pet godina po okončanju rata.

Raspitujući se među kolegama, shvatio sam da tek poneko održava kontakte sa kosovskim institucijama, da ih je još manje posle rata bilo na Kosovu, a da su zaista retki oni koji prelaze zamišljenu granicu postavljenu na mostu na reci Ibar u Mitrovici i odlaze dalje, ka Prištini. Stah od toga «da li ću biti bezbedan?», «kako će me dočekati?», «da li će iko želeti da razgovara sa mnom?» objektivna je prepreka koja srpske novinare sprečava da odu u Prištinu. Bez ulaženja u raspravu na temu da li su te bojazni opravdane ili ne, sigurno je samo to da je veoma malo beogradskih kolega spremno da se upusti u samostalan odlazak na Kosovo.

Sa izuzetkom regiona Severne Mitrovice, u druge delove Kosova trenutno odlaze samo organizovane grupe novinara iz Srbije i novinari sa velikim iskustvom, koji su u pokrajini radili i pre otpočinjanja sukoba. Kolektivni odlasci u organizaciji vlasti u Beogradu gotovo po pravilu se svode na posete srpskim enklavama uz pratnju KFOR-a. Ipak, postoje novinari koji i danas redovno posećuju Prištinu i Kosovo i tamo kraće ili duže borave, van srpskih enklava. Njihov broj je mali, ali iskustvo neprocenjivo za one koji imaju interesovanje da se i lično upoznaju sa kosovskom svakodnevnicom.

Ovaj tekst ima za cilj da prenese bar deo iskustva kolegama koje očekuje samostalan rad u Prištini ili nekom drugom delu Kosova, a koji su u izveštavanju sa tog područja imali malo ili ni malo iskustva.

Osnovno pitanje koje postavljaju novinari koje očekuje zadatak na Kosovu tamo gde većinom žive Albanci jeste «Da li će biti ugrožena moja lična bezbednost?» Odgovor je da može biti. Međutim, iskustva onih koji tamo često odlaze, pa i moje iskustvo stečeno za sedam dana provedenih u Prištini, pokazuje da uz dobre kontakte i pripremu, boravak na Kosovu može proći bez ikakvih problema.

Lokalna pravila

Pre svega, najvažnije je stupiti u kontakt sa nekim od lokalnih Albanaca koji bi trebalo da bude vrsta garanta bezbednosti. Albansko društvo funkcioniše po veoma specifičnim pravilima. Jedno od njih je da ako neko prihvati da vam pomogne, obaveže se da će sa vama provesti vreme i pomoći u prevođenju ili pronalaženju kontakata, veoma retko izneveri. Bez takvog kontakta bilo bi isuviše neozbiljno uputiti se na Kosovo. Jezička barijera (veliki broj Albanaca govori i razume srpski, ali najčešće neće da ga koristi iz protesta), nepoznavanje terena, ljudi ili običaja, stavili bi vas u nedopustivo neprijatnu situaciju. Vaš kontakt vas može sačekati na nekom od prelaza na administrativnoj granici, ili sa druge strane mosta u Mitrovici, koji se sada prelazi slobodno, uz pristojno bon jour francuskim vojnicima KFOR-a koji obezbeđuju most. Granični punktovi se prelaze praktično bez zadržavanja i bilo kakvih drugih problema.

Pres odeljenje UNMIK administracije voli kada se novinari iz Srbije prethodno jave da dolaze na Kosovo. Takvo obaveštenje stavlja do znanja međunarodnoj administraciji da novinar iz Srbije radi sam na kosovskom terenu i skreće pažnju na njega, a novinaru uliva jednu vrstu sigurnosti da, u slučaju nekog nežejenog događaja, međunarodna policija zna o kome se radi. U dogovoru sa redakcijom postoji mogućnost da UNMIK stavi na raspolaganje i vozilo koje bi novinara prevezlo od administrativne granice do Prištine ili nekog drugog dela Kosova. Važno je reći da se na Kosovu potpuno slobodno može raditi uz pres akreditaciju koja se za veoma kratko vreme, uz memorandum redakcije, dobija u UNMIK-ovom pres odeljenju.

U Vladi Kosova postoje srpski predstavnici i korisno je i njih obavestiti o dolasku. Oni mogu biti dobri izvori informacija, mogu uputiti na druge ljude i pružiti druge vrste pomoći.

