Veoma je malo osoba koje dobro lažu, ali ih je još manje koji to umeju da prepoznaju. Ne postoje ni potpuno sigurni simptomi laganja. Kredibilna naučna istraživanja, međutim, donela su mnogo preciznija saznanja o simptomima laganja i, ako ništa drugo, pouzdane činjenice o signalima koji to nisu. Ovaj tekst neće od novinara napraviti "ljudski detektor laži", ali bi vas mogao navesti da "obratite pažnju" i poučiti na šta da je obratite.

Intervjuišete važan izvor, on navodi bitne, nove, ekskluzivne činjenice. Ali, ta osoba nema materijalne dokaze za svoje tvrdnje, ne želi ili ne može da vam pomogne da poduprete njegovu priču nezavisnim potvrdama i dokazima. Već razmišljate kako će teško biti pronaći načine da se sve to dokaže. Trajaće dugo i moraćete da hipnotišete urednika da vam dopusti da potrošite toliko radnog vremena na nešto potpuno neizvesno. Da li da pođete za njegovim tvrdnjama? Sve to se može na kraju ispostaviti kao epohalan rad na dokazivanju činjenice da vas je izvor, u stvari, slagao. A takvih izvora obično imate više.

Ne bi li bilo sjajno da možete da mu diskretno skenirate mozak i odmah utvrdite da li vas laže? Ni poligraf nije dovoljno pouzdan da se rezultati njegove primene prihvate na sudu kao dokaz nečije (ne)iskrenosti. Obična opservacija ljudskog ponašanja je još nepouzdanija.

Pa opet, policije sveta uče svoje istražitelje simptomima laganja, kako bi, nakon godina iskustva u radu sa ljudima koji iznose određene tvrdnje, inicijalno procenili nečiju iskrenost. Naročito je to primamljiva veština, kada vidite Samuel L. Jacksona u filmu "Pregovarač" ("The Negotiator"), kako hladnokrvno odbacuje nečiju tvrdnju zato što je taj neko, dok je govorio, "pogledao gore levo".

I mi godinama radimo sa ljudima koji iznose tvrdnje i preispitujemo njihove namere, motive i verodostojnost činjenica koje saopštavaju. Mislim da ne postoji ni jedan dobar razlog da se i novinari ne obaveste o tome šta su naučnici naučili o promenama ponašanja osoba koje lažu sagovornika.Uostalom, to je tako zabavno.

Ljudi nisu mašine

Međutim, kao i sve druge stvari na ovom svetu, nije baš tako jednostavno kao u filmovima.

Dve su najvažnije ograde u korištenju ove veštine. Prva je i najveća - prepoznavanje laganja na osnovu ponašanja u procentu koji bar i malo prelazi polovinu (što je otprilike isti rezultat kao da ste bacali novičić) je rezervisana za izrazito mali procenat ljudi na svetu. U istraživanjima u SAD, samo je trećina agenata CIA pokazala procenat prepoznavanja lažova koji bi se mogao oceniti kao koristan, dok je u drugim bezbednosnim službama i agencijama broj takvih osoba bio zanemarljiv ili jednak onom u generalnoj populaciji. Nakon treninga sa ekspertima, svi su polaznici obično poboljšaju svoj procenat tačne procene, ali uglavnom ne za više od 15 %.

Druga ograda je divergentnost i složenost ljudske prirode. "Postoje statistički pouzdani indikatori laganja," kaže Timothy Levine sa Michigan State Universitu u East Lansingu, "ali to ne znači da su od pomoći u situaciji 'jedan na jedan'," kaže on, jer vi uglavnom ne možete znati da li osoba sa kojom razgovarate spada u, recimo, 70% osoba koje taj simptom ispoljavaju kod laganja, ili je to samo posledica stresa, ili njen uobičajeni način ponašanja.

Osim svega ostalog, postoje i ljudi koji, sticajem okolnosti, genetskog nasleđa ili profesionalnih uslovljenja, lažu godinama i sistematski, dok to ne postane sastavni deo njihove svakodnevnice. U tom slučaju, nećete primetiti značajne promene u ponašanju, pošto to za njih nije izvanredna situacija.

