Kako gledaocu preneti razmere tragedije i patnje bez narušavanja privatnosti i dostojanstva žrtava? Analiziramo TV priloge i dokumentarce.

Stigli ste na lice mesta. Treba da napravite TV izveštaj o dramatičnom događaju.
Došlo je do saobraćajne nesreće, terorističkog akta ili neke druge nesreće ili čina nasilja koji je ostavio potresne tragove.

Naišli ste na mrtve ili ozbiljno povređene i ranjene. Ili pak, u okviru izveštavanja, treba da odete i do bolnice u kojoj su povređeni, a nekad će se desiti i da vas na licu mesta uvode i u prostorije u kojima su već preneta i položena tela stradalih.

Ovakvi događaji obično uključuju izvesnu pometnju, paniku na terenu, obilje nepredvidivosti. Da i vas ne bi zahvatila panika imajte u vidu mali plan: TV priču ćete sklopiti od najmanje četiri elementa, a sve ostalo što se pojavi kao dodatak biće vam dobrodošlo.

Ne navodimo ih po važnosti, svi su bitni za priču:
1) izjave nekog od zvaničnika (policije, lekara, vatrogasaca, drugih institucija)
2) nezvanični izvori: učesnici ili svedoci događaja, 
3) ono što sami vidite.
Iz ta tri izvora ćete sklopiti tekst u izeštaju o tome šta se i kako odigralo.

Četvrti važan element koji nam priča TV priču je slika. Njime ćemo se ovde baviti.

Masovne tragedije - gde da usmerimo kameru?

Kad dođete na lice mesta, za kratko vreme treba da odlučite gde da usmerite kameru, šta da snimite, a šta ne, kako biste imali dovoljno upečatljivu ali odmerenu sliku. Izbor slike će preneti priču o intenzitetu drame na licu mesta. Ali, ako nemate slike žrtava ili njihovih povreda, kako da prenesete gledaocu razmere tragedije?

Etika slike nalaže da ne slikamo i ne prikazujemo mrtve i one koji su teško postradali, možda osakaćeni. Da bismo bili sigurni na šta se oslanja pravilo o etici slike, podsetimo se da postoji jednostavan princip koji nam pomaže u ovakvim sitaucijama: zamislite da je neko vaš nastradao.

Jednostavan princip za etično izveštavanje: zamislite da je neko vaš nastradao.

Zamislite da ste gledalac i da ne znajući za događaj vidite na televijskom programu sliku svog bližnjeg i tako saznate za njegovu smrt ili ranjavanje. Čak i da vam je prethodno javljeno za stradanje te osobe, ako bi televizija „vrtela“ takav izveštaj bili biste izloženi gledanju smrti svog najbližeg ili njegovog dramatičnog stradanja preko javnog medija, koji prati milionski auditorijum.

To bi moglo da uveća vaš šok i bol do dramatičnih razmera ili da vam u svakom slučaju dodatno pojača traumu. Treba imati na umu i da se TV izveštaji sa dramatičnih događaja često emituju uz najavu da sadrže uznemirujuće snimke kao upozorenje gledaocima. 

Kao primer analiziraćemo TV prilog BBC-ija u kome se govori o masovnom stradanju izazvanom bombaškim napadom na versku procesiju Šiita u pakistanskom gradu Karačiju.

Naslov ove vesti na web strani BBC-ija je “Samoubilački napad na pakistanske Šiite”.
U podnaslovu je izvučeno da je u Karačiju ubijeno najmanje 25 ljudi. Prilog sadrži momenat kad se desila nesreća, trenutke odmah nakon nesreće i na kraju podsećanje na početak događaja, u vreme kad se procesija spremala, nešto ranije tog dana.

Slikanjem lica svedoka imamo potpun utisak o strašnom stradanju, a nismo videli nijednog poginulog ili ranjenog.

Probaćemo da isključimo ton i da pratimo priču koju prenosi samo slika.
Na početku izveštaja je deo originalnog TV snimka lokalne televizije. U prvom planu je reporter koji govori. U jednom trenu se naglo okreće i kamera uspeva da zumira iza njega u daljini u masi oblak dima koji nastaje od eksplozije.

