Eksplozija Capoteove knjige bila je najveća reklama novinarstva u njegovoj istoriji, sve do Watergatea. Ali, od moćnog Nixona nam je ostao jedan film, a od besmislenog ubistva u selu u Kanzasu delo koje će generacije i generacije čitati želeći da postanu istraživači. To je moć kombinacije dobrog pisanja i temeljnog istraživanja, koju je Capote, uprkos etičkim i drugim brljotinama, talentom i istraživačkom upornošću spektakularno afirmisao.

Foto: Roger Higgins/Wikipedia

Ove godine navršiće se četrdeset godina od objavljivanja knjige „In Cold Blood“ Trumana Capotea (1924.-1984.). Ta knjiga je zauvek promenila književnost u SAD i učinila neverovatne usluge svetskom novinarstvu.

Kada je objavljena, „In Cold Blood“ je donela Trumanu Capoteu neverovatnu slavu, zatim tada jednako neverovatnih dva miliona dolara u takođe neverovatnom roku od tri meseca, a kasnije i još mnogo, mnogo novca. Američkoj književnosti je oko vrata okačila kamen „dokumentarnog romana“ (nonfiction novel), kako je to sam autor krstio, kojeg se tamošnji književnici do danas nisu rešili. Šta više, mnogi su se oprobali u njemu, neki i iznimno uspešno, kao Norman Mailler, na primer. 

„Izgledalo je da bi novinarstvo, repotaža, mogla biti primorana da izrodi ozbiljnu novu umetničku formu: ’dokumentarni roman’, kako sam ja to zamislio... Novinarstvo je najpotcenjeniji, najneistraženiji od svih literarnih medija,“ rekao je Capote u intervjuu za The New York Times 1966, nakon spektakularne premijere „In Cold Blood“. U tom intervjuu, a i mnogim drugim prilikama, Capote je hladnokrvno tvrdio kako je izmislio potpuno novi žanr.

Ova pretenciozna, naravno i snažno osporena tvrdnja, u potpunom je skladu sa ličnošću Trumana Capotea. Trebalo je ignorisati Marka Twaina, Ernesta Hemingwaya ili Johna Steinbecka, pa reći tako nešto. Ali, realne zasluge knjige „In Cold Blood“, s druge strane, ne mogu biti opisane kao manje od izuzetnih – ona je na dramatičan i spektakularan način otvorila ogromno polje po kojem danas slobodno jure hiljade novinara i pisaca, i na kojem su mnogi postigli istinski fantastične stvari. Istovremeno, međutim, knjiga i njen autor, na tu su scenu postavili i sve najvažnije probleme, izazove i kontradikcije koje neophodno prate svakoga ko odluči da spakuju stvarnost u formu literarne priče ili romana, ne menjajući je.

Holcomb, Kanzas

U trenutku kada je, 1959. u New York Timesu pročitao tekst o četvorostrukom ubistvu u dubokoj unutrašnjosti SAD, Capote je bio nimalo nepoznat, nagrađivan, ali veoma ambiciozan i, prema svedočanstvima, njegovim pismima (objavljenim nakon njegove smrti u formi knjige „Too Brief a Treat“, Random House, 2004.) i nekim njegovim delima, egocentričan, ekscentričan i uobražen 35-godišnji pisac. Iako ne najbolje njegovo dotadašnje delo, „Doručak kod Tifanija“ (1958.) je svakako bilo najslavnije, zahvaljujući filmu, koji je, uostalom, veoma različit od knjige (Holivud je značajno intervenisao u scenariju). To Capoteu nije ni malo smetalo. Želeo je slavu i status „Glliterate“ (medijski izraz za njujoršku populaciju džet-set pisaca), a Audrie Hepburn je u tome mogla samo da mu pomogne.