Doduše, nije ni za nas. Prema istraživanju profesora Jeffa Hancocka sa Cornell univerziteta u državi New York, ljudi lažu u jednoj četvrtini svojih svakodnevnih društvenih komunikacija. Drugi generalni zaključak ovog istraživanja, neće preterano šokirati novinare: ljudi su najskloniji laganju preko telefona. Novinari koje uznemirava trenutak u kojem im nečija sekretarica saopšti da je dotična osoba "na sastanku", trebalo bi da se sete da su i tako oni bili ti koji su joj, pre njene male profesionalne laži, napričali najbenignije bajke o tome zašto uopšte žele da razgovaraju sa osobom koja joj je pretpostavljena.

Laganje je najmanje verovatno, verovali ili ne, u e-mailovima i kratkim porukama (SMS i internet messaging). Laganje licem u lice je negde između telefonske i kompjuterske komunikacije.

Izgleda da je stvar u tehnologiji i procesu koji od čoveka zahteva da formuliše svoj iskaz. Na telefonu, skrivenog lica, ljudi mogu da puste svojim verbalnim sposobnostima na volju. Licem u lice se plaše da ih neki gest ne oda, dok ima nešto u samom pisanju poruka i e-mailova, što ljude čini iskrenijima. Možda je to vreme koje im je na raspolaganju da formulišu poruku tako da niti slažu, niti prenesu sadržaj koji bi ih mogao staviti u neprijatnu ili nepovoljnu situaciju. Možda i činjenica da za njima, u ovom slučaju, ostaje materijalni trag.

Što se telefona tiče, izgleda da postoji tehnološka solucija, za one koji mogu da izdvoje 2.500 američkih dolara, koliko košta Verdicator, uređaj koji glas vašeg sagovornika skenira i poredi sa modelima glasovnih podrhtavanja vezanih za laganje. Pronalazač, 27-godišnji Amir Liberman iz Izraela, tvrdi da je procenat uspešnosti ovog aparata između 85 i 95 procenata, što je rezultat koji nadmašuje preciznost poligrafa. Što je još lepše, sagovornik uopšte ne mora da zna da li ga testirate ili ne.

Sam poligraf, s druge strane, izgleda da je prevaziđen proučavanjem beleženja aktivnosti mozga. Lawrence Farwell iz Brain Wave Science instituta iz Fairfielda u SAD, razvio je tehniku prepoznavanja moždanih talasa do takvog nivoa, da je u stanju da u suočavanju subjekta sa, recimo, oružjem kojim je počinjen zločin, ili fotografijama sa mesta zločina, detektuje sa gotovo stopostotnom sigurnošću da li je u njegov mozak ta informacija ranije pohranjena ili ne.

Zašto ljudi lažu

Prema istraživanju sociologa Geralda Jellisona sa Univeristy of South California, prosečnu odraslu osobu danas u razvijenom delu sveta lažu oko 200 puta dnevno, grubo rečeno, jednom u pet minuta. Takođe grubo pretpostavljeno, verovatno je da u ovom regionu odraslu osobu lažu još i više.

S druge strane, prema istraživanjima Cornell univerziteta, ljudi lažu u jednoj četvrtini svojih društvenih komunikacija. Prateći analogiju, sugestije su da možda i sami lažemo više nego ljudi na Zapadu. Proizvođači Verdicatora, najbolje rezultate (95% preciznosti) postižu u Japanu, dok su u Rusiji najgori (85%).

Laganje se smatra integralnim i neophodnim delom društvenih komunikacija. Ali, nisu sve laži iste. To je važno zbog toga što se osobe koje lažu manje uzbuđuju ako im ta laž ne znači mnogo u životu. Važnost laži pojačava fizičke simptome. Nije sve jedno da li je posledica hvatanja u laži društvena nelagoda ili električna stolica. Zbog toga je uobičajena analiza moguće motivacije izvora jednako važna i u pokušaju procene njegove iskrenosti.

Ali, zašto ljudi lažu uopšte?

Ima mnogo kategorizacija laži, ali najšire prihvaćena je ona koja navodi četiri osnovne vrste:

• Društveno orijentisane - odnosno laži koje treba nekome da pomognu,

• Samo-promotivne - koje se izgovaraju kako bi se popravio sopstveni imidž, a ne povređuje niko drugi,

• Sebične - zbog sopstvene koristi na račun nekog drugog i 

• Anti-društvene - usmerene na namerno činjenje štete nekome drugom.