Priprema uz internet

Na Kosovo treba otići sa podužim spiskom imena, adresa i telefona. Potraga na Internetu za takvim podacima, međutim, začas se pretvara u noćnu moru. Brojni sajtovi na albanskom jeziku na kojima ogromna većina srpskih novinara ne razume ni reč, veliki broj stranica čiji se update završio kada i NATO intervencija, sajtovi ekstremističkih ili panalbanskih organizacija, njihova neažurnost i konfuznost, većinu čak i najupornijih demoralisaće u rekordnom roku. Praktično, broj korisnih sajtova nije veliki, ali je najveći problem do njih doći, teško se nalaze čak i preko najboljih internet pretraživača.

Sajt kosovskog Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i ruralnog razvoja, na mnogim pretraživačima, iz sasvim nedokučivih razloga, pojavljuje se kao prvi zaista koristan sajt. Stranica na srpskom http://www.mafrd-ks.org/srpski/DRUGO/links.htm nudi pravu riznicu korisnih linkova, sa koje je potom veoma jednostavno skinuti listu korisnih adresa i telefona.

Kontakti sa kosovskim institucijama

Kosovo ima svoju Vladu i Parlament. O aktivnostima kosovskog Parlamenta veoma ažurno obaveštava sajt na adresi http://www.kuvendikosoves.org koji ima i stranice na srpskom jeziku. Predsedavajući parlamenta je Nedžad Daci, a pored njega funkciju člana predsedništva obavljaju još Fatmir Sejdiju, Ram Buja, Džavit Haliti i Džezair Murati. Sa kancelarijom predsedavajućeg kontaktira se preko Kancelarije za medije i publikacije čiji su telefoni 038.211.186, 038.211.949 i 038.211.189, a faks 038.211.188.

O aktivnostima premijera Ramuša Haradinaja i Vlade Kosova izveštava sajt predsednika Vlade na adresi http://www.pm-ksgov.net/, koji takođe ima stranicu na srpskom jeziku. Sa premijerom i drugim članovima Vlade u kontakt se može stupiti preko Vladine Kancelarije za javno informisanje čiji su telefoni 038.211.567 i 038.211.207 a faks 038. 200.146.12 Slaviša Petković je Srbin, član Vlade, ministar za povratak raseljenih.

Kosovski zaštitni Korpus proizašao je iz Oslobodilačke vojske Kosova i trenutno ima ovlašćenja poput neke vrste jedinice civilne zaštite. KZK je stacioniran u kasarnama u kojima je do 1999. godine boravila Vojska Jugoslavije, a njeni pripadnici, i pored svoje uloge da pomažu prilikom elementarnih nepogoda, duže takozvane «duge cevi» i uz KFOR predstavljaju drugu oružanu formaciju na Kosovu. Komandant KZK je Agim Čeku, a njegov portparol Šemsi Sulja govori srpski i uvek kontaktira sa novinarima iz Srbije. Broj komande preko koga se može naći Sulja je 038.584.283.

Kosovska policijska služba (KPS ili SHPK na albanskom) je lokalna policija. Nju čine uglavnom Albanci dok se Srbi, pripadnici KPS, mogu sresti uglavnom na severu Kosova ili u srpskim eklavama. Portparol je Refki Morina koji rado razgovara sa novinarima i dobro govori srpski. Broj njegove kancelarije je 038.504.604 a lokali 6199 i 5799.

Kontakti sa međunarodnim predstavnicima

Međunarodne institucije na Kosovu su brojne, a najvažniji su UNMIK administracija i KFOR.

UNMIK (United Nations Mission on Kosovo) zapravo predstavlja neku vrstu Vlade međunarodne zajednice (http://www.unmikonline.org). Šef misije je Soren Jesen Petersen. Marsia Pul i Džef Bili su šef informativne službe i poprtparol UNMIK, koji su gotovo 24 sata na raposlaganju novinarima. Oni se mogu naći na telefonu 038.504.604 lokal 5612 (Marsija Pul) i 5711 (Džef Bili) a novinarima se javljaju i na mobilne telefone +377.44.515.826 (Marsija Pul) i +377.44.503.067 (Džef Bili).