U to vreme, već decenijama, jedna od formi „američkog sna“, za one sa intelektualnim ambicijama, bila je i ona po kojoj neko prekine svaki svoj posao i način života, da otkaz na poslu, podigne sve što ima u banci, odmetne se u kolibu u planini sa nekoliko pari čarapa, četkicom za zube, pisaćom mašinom i mnogo papira, pa se posle godinu ili dve dana pojavi, bradat i zapušten, u kancelariji nekog njujorškog izdavača noseći pod miškom svoje delo – roman epohalne vrednosti, koji će autoru doneti slavu, novac i, pre svega, status vrhunskog umetnika-intelektualca, za koji je uvek ’znao’ (obično samo on) da mu pripada.

Truman Capote je taj ritualni postupak revolucionarno izmenio utoliko što je iz liberalnog, intelektualnog New Yorka otišao u Holcomb, Kanzas, ne zbog prirodnih lepota što podstiču lepe misli, već da umoči ruke u krv groznog, besmislenog masakra uspešne porodice u srcu Amerike. Ne da sklopi dramatični zaplet sa višeslojnim sistemom simbola savremenog egzistencijalnog konstrukta... Već da ga nađe ako zaista postoji i prenese takvog kakav je, do detalja.

„Reći ću ti nešto: svakog jutra svog života povraćam zbog tenzija stvorenih pisanjem ove knjige,“ napisao je Capote 1961. Alvinu Deweyu mlađem, agentu kanzaškog FBI koji je postao protagonista knjige. „Ali vredi; jer to je najboje što sam napisao“.

Truman u zemlji Biblije

Holcomb, Kanzas se nalazi u „Bible Beltu“, nizu veoma hrišćanskih, veoma konzervativnih američkih država koje se graniče od Atlantskog do Tihog okeana. Kako sam početak knjige kaže, ni Kanzašani do tada nisu znali za Holcomb, a kamo li ostatak SAD.

Truman je bio uobražen i intelektualno arogantan čovek, ali ne i glup. Bilo mu je jasno da otvoreno gej osoba sa piskavim glasom i čudnim oblačenjem, koja u svakoj grupi ljudi automatski preuzima ulogu onoga koji obavlja svo pričanje koje se uopšte odvija, neće biti neko kome Holkombljani otvaraju dušu. Zato je sa sobom poveo Harper Lee, svoju dugogodišnju prijateljicu. Ona je bila osoba izuzetne topline, sa sposobnošću gotovo momentalnog uspostavljanja ljudskog kontakta sa svima, a posebno ženama. Harper je, inače i autorka romana po kojem je snimljen još jedan slavan film – „Ubiti pticu rugalicu“ – a u romanu se, pod imenom Dill, kao jedan od likova, pojavljuje i sam Capote.

Bili su „naoružani“ novinarskim zadatkom za The New Yorker, ali su već nakon dve nedelje odlučili da podignu nišan i napišu knjigu. I pored poznatog ishoda, u tom je trenutku to bila veoma naivna i optimistična odluka.

„Da sam znao kakav me posao čeka u Holcombu, samo bih se provezao dalje. Kao slepi miš iz pakla,“ rekao je kasnije Capote Georgeu Plimptonu. Plimpton, novinar, pisac i glumac (a i blizak prijatelj Johna Fitzgeralda Kennedya), još je jedan od ljudi koji su pisali velika nonfiction dela, a posebno je poznat po svojim sportskim poduhvatima –igrao je protiv bejzbol profesionalaca (na all-star meču), odboksovao po tri runde protiv Archiea Moorea i Sugar Ray Robinsona i prošao trening kamp i odigrao dva napada na egzibicionom meču kao treći kvoterbek Detroit Lionsa, samo da bi o tome pisao sjajne novinske priče i knjige, od kojih je ovaj poslednji podvig sredinom šezdesetih proizveo fantastičan bestseler „Paper Lion“.

Mnogo ljudi u Holcombu nije bilo u stanju ni da zapamti Capoteovo prezime (zvali su ga „Capuchi“, pošto je najbliži njima poznati termin bio capuchino), ali je, uz pomoć svoje sopstvene detinjastosti, ubrzo i sam postao neko sa kim ljudi pričaju i, začudo, govore neverovatno intimne stvari.