Ograničenja

Ljudi su, prema svim istraživanjima, veoma loši u raskrinkavanju dobro motivisanog lažova. Paul Elkman i sa University of California i Maureen O'Sullivan sa University of San Francisco, medju 13.000 ispitanika, tokom deset godina, pronašli su samo 15 osoba koje (veoma) uspešno prepoznaju laži kod drugih osoba u dva različita testa, koji simbolizuju različite okolnosti u kojima se laže. Ostali su imali jedva malo bolji procenat uspeha od situacije u kojoj bi bacali novičić - 55% ili manje.

Jedan od razloga za ovo sigurno predstavlja činjenica da ljudi samo misle da znaju šta su simptomi laganja. U jedinom svetskom istraživanju te vrste u istoriji, koje je vodio Charles Bond sa Texas Cristian Universityja, na pitanje: "Po čemu znate da vas neko laže," apsolutna većina ispitanika, sa raznih strana sveta, navode "odvraćanje pogleda" kao prvi i najsigurniji signal koji im pada na pamet. 

Odvraćanje pogleda nije ni u kakvoj vezi sa laganjem (često je slučaj upravo suprotan), kao što to nisu ni drugi stereotipi. Lažovi ne menjaju težište na nogama, dok govore, ne dodiruju noseve ili češće pročišćavaju grlo od ljudi koji govore istinu.

U stvari, ni za jedan od takvih simptoma, ne može se reći da automatski znači laganje. Glavni razlog za to je, naravno, različitost ljudske prirode, ali i društvenih grupa. Recimo, čak i da odvraćanje pogleda jeste takav simptom, Japan, Kina i dobar deo jugoistočne Azije, bili bi pogrešno shvaćeni, jer je u tom delu sveta izbegavanje tuđeg pogleda izraz poštovanja, a direktan pogled u oči se tamo u mnogo društvenih situacija tumači kao uvreda.

Prema tome, ponašanje osobe kojoj se postavljaju pitanja, prvo se mora posmatrati u svakodnevnoj, normalnoj situaciji, da bi se ustanovilo šta to ona različito radi dok izgovara svoje tvrdnje pred nekim ko je ispituje. U isto vreme, mora se uzeti u obzir da su simptomi koje uzimamo za moguće pokazatelje laganja, u stvari simptomi nervoze koju laganje stvara. Oprez je neophodan zato što osoba može biti nervozna samo zato što ima predrasude prema medijima i ne oseća se udobno dok odgovara na novinarska pitanja. Može biti nervozna zbog životne situacije o kojoj ne znate ništa. Može biti nervozna upravo zbog onoga o čemu je ispitujete. Sve to ne znači da osoba i laže.

Dobri lažovi i talentovani istražitelji

Osim svega ovoga, postoje i veoma dobri lažovi. Pre svega, gotovo svaka osoba na svetu može pripremiti svoje svedočanstvo i izgovoriti ga dovoljan broj puta, da se navikne na nju, kako ne bi bila nervozna pri izlaganju pred autoritetom. Tu su zatim ljudi koji sticajem životnih okolnosti sistematski lažu od malena. Za njih je laganje prirodna situacija i ne pokazuju mnogo promena ponašanja kada to rade. Tu su i osobe čija profesija je vezana za svakodnevno laganje, kao što su političari, njihovi predstavnici za štampu ili voditelji TV shop emisija.

Tu su, zatim, i ljudi koji su jednostavno veoma složene ličnosti, ispunjene unutrašnjim sukobima i neskladima, koje su naučile vremenom da funkcionišu po društveno usvojenim standardima ponašanja, eliminisale ekscentričnosti i ponašanja koji kod drugih izazivaju neželjene utiske. Pod pritiskom, ti će ljudi pokazati ne samo simptome laganja, već možda i ozbiljnijih poremećaja ličnosti. Sve govoreći ono za šta su uvereni da je apsolutna istina.

