Kraj 2013. Godine u medijskoj sferi Srbije obeležen je i peticijom Protiv tabloIDIOTizacije Srbije, koju je uz otvoreno pismo ministru za kulturu i informisanje, Ivanu Tasovcu, uputio novinar Slaviša Lekić. Peticiju je inicijalno potpisalo više novinara i intelektualaca, među kojima: Svetislav Basara, Sonja Biserko, Aida Ćorović, Sergej Trifunović, Srđan Ćešić, Lazar Stojanović, Ivan Ivanović, Vlado Georgijev, Vladimir Arsenijević, Danica Vučenić, Dušan Mašić, Vukašin Obradović, Dinko Gruhonjić, Željko Bodrožić, Dragan Janjić, Boško Jakšić…

 

U pismu Lekić ocenjuje stanje u koje je dovedeno društvo delovanjem tabloida i konstatuje:  

 

 

 

O tome kakva je moć i pozicija tabloida danas za Media.ba govore Slaviša Lekić,  inicijator peticije protiv “tabloIDIOTizacije” Srbije, Velimir Kazimir Ćurgus direktor medijske dokumentacije “Ebart” i Željko Bodrožić,  urednik “Kikindskih novena”, poznat i kao najkažnjavaniji novinar devedesetih godina u Srbiji.

 

 

Objašnjavajući kako su pozicionirani tabloidi u medijskom i društvenom prostoru Srbije, Slaviša Lekić kaže da je neko mudro primetio kako tabloidi u Srbiji odavno nisu novine puka ili svetine - već elite! Za njega, međutim, suštinski “danas u Srbiji nema velike razlike izmeđju žute i tzv.ozbiljne štampe, između pink i ostalih ljubičastih ili u tim koloritima nijansiranih televizija”. 

 

Prema Lekićevom mišljenju “elite diktiraju uredjivačku politiku, dovode i odvode urednike, lansiraju i podmićuju novinare, one se njima služe za međusobne obračune”. “Mi danas više nemamo medijske već političke projekte ili, ispravnije, političke projekte u okviru medijske zajednice”, kaže autor peticije protiv tabloIDIOTizacije. 

 

Željko Bodrožić, urednik „Kikindskih novina“, smatra da ovakvi tabloidi Srbiji sasvim pristaju s obzirom na sve kroz šta su je proveli nacionalni lideri i podivljale tajne službe u poslednje skoro tri decenije: „Napravili su nakaradni i samorazarajući sistem i on se do danas održao uz dorade i uprkos pokušajima da se demontira“. 

Bodrožić ocenjuje da su „današnji tabloidi jedan od proizvoda tog sistema, odnosno društva u kojem su institucije na slabim temeljima, a demokratija u povoju“:  „Uloga tabloida danas u Srbiji je određena interesima onih koji sa njima upravljaju, a interes tih političkih, finansijskih i kriminalnih moćnika je da se održi stanje permanetnog vanrednog stanja, u kojem se pod krinkom borbe protiv korupcije i kriminala, pljačka i otima državna i društvena imovina“.

 

 

„Na ruku im ide i što se lako mogu naći urednici, dovoljno pokvareni i perverzni da uređuju takve revolveraške medije začinjene pornografijom, a žalosno je i što postoji mnogo onih koji sebe nazivaju novinarima, spremnih da potpišu pogromaške i prizemne tekstove ili da učestvuju u hajkama“, ocenjuje urednik „Kikindskih“. 

Trgovina sa tajnim službama

 

Velimir Kazimir Ćurgus, direktor dokumentacije „Ebart“ smatra da tabloidi diktiraju situaciju na tržištu: „To znači da i nekada ozbiljne (nežute)  novine nastoje da što više liče na tabloide - i po stilu i po opremi tekstova“. 

 

Ćurgus ocenjuje da je moć tabloida u povezanosti sa centrima moći - sa političkom elitom i izvršnom vlašću, posebno sa policijom (tajnom i onom javnom) i pravosuđem: ”Tu se usluge jednostavno razmenjuju - vi nama ekskluzivnu informaciju mi vama kampanju protiv političkih protivnika. To nije od juče. To traje poslednjih desetak godinama”, kaže direktor Ebarta. 

 

Željko Bodrožić smatra da su tabloidi moćni jer iza njih stoji država, odnosno ono što je uzurpiralo skoro sve prerogative države: a to je kabinet današnjeg Prvog potpredsednika, a budućeg premijera: “I ranije su tabloidi služili delovima vlasti, i kod Koštunice i kod Tadića, ali pod upravom Aleksandra Vučića dostigli su zvezdane visine pokvarenjaštva i perveznjaštva. Postali su službeni glasnici u kojima se najavljuju hapšenja i odstreli, a istovremeno veliča mudrost i hrabrost novog vođe, i sve to upakovano uz laki pornografski sadržaj, da mase u svakom pogledu zadovolje svoje niske strasti. Moć i uticaj tabloida raste i sa svakodnevnim citiranjem njihovih pogromaških tekstova na nacionalnim televizijama, koje su takođe pod kontrolom Vučićevog kabineta”, kaze Bodrožić.

