Polaznica programa MC Sarajevo otkrila je da je svaki drugi mobilni
telefon ilegalno uvezen u Srbiju, čime je u protekloj deceniji država
izgubila 160 miliona eura, a još niko nije odgovarao.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji, više od tri četvrtine građana koristi mobilni telefon. Ako se uzme u obzir da se oni u Srbiju uvoze duže od deset godina i da su korisnici, počevši od autorke teksta, menjali mobilne aparate najmanje jednom od pojave prvog operatera, logično je zapitati se: ko je bio dalekovid i obogatio se uvozom toliko popularne robe?

E, taj odgovor nisam dobila, iako sam pokušala, ali sam zato uspela da izračunam ko je i koliko novca izgubio zbog loših (čitaj: nepostojećih) zakonskih rešenja. Pogađate, odgovor je - državna kasa.

Radeći priču u sklopu trening programa za istraživačko novinarstvo Mediacentra Sarajevo, saznala sam da je u Srbiju ileglano uvezeno najmanje 4 miliona mobilnih telefona, čime je u protekloj deceniji država oštećena za 160 miliona eura. Svaki drugi mobilni telefon ilegalno uvezen, a za to krijumčarenje još niko nije odgovarao. Priča je objavljena u beogradskom dnevnom listu „Danas“ u maju 2008 (naslovna strana, 1. strana, 2. strana).

Kako se tema nametnula

U regionalni trening program "Istraživačko novinarstvo i organizirani kriminal" Trening centra Mediacentra Sarajevo ušla sam početkom februara 2007. Priznajem, u početku bez ideje o temi koju bih mogla da istražujem.

Osim upornosti, u pisanju ozbiljne ISTRAŽIVAČKE priče ključan je izbor teme. Iako mi kao građanki Srbije problemi u radu državnih organa suviše često zagorčavaju život, oni mi kao novinarki predstavljaju potencijalno dobar materijal za priču.

Razmatrala sam par zanimljivih problemčića o kojima je vredelo pisati, ali ni jedan nije delovao kao dovoljno krupan zalogaj.

Par meseci ranije, počela sam da kao novinar, između ostalog, pratim i informacione tehnologije. Sticajem okolnosti, tada sam odlučila da kupim novi mobilni telefon. Kako nisam znala kakav tačno model, ponude sam razmotrila na specijalizovanim sajtovima i u oglasima. Cena je presudila i pomenuti aparat sam sa dvadesetak evra uštede potražila u radnji koja podseća na pravi ćumez. Tada mi nije izgledalo važno što sam umesto fiskalnog dobila račun iz običnog blokčeta i garanciju u kojoj se eksplicitno navodi da se reklamacije telefona neće uvažiti. Shvatila sam to kao dobru šalu, kasnije je i ispričala poznanicima.

Ono što je izgledalo kao ćaskanje, kasnije se izrodilo u priču o možda najprisutnijem, veoma unosnom i gotovo bez rizika - biznisu «na crno».

Nakon razgovora sa trenerima i razmatranja "za i protiv" nekoliko tema, izbor je pao na mobilne telefone. Lepo kaže ona novinarska: "Prati trag novca"! A ima li ga igde više nego u potpuno nekontrolisanom uvozu i trgovini aparatima omiljenim među svima uzrasta od sedam do 77 godina?

Od izbora dva putića
Da se pretpostavke sa kojima novinar počinje istraživanje neke priče mogu ispostaviti kao beskorisne i često teško dokazive, najbolje mi je pokazao rad na sinopsisu istraživačke priče. Suviše uopštena početna priča polako je dobijala svoje obrise kroz rad na ozbiljnoj skici budućeg teksta, što sinopsis jeste.

"Dobro, ne znam gotovo ništa, a pretpostavljam to", napisala sam u sinopsisu. "Dokaži", dopisao mi je trener.

Hm, dokaži...!?

Mobilni telefoni se ne proizvode u Srbiji. To znači da prolaze granicu, a u tom slučaju Uprava carine poseduje podatke o njihovom uvozu. Dakle, prva adresa – Uprava carine. Jedan telefonski poziv, pa još jedan... Dva meseca od početka rada na priči uveliko prolaze, ljubazno pozivanje na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja... Stiže prvi e-mail, a gotovo istovremeno i dve plave koverte sa podacima zaključno sa 2007. godinom uvoza. Ispostavlja se da su podaci dostupni, treba ih samo izvući iz carinskih statistika.