Članak u The New Yorkeru, lako je ubedio Capoteovog izdavača da mu obezbedi sredstva za istraživanje. Jedino što apsolutno niko nije mogao da pretpostavi da će za to biti potrebno šest godina rada.

Prokletstvo novinarstva

Pisac se vrlo brzo suočio sa kompletnim setom užasa novinarskog posla. Ne samo da je bio sučeljen sa neophodnošću zadobijanja poverenja izvora koji mu po definiciji nisu mogli biti skloni, sporošću doticanja informacija i drugog materijala, događaja i likova koji se ne uklapaju uvek u formu i potrebe jednog romana i dugog spiska ostalih teškoća, već je i sudbina samog objavljivanja stalno ovisila o nečemu nad čime nije imao kontrolu. Prvo je postojala opasnost da ubice nikada ne budu otkrivene, a nakon niza sličnih okolnosti koje su se neminovno pojavljivale, mogućnost da počinioci ne budu pogubljeni bila je krucijalno bitna za bilo kakvo objedinjavanje fabule, bilo kakvog zaključka i probavljivosti dela.

Ipak, on je uspeo da od, tada neiskusnih u komunikaciji sa medijima, organa istrage, pre svega biroa FBI u Kansasu, pa zatim i tamošnjeg okružnog tužilaštva, dobije punu saradnju. S druge strane, ni Holcombljani nisu imali gotovo nikakva iskustva sa medijima, a imperativ gostoljubivosti im je nalagao da razgovaraju s njim, što je on koristio da ih ipak, vremenom osvoji. Tako je došao do gotovo svih ključnih aktera života masakrirane porodice (pa i dve preživele kćeri). Kontakt sa članovima rasturenih porodica ubica, bio je već izniman uspeh. Međutim, ključni trijumf njegovog rada, koji je postavio standard za ovakve poduhvate u budućnosti, bio je u uspešnom kontaktu sa samim ubicama.

Ovo, je međutim, formiralo klopku u koju je Capote svesno dopustio sebi da upadne - emotivno se vezao za obojicu ubica i sa jednim od njih, Perry Smithom dosegao iznimnu bliskost. Tako se našao u poziciji da šest godina rada može da ode u vetar, ako osoba koju je na kraju razumeo u potpunosti, pa čak i njen besmisleni akt višestrukog ubistva i sa kojom je na mnogo načina saosećao, ne bude obešena. Nije teško pogoditi da je ovo bio pivotalni momenat filma „Capote“.

Capote je jurio za događajima, sastavljajući mozaik i, svaki put kada bi pomislio da je dobio konačni komadić koji mu je neophodan, uspeh bi samo ukazao na sledeći, bez kojeg bi sve bilo bledo i neuverljivo. Tako bi kretao dalje. Šest godina.

Besmisleni pokolj

Zašto je Truman Capote odabrao upravo ovaj zločin za temu svog istraživanja? Pa, najverovatnije zato što je bio strahovito inteligentna osoba. Capote je odabrao da vivisecira besmisleni pomor svih prisutnih, u idiličnom porodičnom raju ušuškanom u bezbednost i dosadu duboke provincije. Capote je u svako srećno domaćinstvo SAD uveo Hicocka (Richard „Dick“, drugi ubica) i Smitha, na način koji je bio jednostavno neodoljiv. Oko iluzije američkog društvenog raja, lepršale su grabljivice sa njegovih dalekih rubova, nasumično ubijajući.

Naravno, stvarnost je uvek fascinantnija od fikcije i ova postavka se pokazala složenijom i blagorodnijom od bilo čega što su Capote i Lee poneli kao ideju iz New Yorka.

Na primer, ubistvo se ispostavilo kao apsolutno besmisleno. Herb Clutter i njegova porodica uopšte nisu bili tako strašno imućni kako je to Richard „Dick“ Hickok, robijaš od karijere i sociopata, čuo od kolege na robiji koji je kod Cluttera radio na farmi jedno vreme. U stvari, porodica je imala problema da plati velike račune i poreze za ogromno imanje. Osim toga, njih dvojica do tada uopšte nisu bili ubice. U suludom spletu njihove idiotske ideje, dešavale su se stvari koje apsolutno niko na svetu ne bi mogao da izmašta, kao trenutak u kojem Smith prvo sprečava Hickoka da siluje mladu Nency Clutter, a onda je ubija iz sačmare.