 

 

Na pitanje da li bi se nešto promenilo ukoliko bismo znali bez dileme ko su vlasnici medija u Srbiji, urednik “Kikindskih” odgovara da bi valjda to nekima otvorilo oči, ali zaključuje da “dok se ovo društvo ne upristoji nema tu nekih velikih promena”.

 

Slaviša Lekić smatra da su,  naravno,  netransparentnost i tajno vlasništvo jedan od gorući problema. On, međutim, podvlači da je za njega veći problem  način na koji se mediji u Srbiji finansiraju. Po njegovom mišljenju osnovni način u ovom trenutku jeste – reketiranje: “I to reketiranje na osnovu informacija kojima ‘uredništva’ raspolažu!. Ja ne znam ko zaista stoji iza ‘Kurira’ ili ‘Informera’ ali ako tobožnji vlasnici i urednici tih ‘novina’ raspolažu tajnim dosijeima raznih javnih ličnosti, ako poseduju transkripte presretnutih razgovora i ako imaju pristup vašoj elektronskoj pošti, da li iza njih stoje BIA, VOA ili neka treća, peta… tajna služba, meni je sasvim svejedno. Mislim da je to veća pretnja po medije nego procenat vlasništva Miroslava Miškovića u nekom dnevnom listu, nedeljniku ili TV stanici”, ističe autor Peticije protiv tabloIDIOTIzacije.

 

Lekić zaključuje da se stvari mogu pomeriti s mrtvog mesta “ako RRA počne da radi svoj posao, ako Savet za štampu počne da radi svoj posao, ako fantomska Asocijacija medija počne da radi svoj posao, ali pre i iznad svega, ako novinari  i redakcije počnu da rade svoj posao: informišu, a ne kuririšu”. 

 

 

 

Slaviša Lekić kaže da svuda u svetu najdublju motivaciju izdavača tabloida predstavljaju - tiraž i profit: “Kod nas je to u hajkama. Ne samo političkim. Čitaoci su prestali da budu samo svedoci animoziteta prema određenim ličnostima: oni su nesvesno regrutovani u populističke redove koje je lako zloupotrebiti. Nudeći im isključivost kao najbitniji kriterijum, ukidajući kulturu kritičkog promišljanja, tabloidi svest svojih čitalaca svode na nivo konzumenata kojima je potpuno svejedno hoće li se na stranicama tog žutog populističkog štiva sresti sa mačističkim, nacionalističkim ili šovinističkim modelima ponašanja.

Dodamo li ovome da tabloidi kreiraju javno mnjenje, nema sumnje da takvu moć nema ni jedna institucija u Srbiji”, ocenjuje autor Peticije protiv tabloIDIOTIzacije.

 

Direktor medijske dokumentacije “Ebart”, Kazimir Ćurgus samtra da je transparentnost vlasništva neophodna, ali nije dovoljna da bi se uveli određeni profesionalni standardi: “Bilo bi, takođe, neophodno da bude transparentan i tiraž novina jer to dosta govori o tome od čega pojedine novine žive. Ukoliko je tiraž mali, a takođe i oglasni prostor, onda se s punim pravom možete zapitati: pa dobro, od čega žive ove novine i ko to plaća”. 

 

 

 

 

Na pitanje kako u odnosu na medijsku situaciju devedesetih godina vidi ovu danas urednik Kikindskih, Željko Bodrožić kaže da je činjenica da je RTS u prvoj polovini devedesetih bio mnogo gori revolveraški medij od današnjih tabloida, a s obzirom na uticaj i više desetina puta smrtonosniji: „I ’Večernje novosti’, ’Politika’ i drugi krvoločni mediji iz devedesetih su odgovorniji od današnjih tabloida što smo se kao društvo i država srozali u svakom pogledu. A, ti što su tada ubijali sa malog ekrana, iz radija i sa stranica novina, i dan danas se zovu novinarima a neki i uređuju medije. Eto, Vučelića za primer. On je vlasnik i urednik nedeljnika, biznismen, povezan sa podzemnim i nadzemnim strukturama, puši tompuse, školuje decu u Švici... I zato kažem da Srbiji danas pristaju tabloidi. I zato je danas sasvim normalno da lažu i progone na naslovnih strana ’Kurira’ i ’Informera’, jer to je isto, ali sa tragičnijim posledicama radio Vučelić uređujući Dnevnik državne televizije. I da li je odgovarao zbog toga? Nije. Pa, zato nije nikakvo čudo što danas postoje ovakvi tabloidi, ali i televizije, radio stanice i portali, koji služe svemu samo ne slobodi govora i tačnom i pravovremenom informisanju“, zaključuje Bodrožić.