UNMIK ima i svoj radio i televizijsku stanicu, u kojima rade i srpski novinari. Oni mogu biti dobri vodiči i izvori informacija. UNMIK ima i četvoro regionalnih predstavnika za štampu. Lilijan Melejor je prestavnik za prištinski region (+377 44 505 230) , Sali Salihu je predstavnik za region Gnjilana (+377 44 164 414), Đerđ Kakuk je predstavnik za region Severne i Južne Mitrovice (+377 44 500 053), a Škumbin Elsani za region Prizrena (038.504.604, lokal 8023). Za novinare, važan kontakt je i UNMIK policija. Kontakte sa komandom i pripadnicima UNMIK policije obezbežuju šef pres službe ili portparol.

KFOR (Kosovo Forces) su međunarodne oružane snage pod komandom NATO-a čiji je osnovni zadatak da štiti bezbednost na Kosovu (http://www.nato.int/kfor/welcome.html). Koaliciju čini 36 zemalja članica NATO-a, ali i onih koje to nisu. Komandant je general Iv de Kermabon. KFOR je podeljen na pet sektora:

- Multinacionalna specijalna jedinica je stacionirana u Prištini i vrsta je vojne policije, pod komandom italijanskog pukovnika Đuzepea Lancilotija.

- Multinacionalna brigada centar takođe je stacionirana u Prištini i pod komandom je finskog pukovnika Jari Tepo Juhani Kalia

- Multinacionalna brigada severoistok stacionirana je u Novom Selu a pokriva i Mitrovicu. Pod komandom je francuskog generala Žaka Leševalijea

- Multinacionalna brigada jugozapad stacionirana je u Prizrenu i pod komandom je nemačkog generala Rikarda Rosmarita

- Multinacionalna brigada istok stacionirana je u Uroševcu (pod ovu konadu spada i baza Bondstil) i pod komandom je američkog generala Toda Karmodija. Vojnici ne vole medije, ali uz dobru komunikciju sa pres odeljenjem KFOR-a u Prištini (tel. 038.503.603.2761 ili 038.503.603.5514) može se napraviti kontakt.

Svoja odeljenja u Prištini takođe imaju OEBS (http://www.osce.org/kosovo, 038.500.162, portparol Sven Lindholm), Program za razvoj Ujedinjenih nacija (http://www.ks.undp.org/index.asp), Međunarodna organizacija za migraciju  (http://www.iom.int, tel. 038.249.042), kao i mnogi drugi koji su raspoloženi da podele svoja saznanja sa novinarima.

Ombudsman ili osoba zadužena za zaštitu ljudskih prava na Kosovu je trenutno Marek Novicki. Njegova kancelarija nalazi se u Ulici Agima Ramadanija bb, u zgradi starog Kosovodrva. Njegovi telefoni su 038 501 401 ili 038 545 303 a faks 038 545 302.

Veza sa NVO

Nevladine organizacije takođe mogu poslužiti kao dobar kontakt i izvor informacija. Ima ih jako mnogo i uglavnom su njihovi predstavnici sraspoloženi za saradnju sa novinarima iz Srbije.

Šef kancelarije Međunarodne krizne grupe u Prištini je Aleks Anderson a njegov telefon je 038.248.885. Inicijativa mladih za ljudska prava okuplja mlade, tolerantne ljude a vodi je Fitore Beriša. Na čelu prištinskog Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda (038.545.646) nalazi se Bedžet Šalja.

Mediji kao izvor

Medijska slika na Kosovu za srpskog novinara koji prvi put odlazi na Kosovo može biti veoma konfuzna pre svega jer ne poznaje jezik i ne može da se iz samog čitanja, gledanja ili slušanja upozna sa sadržajem informacija koje medijske kuće plasiraju. Zato je dobro prethodno se upoznati sa tom slikom. Pored UNMIK-ovih i KFOR-ovih redakcija, u prištini funkcioniše veliki broj kancelarija stranih medija. Njihovi novinari obično su raspoloženi za saradnju i pomoć. Institut za izveštavanje o ratu i miru (IWPR) ima svoju kancelariju u Prištini, čiji je telefon 038.244.517, a vodi je Jeta Džara.