Na kraju, imao je i neverovatnu sreću da knjiga izađe u leto koje su obeležila još dva masovna ubistva koja su uznemirila Ameriku, što je doprinelo popularnosti knjige.

Lapsus ličnosti

Delo je prvo objavljeno u nastavcima u The New Yorkeru, nakon čega je izašlo i kao knjiga. „In Cold Blood“ se i danas prodaje, smanjenim intenzitetom, ali u stabilno impresivnom proju primeraka godišnje. Knjiga je učinila zastrašujuće stvari – odjednom su stotine novinara i pisaca osetile potrebu da se istom metodom bace na najrazličitije teme, od sličnih ubistava do sporta i pop kulture. Te su knjige od fikcije otele, kako se tada govorilo, „prvih devet mesta“ (na listi najprodavanijih publikacija), a uskoro je i u novinama procvetao „Novi žurnalizam“, čiji su autori u u svakom dovođenju njihovog legitimiteta u pitanje, mogli nemo da pokažu prstom ka „In Cold Blood“ i nastave rad neuznemireni kritikama.

Ali, kada se igraš s novinama, možeš očekivati i da će se one poigrati s tobom. Počelo je istraživanje o istraživanju, i ružne su stvari isplivale. Truman Capote, koji je tvrdio da je njegovo delo „apsolutno dokumentarno“, počinio je verovatno kompletan spisak „primarnih greha“ jednog novinara.

Dok se između Capoteove inteligencije i sposobnosti tumačenja ljudi i nezadovoljstva preživelih kćeri masakrirane porodice Clutter opisima njihove majke još i može ostati u nedoumici, nešto drugo ne dolazi u pitanje – iako je to obećao, Capote im nikada nije poslao materijal na autorizaciju, iako se isti drastično razlikovao od onoga što su one o svojoj majci govorile.

To je, međutim, samo skroman početak. Inspektor Rich Rohleder iz lokalnog administrativnog centra, grada po imenu Garden City, iako najzaslužniji za krucijalni dokaz na osnovu kojeg su ubice osuđene, - pronicljivo otkriće otiska čizme jednog od njih, ostao je gotovo nepomenut. Iako su svi umešani u istragu isticali Rohledera kao jasno prepoznatljivog heroja istrage. Umesto toga, slavu čitavog policijskog posla, poneo je Alvin Dewey Jr., agent kanzaškog biroa FBI, sa kojim se, a posebno njegovom suprugom, Capote sprijateljio i ostao u prisnim odnosima i kasnije. U stvari, kada je Capote kasnije u New Yorku priredio žurku takve veličine i glamura da je NYT, inače suzdržan prema takvim događajima, pokrivao sa pet reportera i tri fotografa, od svih ljudi iz njegove knjige, pozvan je bio samo bračni par Dewey. Alvin je, ispostavilo se, u knjizi pretvoren u miks nekoliko ljudi iz istrage, a to je i sam više puta otvoreno rekao, iako nikada nije izgubio svoje simpatije za samog Capotea.

Na prijatan dan i druženje u NY, pozvan je bio i Duane West, glavni tužilac u slučaju, ali samo da bi mu Capote ljubazno, nakon celodnevnog poltronisanja, podneo na potpis izjavu da neće ništa pisati ili pričati o knjizi „In Cold Blood“, što je glatko odbijeno. Naime, West je u knjizi opisan kao žutokljunac kome su pridodali starijeg advokata Logana Greena, koji je, navodno, obavio čitav posao. Najdrastičniji primer je opis suđenja u samoj knjizi, iz kojeg je West gotovo odsutan. Suzdržani, ali kritični stavovi Westa, služe mu na čast, jer je na osnovu sudskih zapisa i dokumentacije tužilaštva, mogao da se veoma ružno izrazi o Capoteovoj ličnosti i verodostojnosti knjige, kada je njegova uloga u procesu u pitanju. Ispostavilo se da je stvar stajala upravo obrnuto u odnosu na opis u knjizi. Na osnovu veoma eksplicitnih objašnjenja iz pisama Capotea bračnom paru Dewey, jasno je da je West bio krajnje antipatičan Capoteu. Šta više u pismu o danu provedenom sa Westovima u NY, Capote je pisao kao o strašnom, odvratnom mučenju. Što daje jako sumnjivu sliku Capoteove radne etike.