Iako se dobrim računanjem nikada nisam mogla podičiti, letimičnim pregledom podataka i njihovim upoređivanjem sa zvaničnim brojem korisnika na mobilnim mrežama dolazim do zaključka da se te dve brojke bitno razlikuju. Da je razlika iznosila par hiljada, možda i par stotina hiljada mobilnih telefona, pretpostavka o postojanju ilegalnog uvoza na veliko u protekloj deceniji razvodnila bi se. Ukratko, početna teza bi pala u vodu. Šta bih u tom slučaju radila sa tekstom, ne znam, ali pošto su se dve cifre mimioišle za čitavih četiri miliona (!) postalo mi je jasno da sam "pogodila u žicu".

Međutim, početno oduševljenje kvarila je sumnja da mobilni operateri izjednačavaju broj prodatih kartica sa brojem korisnika. Tada sam u skici teksta boldovala rečenicu kojom se ograđujem od takve ideje. Tih dana, povodom priče o reciklaži elektronskog otpada, operateri su objavili procenu da se mobilni telefoni u Srbiji menjaju na dve do tri godine. Ta kockica se lepo složila u računici jer to bi značilo da su korisnici za deset godina najmanje tri puta menjali mobilne aparate. Čak i da polovina od sedam miliona SIM kartica nije aktivna, aparati u kojima se koriste menjani su najmanje tri puta! Takva pretpostavka, iako ne nerealna, prevazilazi moju smelu računicu.

Zbog efekta koji bi takvo "zaplitanje" priče moglo imati na čitaoce i eventualne nerazumljivosti teksta zbog silnih brojki, stala sam na skromnih četiri miliona ilegalno uvezenih telefona.

Dakle, šta Vi znate o tome?

Iako sam pre izvođenja pomenute računice već razgovarala sa poznavaocima prilika oko "nelegalnih delatnosti" u vezi sa mobilnim telefonima, taj materijal nisam iskoristila, kao ni mnogo drugih podataka koje sam dobila u jednogodišnjem radu na priči (sa pauzama doduše). Razlog je taj što u početku nisam imala jasan fokus priče, lutala sam bez podataka o broju legalno uvezenih telefona. Tako su me intervjui koje sam uradila pre nego što sam dobila te podatke odveli do druge teme, takođe povezane sa mobilnim telefonima. Zbog toga ne isključujem mogućnost da će se priča nastaviti, ali u drugom smeru.

Sa konkretnim podacima počela sam da tražim učesnike u uvozu-prodaji-kupovini mobilnih telefona. Ako već imamo dokaze da je došlo do ozbiljnog propusta u tom lancu, nameće se pitanje ko je za njega odgovoran?

Posle poziva, molbi, žalbi, dopisivanja e-mailom, dolazim i do ostalih dokumenata važnih za priču. Podaci, naravno, sami po sebi ne znače ništa bez konteksta u koji bi bili smešteni. Mada, ne mogu da se otmem utisku da nekada i par brojeva govori više od bilo koje reči.

Prvo pitanje isto za sve: „Da li ste znali da je najmanje četiri miliona mobilnih telefona ilegalno uvezeno u Srbiju u protekloj deceniji“? Zanimljivo, ali malo ih se iznenadilo takvim podatkom.

I pored zahteva u kome tražim odgovor na pitanje o tome da li policija vodi istragu zbog ilegalnog uvoza mobilnih telefona na veliko, nakon isteka zakonskog roka od 15 dana suočila sam se sa upornim ćutanjem. Odgovor na zahtev nije stizao, a rok za završetak teksta odavno je probijen.

Iako je kontrola uvoza i trgovine pretežno u nadležnosti organa poput Uprave carine i Poreske uprave, ilegalna trgovina može se podvesti pod privredni kriminal, a policija ima odeljenje koje se bavi takvom vrstom krivičnih dela.

Odgovor bez odgovora

Pozvala sam Biro za odnose s javnošću Ministarstva unutrašnjih poslova i dobila odgovor da "odgovor na zahtev ne mogu dobiti". Na moje začuđeno kontra-pitanje: "Da li to onda znači da istraga nije u toku?" iz MUP-a su odgovorili da ne znači to!? Razgovor je bio završen, a njegov tok me je navodio na dva zaključka. Odbijanje policije da odgovori potvrdno ili odrično može da znači da je istraga u toku, ili da nije i sramota ih je da to priznaju. Kako je priča bez odgovora policije nepotpuna, ostalo mi je jedino da eksplicitno u tekstu navedem da iz MUP-a nisam dobila ni potvrdan, niti odričan odgovor.