Na Kosovu postoji nekoliko dnevnih novina od kojih se Koha Ditore i Zeri smatraju nezavisnim i umerenim. Ulaskom vlasnika Kohe, intelektualca Vetona Suroia, u politiku, Koha je međutim izgubila tu svoju političku nezavisnost. Zeri su dnevne novine koje se u suštini nikome posebno ne zameraju, ali se i dalje smatraju nezavisnim. Epoka e Re i Bota Sot su jasno partijske novine, s tim da Epoka e Re zastutpa PDK (partiju Hašima Tačija), a Bota Sot LDK (partija Ibrahima Rugove). Lajmi je novi dnevni list i predstavlja klasičan tabloid. Java je nedeljnik uglavnom koncentrisan na urbanu kulturu, mada se bavi i politikom. Za ovaj listi pišu mladi i otvoreni ljudi, a kolumne pišu i srpski novinari. Ekspres je novi dnevni list koji je zamišljen kao umeren i otvoren. Tu su se okupili najpoznatiji novinari iz Kohe Ditore, Jave i Zerija.

Na ulici

Najčešće pitanje koje ljudi u Srbiji postavljaju novinaru koji se upravo vratio iz Prištine glasi: da li smeš na ulici da govoriš srpski? Odgovor je da. Potpisnik ovog teksta nikada nije imao ni jedan jedini problem zbog razgovora na srpskom. Istini na volju, najviše vremena proveo sam u ulici gde se nalazi zgrada UNMIK-a, gde inače izlaze Srbi koji žive ili rade u Prištini, ali ni na drugim mestima gde sam govorio srpski nisam imao problema zbog toga. Druge srpske kolege koje su radile na Kosovu godinu i više dana kažu da nikada nisu imali problem da naprave anketu na ulicama Prištine, ali to su iskustva onih koji su poznavali mnogo lokalnih ljudi. Oni misle da nema nekih posebnih razloga za strah.

Ukoliko tražite problem i konflikt na Kosovu, veoma lako ćete ga i naći, ali ako zaista radite svoj posao profesionalno i tražite informacije, teško da može biti problema. Ali, ovo su iskustva uglavnom iz Prištine. Verujem da ne bi bilo isto ukoliko bi neko otišao u Suvu Reku, Meje, Krušu ili druga mesta masovnih ubistava Albanaca. Tamo ljudi još uvek ne znaju gde su nestali članovi njihovih porodica, pa sumnjam da bi bili prijateljski raspoloženi za razgovor sa nekim iz Srbije. Sa nekim nepoznatim, sa druge strane, razgovor na engleskom počinje sam od sebe, jer stvara manju barijeru. Sagovornik će često sam preći na srpski ukoliko mu to odgovara. Onda je sve jednostavnije.

Treba ipak imati na umu da srpski jezik privlači pažnju i da je albansko kosovsko društvo veoma naelektrisano, i prepuno ljudi koji nose traume iz rata. Savet: nije dobro privlačiti pažnju glasnim govorom ili ekscentričnim ponašanjem. I pažljivo sa alkoholom: nikada ne znate gde će vas odvesti razgovor!

Zabava

Priština ima svoj javni život. Veliki je broj kafića, restorana i klubova. U samom gradu ima nekoliko prostora za koncerte, a autoru ovog teksta bio je vrlo interesantan koncert tročlanog prištinskog hip-hop sastava. Glavni «život» radnika međunarodnih institucija vodi se u ulici u kojoj se nalazi UNMIK adminsitracija. Tu je nekoliko kafića, a najpoznatiji je nekadašnji Kukri bar - sada Phoenix bar - u koji dolaze i Srbi koji rade u lokalnim medijima i institucijama.

Strip Depo, koji se nalazi preko puta bioskopa ABC, izmedju glavne ulice i ulice u kojoj je smeštena UNMIK policija, definitivno se mora posetiti iz više razloga. Osim što je mesto vrlo prijatno i puno stripova na srpskom, na srpskom se može i slobodno pričati, a svraćaju razni ljudi - od premijera i šefova međunarodnih misija do lokalnih probisveta. Tako se često može doći do korisnih informacija uz kafu ili sendvič.

U Kafeu Vogl, 50 metara od sedišta OEBS, mogu se pojesti lokalni specijaliteti i popiti dobra kafa. Tu dolaze ljudi sličnog profila kao i u Strip Depo.

Tifani restoran - vrlo ukusna domaća hrana i opet - mesto gde ćete videti sve koji su vam kao novinaru potrebni.

Kaqa je kafe preko puta kafea Vogl sa sjajnom baštom tokom leta. Inače, u Prištini se manji kafei brzo otvaraju i zatvaraju, ali ovo su neka mesta koja postoje već neko vreme i vredi ih posetiti.