Niz počinjenih brljotina ove vrste, dugačak je i uznemirujući. Recimo još i da je Capote rutinski nudio i davao pare za intervjue, da je zatražio dozvolu od rođaka jednog od ubica da ga predstavi u jednoj sceni knjige umesto sebe samog, da je prenosio izjave iz druge ruke...

Istine radi, recimo i da je broj ljudi koji smatraju da su u delu verno prikazani, veći je od broja nezadovoljnih. S druge strane, životi i karakteri ubica tako su prisno opisani, da knjiga nadrasta „good guys – bad guys“ šablon, što joj daje dubinu posmatranja koja daleko nadmašuje bilo šta dokumentarno što je pre toga napisano u savremenoj publicistici. Pa i tu je navodna pedofilija Dicka Hickoka naširoko elaborirana, iako za nju nema dokaza.

Na kraju, knjiga se efektno završava scenom koja se nije dogodila, za šta imamo svedočanstvo njenog jedinog učesnika, Alvina Deweya.

Capote, uprkos svemu, nikada nije priznao nikakve izmene osim, kako se izrazio, malo slight editinga (laganog redigovanja).

Nasleđe

Bila bi, međutim, velika šteta ako bi „In Cold Blood“ bila knjiga upamćena po brljotinama. Jer, dobra koja nam je donela, ogromno su značajna.

- Pre svega, ideja „dokumentarnog romana“ koja je iz knjige zasjala tako zaslepljujuće da i danas puni amfiteatre studentima novinarstva, jednostavno je savršena. Njeno diskutabilno izvođenje to ne može da izmeni. Upotrebiti književna sredstva da se predstavi nešto što se zaista dogodilo, na način na koji se dogodilo, nadrasta roman dokumentarnošću i, iako nesavršena, forma koju diktiraju događaji često je takva da nikakav romanopisac, ni u najluđim snovima, ne može da je kreira.

- Zatim, tu je istraživanje. Možda najmanje pominjana vrednost nasleđa „In Cold Blood“, ne pominje se zato što se danas podrazumeva – čovek je proveo šest godina istražujući, došao do svih dokumenata, svih izvora, čak i momka ubijene 16-godišnje kćeri Herba Cluttera, Nency, koji pre toga i sve do pre godinu dana nije ni sa kim drugim razgovarao, čak i, kako je već rečeno, samih ubica i, na kraju, njihovih dželata. Verovatno je da do objavljivanja „In Cold Blood“, niko u Americi, osim direktnih učesnika takvih događaja, nije ni izbliza toliko realistično poimao ubistvo, istragu, sudski proces, pogubljenje... Uz to, viđenje samog ubistva u Holcombu, tako je drastično izmenjeno izlaskom knjige, da je to bilo šokantno za čitalačku publiku, koja je do tada smatrala da su, prosto, dva manijakalna zlikovca pomorila sve prisutne zato što to i inače rade u svakoj prilici koja im se ukaže, pa su ih „naši“ pokupili i obesili (a tako im i treba). Stvari su, obično, beskrajno mnogo komplikovanije od toga i to je Capote i pokazao. U tome, kao i vremenu provedenom u radu na slučaju, upornosti i strpljenju, leži nasleđe koje je Capote ostavio istraživačkim novinarima.

- Činjenice, tok istrage, tok sudskog procesa, suštinu odnosa između ljudi u knjizi, onoga što se nazire kao motivacija umešanih, celokupnu sliku višegodišnjih događaja i ukupni utisak o njima – niko nikada nije doveo u pitanje. Pa čak ni oni koji su se osetili uskraćenim, prevarenim ili pogrešno predstavljenim u knjizi, čak ni rodbina pogubljenih ubica.