Ipak, postoje i oni koji se mogu nazvati "ultimativnim ljudskim detektorima laži". To su osobe koje postižu i do 80% preciznosti u proceni laganja. Maureen O'Sullivan kaže (nakon testiranja 13.000 osoba tokom 10 godina) da je procenat takvih ljudi među ispitanima bio oko 0,1. "Osobe koje su izuzetno dobre, izuzetno su dobre bez obzira kakva je laž u pitanju," kaže njen kolega sa univerziteta Elkman. Još 16 ljudi među tih 13.000 su imali 80% uspešnosti u jednoj, ali ne i u drugoj vrsti pomenutih testova. O'Sullivan je pitala najbolje od njih kako utvrđuju da li ljudi lažu. "Svi obraćaju pažnju na neverbalne signale, kao i verbalne, ali ih primenjuju različito na različite ljude," kaže ona. Dakle, ključ je, osim izuzetne perceptivnosti i senzibiliteta za ljudsku prirodu, u prilagođavanju osobi koju ispitujete. "Bili su u stanju da vam kažu osam karakteristika osobe koju su gledali dve sekunde na video snimku. Zatrašujuće je šta oni primećuju," kaže O'Sullivan.

Dok Ekman smatra da istraživanjem super-sposobnih možemo doći do jasne predstave o metodama i zatim ih koristiti da osposobimo i druge ljude, posebno one koji pokazuju talenat za ovu veštinu, Levine nije tako uveren. Međutim, čak i on kaže: "Provesti nekoga kroz simptome laganja, bar će ga naterati da obraća više pažnje". "Možemo, u krajnjem slučaju, dovesti ljude do toga da budu onoliko efikasni koliko je to uopšte moguće".Zbog čega se i bavimo ovime na Netnovinaru.

Simptomi

Sve što možete da posmatrate, svodi se na: izraze lica, gestove, ton glasa i način govora (odnosno pisanja).

Izrazi lica

Izrazi lica su veoma interesantni, zbog prirode komunikacije između centralnog nervnog sistema i mišića lica. Kako je muskulatura lica direktno povezana sa onim delovima mozga koji procesiraju emocije, lice zaista može da se nazove prozorom u dušu. Neurološke studije čak sugerišu da autentične emocije putuju kroz mozak drugačijim putevima nego one koje su neiskrene. Ako pacijentu kojem je polovina lica paralizovana moždanim udarom kažete da se namerno nasmeje, jedna strana lica će mu ostati mrtva. Ako mu, opet, ispričate dobar vic, reagovaće obe strane lica. Vrlo mali broj ljudi, najočiglednije političari i glumci, u stanju je da svesno kontroliše sve svoje izraze lica.

Najteže je odglumiti (ili sakriti) iskrenu tugu. Kada je neko istinski tužan, čelo se nabora, a unutrašnji uglovi obrva izdignu. Ako neko tvrdi da je tužan, a obrve mu nisu u tom položaju, verovatno je da laže, tvrdi Elkman. Manje od 15% ljudi koje je Elkman testirao, bilo je sposobno da proizvede ovaj pokret voljno. Na suprot tome, spuštanje ovog dela obrva, koje asocira na ljutnju, gotovo svako ume da izvede. Osmeh, ili smejanje, opet, jedan je od izraza lica koje je najlakše krivotvoriti, između ostalog i zato što vam je za to potrebna aktivnost samo dva mišića lica. Međutim, tu postoji jedna mala klopka. Iskreni osmeh ne pokreće samo uglove usta, već i mišiće oko očiju. Broj ljudi koji krivotvore osmeh i mišićima oko očiju nije mali, ali ako se unutrašnji delovi obrva pri tome ne spuste, taj je osmeh najverovatnije lažan. Izgleda da je upravo nedostatak ovog malog pokreta, razlog zbog kojeg lažni osmeh izgleda ukočeno i napeto.

Adlert Vrij sa University of Portsmouth u Engleskoj, primetio je razliku u laganju u laboratorijskim uslovima i realnom životu, u kritičnim situacijama. Detaljno analizirajući 16 policijskih video-zapisa ispitivanja osumnjičenih osoba, ne znajući u tom trenutku šta je dokazano - da govore istinu ili ne - Vrij je zaključio da su simptomi kod onih koji su lagali bili veoma individualni i da su samo dva signala bila prisutna kod svih kriminalaca koji su lagali. Jedan od njih bio je - da su lažovi ređe treptali. Ostali simptomi, međutim, bili su veoma pomešani. Na primer, dok su jedni lažovi odvraćali pogled, drugi su produžavali periode gledanja direktno u oči istražitelja.