Kao što sam već pomenula, priču sam pisala godinu dana sa pauzama. Par nedelja, a nekada i dana, može da sruši celu konstrukciju teksta.

Pripremajući materijal, jedan od prvih razgovora vodila sam sa nadležnom osobom iz Poreske uprave. Osim činjenice da taj organ nema načina da prikupi podatke o broju prodatih telefona i porezu na dodatu vrednost ostvarenom prometom mobilnih telefona, iz razgovora drugo nisam otkrila. Naime, Poreska uprava ne razlikuje promet mobilnih telefona od bilo koje druge tehničke robe jer koristi istu šifru za beleženje prometa bilo koje tehničke robe. Ako se uzme u obzir da prodaja mobilnih telefona raste, za razliku od recimo fenova za kosu, ta informacija mi je bila posebno zanimljiva za priču.

Hapšenje i smena

Proveravajući iznova posle par meseci prikupljene podatke, saznala sam da je isti taj sagovornik iz Poreske uprave na izdržavanju zatvorske kazne zbog primanja mita. Suprotno očekivanjima, to nije zakomplikovalo priču. Iako je sagovornik izgubio kredibilitet, on nije osuđen zbog primanja mita za krivično delo povezano sa ilegalnom trgovinom mobilnih telefona, što bi dovelo u pitanje istinitost svega što je na tu temu rekao. Tako je njegovo objašnjenje i dalje validno, a i suština onoga što mi je rekao je ostala ista – trgovinom mobilnih telefona na crno Poreska uprava, odnosno poreska policija bavi se jedino ukoliko je reč o velikim količinama u ilegalnom prometu.

Međutim, tržišna inspekcija tvrdi da se ono što se uvozi na veliko u zemlji kasnije prodaje na malo. To ukazuje na mogućnost da je Poreska uprava sebe ograničila da dela samo u slučajevima ilegalne prodaje mobilnih telefona na veliko, čime bi prodavcima «na crno» bila otvorena mogućnost da rade nekontrolisano ukoliko u prometu drže malu količinu mobilnih telefona.

U međuvremenu, došlo je i do smene direktora Uprave carina. To je već ozbiljno poljuljalo značajan deo teksta. Naime, bivši direktor detaljno mi je opisao način na koji se roba poput mobilnih telefona krijumčari. Kako priča mora da sadrži i odgovore ljudi koji su u trenutku objavljivanja na ključnim funkcijama u odgovornim organima, ponovo je trebalo pronaći kompetentnog sagovornika. Na sreću, objašnjavajući kako se telefoni švercuju, pomoćnik direktora Uprave carina ukazao mi je na to da se danas često krijumčare i rastavljeni kao delovi. To mi je delimično objasnilo kako su telefoni ušli u zemlju neopaženo.

Osim jednog odgovora bez odgovora, hapšenja i smene direktora, rad na tekstu obeležili su i sati razgovora koji su mi osim ove, doneli i nekoliko drugih priča.

Vox populi

Istraživačka priča o ilegalnom uvozu mobilnih telefona objavljena je u vikend izdanju beogradskog dnevnog lista „Danas“ krajem maja 2008. Ako dozvolite da primetim, nije loše prošla. Kako su je preneli i specijalizovani forumi, komentari nisu izostali. Jedni su osporavali čitavu računicu, drugi pohvalili "što je neko konačno počeo da piše i o toj temi", treći me kao autora čak i optužili da je tekst naručen (uz pominjanje velikog distributera i domaćeg političara, inače suvlasnika drugog distributera).

Suvišno je i da objašnjavam da to poslednje nije tačno. U svakom slučaju, talasanje mišljenja ne može da škodi, a odličan je pokazatelj da se priča ipak tiče velikog broja ljudi.

Razmišljajući zbog čega je priča važna, bez pretenzije da morališem, uvek bih imala samo jedan odgovor. Na pomenute telefone nije plaćena carina, a često ni porez na dodatu vrednost. Budžet Srbije je oštećen za veliki novac. A zašto je to važno za građane ove države, ako već mogu da kupe jeftinije, ali ne baš tako pouzdane telefone?

Iz budžeta se finansiraju bolnice, škole i domovi za decu bez roditeljskog staranja. Mislim da je to dovoljno.

Pročitajte priču Slobodanke Stamenić objavljenu u beogradskom listu „Danas“ u maju 2008: naslovna strana, 1. strana, 2. strana.