Nakon totala – dakle, najšire slike ulice sa gužvom, tenzija se uvećava prelaskom na krupni kadar sa lica mesta koji nas naglo približava centru događaja. Izbliza vidimo kola hitne pomoći koje žurno pristižu. Dinamika u ovom kadru bitno doprinosi utisku dramatičnosti.

Sada smo u središtu zbivanja: u sledećem kadru su ulice sa ostacima očito raznesenih predmeta, komadi tkanine, gužva, plamen u pozadini, kola hitne pomoći koja jure, ljudi koji mašu rukama navodeći ih – obilje elemenata koji govore o haosu koji je nastao. Ali, nema nijedne slike ranjenih ili mrtvih.

Slede  krupni kadrovi svedoka događaja. I tek oni nas, zapravo, uvode u emotivno središte događaja. Vidimo ženu koja ima grč na licu i drhti od traume dok je pridržava muškarac pored nje. Potom scenu sa tri žene koje skupljene sede na ivici trotoara držeći se za glavu, a jedna od njih, očito u trenutku kad se kamera previše približi, odmahujući rukom odbija da bude snimana.

Jedan od učesnika procesije, muškarac, daje izjavu na licu mesta. Oko njega su, takođe, učesnici procesije, a po njegovim gestovima vidimo da objašnjava šta se desilo.

Lica svedoka

Slede opšti kadrovi ulica na kojima se događaj odigrao. Na njima je i dalje pometnja, ljudi trče, policajci uskaču u kombi, vatra gori i dalje na pojedinim mestima. Slika se smiruje, vidimo policajce koji stoje, a potom imamo sliku ulice u totalu u kojoj plamen ostavlja pustoš.

Tenzija u priči se smiruje pošto se prilog vraća na početak dana, kada je procesija počela u miru. Vidimo čelo mirne, masovne, vrlo svečane kolone sa mnogobrojnim zastavama. Ova slika govori o važnosti ovog čina kojim se obeležava sveti dan za versku manjinu u Karačiju, Šiite.

Slede slike policajaca koje govore o pripremama za visokorizični događaj i izjava jednog od njihovih oficira. Ove slike su svojom mirnoćom i sređenošću u izrazitom kontrastu prema prethodnim scenama haosa, što govori o tragičnom, intenzivnom nasilnom poremećaju koji se desio u gradu iz koga se izveštava.

Na kraju se vraćamo na dramu koja se tog dana dogodila slikom uličnog haosa, uz sporadični plamen iz momenta nakon eksplozije. Ni sada ne vidimo nijedno telo, nijednog ranjenog.

Prilog se završava ponovnim uzrastanjem napetosti, uz krupne planove učesnika traumatičnog događaja koji nam ocrtavaju meru dramatičnosti: vidimo ženu koja se u uzbuđenju i bolu udara u grudi i na kraju lice čoveka koji slomljen rida u zagrljaju prijatelja.

Dakle, u izveštaju nismo videli nijednog poginulog ili ranjenog, ali imamo potpun utisak o mestu strašnog stradanja velikog broja ljudi. Ovaj snažan utisak je postignut, pre svega, slikanjem lica svedoka. Oni su toliko potreseni da nam prenose meru užasa koji se desio, pa je nepotrebno da vidimo krv, rane, sakaćenja.

Osim jednog učesnika procesije koji daje izjavu, prilog prikazuje u četiri maha u krupnom planu traumatizovane svedoke događaja. Niko od njih ne daje nikakvu izjavu. Kamera ih samo “posmatra”.

Utisak o dramatičnosti ovde je, naravno, postignut i slikama haosa u gužvi na ulicima i materijalnim uništenjem. Ali intezitet stradanja se reflektuje u doživljaju prisutnih na mestu događaja i on nam prenosi pravu meru drame sa terena.

Da bismo videli koliko su krupni kadrovi svedoka događaja doprineli izveštaju o bombaškom napadu u Karačiju, pogledajmo i drugi izveštaj BBC-ija u kome se komentariše isti događaj.