"Mi ne mislimo pre nego što osećamo," tvrdi Ekman. "Izrazi lica se pojavljuju i pre nego što uopšte postanemo svesni da nešto osećamo". Što je momenat na koji posmatrač svog izvora naročito treba da obrati pažnju. Ovo su, međutim, uglavnom ono što Elkman zove "mikrogrimase".

Naime, Lažovi mogu osećati strah, krivicu, ili čak oduševljenje zbog zavaravanja drugih. Ovo može pokrenuti kratke, male promene u izrazu lica koji su teško primetni, ali pomenuta mala grupa ljudi na svetu, koja je veoma efikasna u prepoznavanju lažova, koristi ih u velikom broju slučajeva. Jednako važni kao gestovi, boja glasa ili način govora, ovi "emocionalni tragovi" su jedan od najpouzdanijih signala laganja. Ako ste u stanju da ih primetite. Pošto traju do jedne četvrtine sekunde.

Među "mikrogrimasama", posebno se ističu "brzi pokreti očiju" ("rapid eye movement"). Ali, ti su pokreti takođe veoma generalne prirode. Iako je tačno da oni, u zavisnosti od smera pokreta, konzistentno svedoče o određenoj aktivnosti mozga, teško je tačno odrediti da li čovek laže samo na osnovu toga. Primer za to je razlika između pokreta očnih jabučica na gore i na dole. Dok se ranije smatralo da je pokret na gore simptom pokušaja prisećanja nečega što zaista postoji u svesti, a pokret na dole pokušaj konstrukcije nepostojeće priče, ispitivanja su pokazala da je ljudski mozak previše složen da bi se izvlačili takvi zaključci. Jer, ne samo da su ispitanici u toku desetominutnog ispitivanja imali nekad i po stotinu ovakvih pokreta u svih osam postojećih strana, već se pokazalo da je pogled na gore u stvari signal generalnog prisećanja nečega što je neko možda čuo kao dobru priču, nečega za šta nema vremena da ustanovi da li se dogodilo u realnosti, mašti, na TV, u snovima... Ispostavilo se da je taj pokret često sinhronizovan i sa nastojanjem da se osoba bolje izrazi (bez obzira da li laže), da potraži u sećanju bolji odgovor na pitanje ili neko od "pogodnijih" tumačenja koje je čuo ili sam ranije konstruisao (unapred pripremljene laži)... Sve u svemu, to je još jedan od simptoma koje treba posmatrati u kontekstu standardnog ponašanja onoga koga ispitujemo i uzimati veoma uslovno kao simptom laganja. Toliko o filmskom iskustvu Samuela L. Jacksona.

Gestovi

Iako je uvrežena predrasuda da će se lažovi vrpoljiti, mnogo dodirivati lice i nakašljavati se, istraživanja beleže da to nije tako, odnosno da neki od ljudi koji govore neistinu mogu ispoljiti neke od ovih simptoma, ali da to nikako nije pravilo. Jedini simptomi koji se pojavljuju u istraživanjima sa konzistentnošću koja se može nazvati simptomatičnom, jeste smanjenje radijusa pokreta oko tela lažova. Oni, naime, podsvesno nastoje da ispune što manji fizički prostor, što je prirodna priprema na ekstremnu situaciju, zaostala iz vremena kada smo lutali prostranstvima kao nečiji potencijalni obrok. U ovu grupu signala laganja spada i često smanjenje pokreta prstiju, šaka i čitavih ruku. Osim ovoga, ispostavilo se da jedan deo lažova pravi pokrete prema sopstvenom telu.

Gestovi su takođe nešto što se mora posmatrati u normalnim okolnostima, pre nego što ih proglasimo za promenu u nečijem ponašanju. Treba se čuvati predrasuda o čestom dodirivanju lica (laganje), dodirivanju sagovonikovih delova tela (istina), pokretima nogu (laganje), odaljavanju od ispitivača (laganje) i obrnuto (istina), postavljanju predmeta između sebe i ispitivača (laganje) i obrnuto (istina). Nisu se pokazali konzistentnim.