- Čak i greške koje je počinio, namerno i nenamerno, ostale su kao putokaz o tome šta se sme, a šta ne sme u istraživanju i novinarskoj prezentaciji dokumentarnog materijala. Njegov rad je na taj način bio neka vrsta strahovito intenzivnog i sveubuhvatnog eksperimenta čije rezultate danas baštinimo. Danas se na koledžima SAD, na primer, diskutuje i o činjenici da je Truman Capote sve svoje intervjue obavljao bez zapisivanja ili snimanja, ponekad i nekoliko dnevno, da bi tek uveče seo da ih rukom zapiše. Tvrdio je da je bio u stanju da verno reprodukuje 95% preciznih citata svojih sagovornika i da je tu veštinu namerno prethodno razvio memorišući telefonske imenike i pasuse iz knjiga. Dakle, od novinarskih alata i tehnika, preko rada sa izvorima, sredstava izraza, kompozicije i na kraju - verovatno najvažnijeg segmenta – etike, Truman Capote nam je ostavio čitavu jednu fantastičnu, novu, neodoljivu igračku da se njome zabavljamo. Igračka dobro radi već četiri decenije.

- Fantastična veština pisanja, koja nije bila toliko očigledna u Capoteovim prethodnim delima, prosto je šokirala novinare njegovog vremena. Čitali su talentovanog, iskusnog, čistokrvnog pisca punog entuzijazma na sopstvenom terenu. I morali da priznaju neverovatnu snagu kombinacije. Kasnije, naučna istraživanja su pokazala da ljudi, od svih oblika novinarstva, najviše uče iz narativnog.

- Poslednje, ali ne i najmanje važno – Truman Capote je zaradio ogroman novac i proslavio se izvan krugova zainteresovanih za književnost, čak i izvan SAD. Grozne novinarske muke su, možda i prvi put u istoriji, adekvatno nagrađene i cena šestogodišnjeg istraživanja je drastično skočila. Ova činjenica je u američki san uključila i potcenjene, nesretne novinare, čija je profesija uglavnom imala veoma pučku reputaciju. Odjednom je novinarska karijera, kao potencijalno odredište, pored terminalnih bolesti u anonimnosti i siromaštvu na jednom kraju siromašnog spektra, i prezrenog skorojevićskog bogatstva stečenog beskrupuloznošću na drugom, dobila i spektakularan, blistavi krešendo popularnosti, bogatstva, ugleda i društvene prihvaćenosti.

Jaka knjiga

Baš kao što je Holcomb od nikom znane nedođije, putem Capoteovog majstorstva postao turistička destinacija (što se baš i ne sviđa svim stanovnicima Holcomba), rođaci ubica prokazani ljudi koji teško nalaze posao i mesto u društvu, književna fikcija u SAD dobila gotovo nepobedivu konkurenciju, a novinarstvo etabliralo čitav novi žanr, tako je i Capoteov kasniji život potpuno određen knjigom „In Cold Blood“.

Ogromnu slavu i još veći novac koje je stekao, upotrebio je, između ostalog, na zloupotrebu alkohola, lekova i droga, nesposoban da se nosi pažnjom javnosti koju je toliko želeo. Nakon mnogo godina provedenih u krilu njujorškog intelektualnog i inog džet-seta, počeo je rad na knjizi „Answered Prayers“, koja je direktno opisivala konkretne poznate ljude iz njegovog okruženja, njihov način života, razgovore, anegdote, seksualne navike. Osim imena, sve je bilo dokumentarno. Nakon nekoliko probno objavljenih nastavaka u magazinu Esquire, reakcija njegovih prijatelja i poznanika bila je takva da je odustao od projekta i povukao se u mali krug onih koji su bili spremni da ga trpe takvog kakav je bio. Umro je 1984. od posledica alkohola i droge. Kakve god da su mu bile životne ambicije, ostaće upamćen kao čovek koji je napisao „In Cold Blood“.