Deo kadrova ćemo prepoznati iz prvog izveštaja: krupne slike jurnjave ambulantnih kola i žene koja se u bolu udara u grudi. Ovo vidimo na početku izveštaja, a zatim do kraja priloga više nemamo krupne kadrove svedoka, nego se autor koristi širokim planovima na kojima se vide ulice na kojima su gužva, ponegde vatra i dim. Prilog zatvaraju dva duga kadra totala ulice u kojoj ljudi trče snimani sa leđa - dakle, ne vidimo njihova lica ni u ovako širokom planu.

Primetićemo koliko se utisak o intezitetu dramatičnosti i tragičnosti događaja menja dok gledamo drugi prilog. U njemu imamo samo jedan krupni kadar bola na ljudskom licu, a u prvom prilogu četiri takva prizora, među kojima vrlo upečatljivi dramatični vapaj čoveka u zagrljaju prijatelja zatvara izveštaj.

Ljudski bol je suština priče u prvom izveštaju, a u drugom se akcenat prenosi na opštu situaciju pometnje i haosa koji nastaje nakon eksplozije. Način korišćenje slike u drugom izveštaju više i odgovara načinu na koji se temi pristupa. Drugi izveštaj, naime, ima funkciju komentara situacije na terenu i očito je sačinjen pošto je izvešteno o samom događaju i saopštene su činjenice o napadu. On je u formi dijaloga sa izveštačem sa terena koji objašnjava opštu situaciju u Pakistanu i Karačiju, gradu koji do tada nije bio meta bombaških napada.

Dobru meru izveštavanja, međutim, u prvom analiziranom prilogu narušava kadar u kome vidimo ženu koja odmahuje rukom dajući znak da se kamera skloni, a kada uključimo ton čujemo da povišeno govori očito odbijajući da bude snimana jer se verovatno ekipa televizije suviše približila.

Ovaj prizor govori o tome da je novinar uznemirio ljude u njihovom bolu, što nas upozorava da na ovakve momente moramo izuzetno paziti. Čak i ako se iznenada i nepredviđeno desi ovakva reakcija ljudi na kameru, tu sliku treba da izbacimo u montaži.

Na žalost, autor BBC-ijevog priloga iz Karačija nije to učinio, pa se vest emitovala skoro dva dana u udarnim terminima i vapaj žene koja se brani od kamere ostao je vrlo upečatljiv, odnosno, jedan od dominantnih utisaka priloga.

Dokumentarni film i prikaz nasilja

Vrlo dobar primer za razumevanje principa medijskog odnosa prema nasilju nalazimo i u poređenju dva različita rediteljska postupka u dokumentarnim filmovima: “Gerila – devojka” danskog reditelja Franka Piaseckog Poulsena i „Dan koji nikad neću zaboraviti“, britanske rediteljke Kim Longinoto.

Danski reditelj je uložio ogroman napor kako bi uspeo da dobije dozvolu da snima film u kolumbijskim planinama u kojima se priprema revolucionarni levičarski pokret  FARK. Našao je zgodnu okosnicu za priču dugometražnog dokumentarca tako što prati priključenje jedne vrlo mlade devojke FARK-u. Ona prolazi kroz inicijaciju učeći njihova pravila, veštine i običaje i na taj način se upoznajemo sa misteriznim pokretom koji vodi dugogodišnju borbu protiv režima u Kolumbiji. Jedan od običaja je i da se svi pripadnici nauče da zakolju stoku.

Dolazimo do scene u kojoj junakinja stoji pored krave i gleda kako je ubijaju. Reditelj se odlučuje da nam pusti usmrćivanje u celini u krupnom planu. U bioskopu polovina sale pognute glave, ne gledajući u ekran, čeka da se scena završi. Nakon ove festivalske projekcije filma, na kojoj je bio prisutan i reditelj, neko iz gledališta ga pita zašto je pustio ovu scenu, a on odgovara da je to bila metafora za rat.

Da li je ova scena i na drugi način mogla biti rešena? O ovome razgovaramo kasnije neformalno na radionici u okviru festivala. Slažemo se da smo mogli videti i samo nagoveštaj ubijanja, a da bi kamera mogla, potom, da se zadrži na devojčinom licu prateći njeno preživljavanje dok životinja pred njom stenjući umire pod mačetom.

Devojka je vrlo blizu sceni klanja, skoro na manje od metar od glave krave. Tako bismo dobili scenu ubijanja oslikanu kroz doživljaj glavne junakinje koja je i inače okosnica za naratorsku liniju u filmu.