Ton glasa

Povišenje tona glasa zbog više krvi u glasnim žicama, jedini je simptom prepoznat u istraživanjima kao uglavnom stalan i predmet je mnogih pokušaja tehnoloških rešenja problema prepoznavanja laganja. Pomenuti Verdikator samo je jedini razvijeni uređaj ovakve vrste, ali je upotreba kompjuterskog skeniranja glasa nešto čime se naučnici bave već dosta dugo. Mi, međutim, možemo ovo primetiti samo ako je modulacija glasa u trenutku laganja, u odnosu na uobičajenu, dovoljno velika da se može zabeležiti samo sluhom. Naravno, i to može biti signal obične nervoze, stresa, bolesti ili osušenosti grla...

Način govora (pisanja)

Drugi potpuno konzistentan simptom u eksperimentu Vrija sa snimcima policijskog ispitivanja osumnjičenih, bilo je pravljenje čestih i dužih pauza u govoru, a ovaj se signal pojavljuje često kao veoma pouzdan i u drugim istraživanjima. Ipak, neki ljudi prave pauze u govoru i iz drugih razloga, što treba imati na umu.

Kao čest simptom, pojavljuje se i pravljenje manje grešaka u govoru, kao posledica iznimnog truda na konstrukciji priče. "Njihove su priče previše dobre da bi bile istina," kaže Bella DePaulo sa University of California u Santa Barbari, koja je napisala nekoliko radova na ovom polju. Ona tvrdi, takođe, da se lažovi retko vraćaju unazad, kako bi popunili praznine u priči koju prezentuju. Napor na konstrukciji priče je obično preveliki da bi se radilo u oba smera.

Način govora je možda najsloženiji simptom, koji je naročito važan u kontekstu posmatranja uobičajenog načina govora, ali, jednako važno, i u kombinaciji sa drugim vrstama simptoma.

Policije sveta su obučene, na primer, da uvek traže više detalja o predmetu razgovora za koji sumnjaju da je osetljiv, ali da se na njih vraćaju iznenada, nakon perioda mirnog razgovora i da u tim trenutcima pažljivo posmatraju sagovornika tražeći signale neiskrenosti.

Poseban problem je pisanje. Kako je pisani materijal lakši za proučavanje, nije mali broj sprovedenih istraživanja, sa jasnim statističkim zaključcima, o ovoj oblasti laganja. Ljudi manje lažu kada pišu, ali su načini na koji izbegavaju da napišu neistinu, jer o tome ostaje materijalni dokaz, manje brojni nego što bi se pretpostavilo, između ostalog i zato što je pisanje veština kojoj je vičan mali procenat ljudi. To ih čini lakšim za prepoznavanje. Jedan od načešćih simptoma izbegavanja nezgodne teme u pisanju, jeste da autori teksta izbegavaju da koriste pisanje u prvom licu i direktne, kolokvijalne imenice, glagole, prideve i priloge koje imaju najjasnije i direktno značenje. Političari će, zato, pre reći da "država ostvaruje dvosmernu saradnju sa haškim Tribunalom", umesto: "ja i moja stranka hapsimo ratne zločince koje mnogi smatraju narodnim herojima i isporučujemo ih Zapadu, zajedno sa važnim državnim tajnim dokumentima". Pre tog govora, neko im je to napisao, upravo zbog toga što onaj koji piše bolje izbegava neistine i zabašuruje pravo značenje reči. Ipak, u politici se načešće o svemu piše i govori na ovaj način, osim ako se ponekad namerno ne hini kolokvijalan, "narodski" jezik. U tome je, po američkim medijima, maestralno neuspešan, recimo, predsednik SAD, George Bush, koji je, na primer, u televizijskom duelu sa protivkandidatom na poslednjim predsedničkim izborima, nazvao teroriste koji prete njegovoj zemlji "folk", što je izraz da dobre, fine, poštene ljude. Ovo mu se dogodilo samo zato što je nastojao da se prikaže kao jednostavna ličnost sa narodskim, zdravim razumom. Iako je vrlo verovatno da ne misli o tim ljudima ništa dobro.