Jedan od protivargumenata za ovakvo rešenje bio je da onoliko koliko vidimo u prvi mah, devojka ostaje potpuno mirna pred ovom scenom. Ali, čak i to bi nam govorilo mnogo o ratu, glavnoj junakinji i njenoj inicijaciji u FARK. To bi otvorilo i pitanje da li pripadnik FARK-a sme da pokazuje emociju i da li rat dozvoljava emociju u odnosu na smrt.

U suprotnom, rešenjem za koji se odlučio Piasecki dobijamo mučnu scenu u kojoj dominira utisak da se medij slike, tj. film ogrešio o nečiju patnju i umiranje. U ovakvim slučajevima bi dobar parameter za razmišljanje kako se rediteljski odnositi prema događaju bio da se zamisli da je u pitanju ubijanje bića, usmrćivanje kao takvo, te da takva scene eksplicitno prikazane ne treba da budu deo televizijske i filmske slike.

Pošto se reditelj odlučio da otprati ceo proces klanja koje izaziva mučnu sliku patnje i bola na licu životinje, gledalac se nakon gledanja ove scene u dobroj meri oseća osramoćenim jer je prisustvovao kao voajer činu teške lične patnje, odnosno umiranja.

Nezaboravan rediteljski postupak

Za razliku od danskog reditelja, Kim Longinoto se na dobar, možemo slobodno reći, nezaboravan način, izborila sa jednom vrlo teškom, dramatičnom scenom nasilja u svom filmu “Dan koji nikad neću zaboraviti”. Ovaj film problematizuje obredno nasilje – sečenje klitorisa - koje se vrši nad devojčicama u Keniji i prati sve aspekte problema kroz koje prolaze devojčice i žene usled sakaćenja u detinjstvu.

Najpotresniji momenat je scena samog sakaćenja. Rediteljka se na festivalima pre projekcije unapred izvinjava gledaocima zbog ove scene, objašnjavajući da je ona ostala u filmu zbog toga što je na tome insistirala njena montažerka, žena koja je poreklom Afrikanka i sama je doživela ovakvo sakaćenje kao devojčica. Montažerkin argument je bio da oni koji i dalje insistiraju u afričkim društvima na ovom obredu treba da vide kako on izgleda i šta to znači za devojčice.

Scena je zastrašujuća, naravno, ali je rediteljka tako koristila sliku da su žrtve i gledalac sačuvani od “brutalnosti medijskog izlaganja”, a opet je u potpunosti preneta jezovitost događaja.

Sekvenca prati kako se obred vrši nad dve devojčice. Obe su u istoj sobi i prvo se obred vrši nad jednom, dok druga čeka. U sceni nema ni traga krvi. U ključnom momentu vidimo lice druge devojčice, one koja čeka, i dok čeka i gleda šta se zbiva, njeno lice odražava meru užasa koji ovaj obred sadrži, a samo čujemo plač i vrisak devojčice koju tog trena povređuju. I devojčice i gledalac su sačuvani od prikazivanja brutalnih detalja i intimnog fizičkog razotkrivanja. Dakle, rediteljka se bavi psihološkom situacijom u kojoj se nalaze devojčice.

Scena je spretno montirana i tako što iza nje sledi i “podržava je psihološki” naredna. U njoj, dan nakon obreda, na iznenađenje, zatičemo devojčice koje su, kako kažu srećne, jer su vaspitane sa svešću da ovaj obred ima posebnu važnost za život žene u njihovom društvu, pa se zato osećaju važnim i uvedenim u svet odraslih.

Film je bio prikazivan na tribinama u Keniji i osnažio one koji se suprotstavljaju obredu obrezivanja i pružaju psihološku i pravnu podršku devojkama koje ne žele da budu osakaćene.

Ova četiri analizirana primera izdvojili smo kako bismo pokazali kolika je moć i  odgovornost onoga ko barata TV slikom: ukoliko se ona spretno upotrebi može se koristiti kao dobar i važan element prikazivanja inteziteta drame u nasilnim događajima, ali ukoliko se njome nespretno i nepromišljeno barata, ona može postati i sama čin nasilja nad onima koji su snimani, kao i nad gledaocima.