Kombinacije simptoma i tajming

Jedan od faktora podizanja procenta prepoznavanja treningom jeste i usvajanje različitih simptoma i uočavanje njihovih kombinacija i tajminga. Nesklad izraza lica i sadržaja izgovorenog, nije uvek direktan znak laganja, ali se može pouzdano reći da to u ogromnom procentu slučajeva jeste znak da u vezi sa predmetom razgovora kod osobe postoji određeni unutrašnji nesklad, ili konflikt. Ako neko tvrdi da je u veoma dobrim odnosima sa osobom koju ste naglo izneli kao predmet razgovora, a ne nasmeši se autentično, vrlo je verovatno da ti odnosi ne izazivaju kod te osobe značajne pozitivne emocije. Međutim, kao i kod svih drugih simptoma, morate biti na oprezu - vaš sagovornik može biti samo veoma umoran, unezveren drugim stvarima ili prosto osoba koja ni inače ne pokazuje emocije.

Odsustvo jednovremenosti emotivnih reakcija je takođe indikativno. Neko bi mogao izjaviti da mrzi određenu osobu, ali se namrštiti ili stegnuti nešto kasnije. Signali emocija kod laganja često traju duže i završavaju se naglo, kao da se o tome nije ni razgovaralo. To je zbog toga što autentične intenzivne emocije lako i brzo nastaju i teško se smiruju, dok je pretvaranje više mehanički posao, koji dobri lažovi prosto "uključuju" i "isključuju".

Dalje kombinovanje signala laganja, stvar je iskustva i sklonosti onoga koji nastoji da ih otkrije. Ima ih bezbroj, ali nije problem u nedostatku prostora za njihovo navođenje. Besmisleno ih je navoditi jer su te kombinacije mnogo osetljivije na karakteristike ličnosti sa kojom ste u komunikaciji.

Upozorenje

Čitanjem ovog teksta, svakako nećete postati ekspert za laganje. Ceo njegov cilj, kao što je to već navedeno, jeste da naglasi činjenicu da je moguće povećati svoju svest o postojanju ovakvih simptoma, odnosno da natera ljude da "obrate pažnju". Procenat ljudi koji dobro lažu nije veliki, ali je procenat onih koji su prirodno nadareni da to prepoznaju još manji. Zato nemojte primenjivati sve ovo na privatne živote, a svoje sumnje u nečiju iskrenost, na primer svojih izvora, nemojte pretvarati u stavove. Naš posao su činjenice, ne utisci.

Life style magazini su, baš kao i Internet, puni tekstova koji daju jednostavne spiskove simptoma laganja kao "sigurnu stvar". Na tim spiskovima, simptomi potpuno odbačeni u relevantnim istraživanjima, zauzimaju između jedne trećine i jedne polovine navedenog. Samo sa nelagodom se može zamisliti situacija nesretnog partnera čiju iskrenost ispituje životni saputnik "naoružan" instant znanjem iz zabavne periodike, a zatim je uzima za ozbiljno. Takva situacija između novinara i njegovog izvora, jednostavno je uznemirujuća.

Ipak, svi mi snimamo razgovore, čije video ili audio zapise možemo na miru preslušavati onoliko puta koliko nam to vreme i strpljenje dozvoljavaju. Nema razloga da se oprezno ne poigramo, dok se na svoj sud na osnovu ovakvih istraživanja ne oslanjamo kao na činjenicu. Međutim, ako vam se nečija iskrenost ili neiskrenost čine vrlo verovatnim, to može predstavljati vrednu pomoć u istraživanju.

Na kraju, neki istraživači predlažu nevine eksperimente: kupite nekome koga dobro poznajete poklon za koji znate da mu se ne sviđa, ali mu ga predajte naglasivši svoje očekivanje da se ta osoba oduševi. I posmatrajte šta se događa. Kasnije objasnite toj osobi o čemu se radilo i pitajte je kako se zaista osećala. Pazite da pri tome ne naljutite nekoga baš previše.

Obratite se svom izvoru sa pitanjem za koje znate da će kod njega izazvati nelagodu. Posmatrajte ga. Kada intervjuišete nekoga, pokušajte da smenjujete važne sa nevažnim temama, vratite se na onu koja je bila nezgodna i pratite da li se iste promene ponašanja ponavljaju.Ili, prosto, pažljivije gledajte vesti i panel diskusije na TV. Nikad ne znate, možda postanu iznenada zanimljive?

Izvori:

http://www.time.com/time/europe

http://www.24hourscholar.com/p/articles

http://www.sciencenews.org/articles