 

Slaviša Lekić kaže da ne mogu srbijanskii mediji biti bolji od srbijanskog društva, tačnije, srbijansko društvo ima mediji taman kakve i zaslužuje: „Tako je bilo,onomad, devedesetih, u eri Miloševića, tako je danas, u eri Vučića ili juče u eri Tadića! Ali, tih devedesetih imali smo jasnu podelu na opozicione i državne medije: sve pod državnom šapom navijalo je i veličalo Miloševića a na drugoj strain ste imali Radio B92, Studio B, ‘Vreme’, ‘Borbu’, ‘Našu Borbu’, ‘Demokratiju’, sijaset lokalnih glasila, radio i TV stanica”.

 

Lekić pre svega danas zamera odsustvo otpora novinarima sa Javnog servisa: “Ovo danas je pomor, mediji su se, baš kao i društvo, vratili ne u devedesete, već u sedamdesete godine, u onaj period posle Pisma druga Tita! Tito, pardon, Vučić uber alles! Pa, RTS je gori danas nego 1992. godine: tada je bilo otpora, ljudi su se bunili, mnogi su završili na ulici ali nije bilo ovakvog jednoumlja!”, podvlači Lekić.

 

 

Danas doduše, nemamo Dnevnikov dodatak ili Dnevnik plus, ali hrpama emisija na “javnom servisu” dominiraju bezlični poslušnici čija je jedina misija veličanje “lika i dela” najmoćnijeg političara Srbije trenutno, čiju auru moralne gromade ne sme okrnjiti ni ljudska priča da se u dva dana razveo i oženio.

 

 

Postoje, da ne grešim dušu, džepovi otpora svom tom ludilu i na RTS i oni su locirani, uglavnom, na Radio Beogradu. Razlog tome verovatno treba tražiti u činjenici da su rukovodeći ljudi Radio Beograda, direktor Dušan Radulović i glavni i odgovorni urednik Đorđe Vlajić, početkom devedesetih radili baš u toj kući i na svojoj koži osetili sve čari državnog cenzorskog korbača”.

 

Lekić smatra da, iako to danas zvuči neverovatno, Miloševića, za razliku od ovog diktatora danas,  mediji zapravo nikada nisu interesovali: “Možda je veći prezir gajio samo prema sopstvenom narodu. Naprosto, nije se mnogo obazirao na to što pišu ‘Vreme’, B92, ‘Demokratija’... Pričalo se da bi uvek, kada bi mu u goste dolazio neko od stranih diplomata i izneo primedbu na slobodu štampe, Milošević spremno pokazivao neku od Koraksovih karikatura:  ‘Evo, pogledajte šta mi rade!’

 

A kad su  histerija i ludilo za vođom prešli sve granice normale, Slobodan je napisao pismo uredniku ‘Politike’, Draganu Hadži Antiću i ‘opljunuo’ ga zbog neprimerenog veličanja Miloševićevog lika i dela”, podseća Lekić.

 

Prema rečima autora peticije protiv tabloIDIOTizacije, današnji najmoćniji čovek u Srbiji ne samo da ne piše slična pisma, već glatko zavodi cenzuru i sklanja karikature i video klipove sa Tvitera i FB, jedinih slobodnih medija u Srbiji:

“A paralelno sa tim vodi Komisiju koja, izmedju ostalog, ‘rešava’ i slučaj ubistva novinara Slavka Ćuruvije, likvidiranog u vreme kad je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja! To je slika i prilika stanja medija u Srbiji.  Paradoks do paradoksa!”, zaključuje Lekić.

 

 

Direktor medijske dokumentacije “Ebart”, Velimir Kazimir Ćurgus podseća da je pod Miloševićem postojala kontrola javnih, državnih medija, ali je jedan broj nedržavnih i nestranačkih medija bio relativno nezavisan i pored ogromnih pritisaka, posebno kad je 1998. donet novi Zakon o informisanju uz čiju pomoć je u kratkom roku ugašeno više novina. Sve ovo deluje prilično paradoksalno, ali je tako. Demokratija, sama po sebi, ne znači vise slobode, odgovornosti i etičnosti. Neophodne su snažne i nezavisne institucije, kao i cehovska solidarnost da bi se uveo red u ovoj oblasti. Na žalost ni Savet za štampu, koji je napravljen po nemačkom uzoru, nije nista bitno promenio u ovoj oblasti. I sam položaj novinara je tako strašan da to još vise doprinosi ovako katastrofalnoj situaciji”, ocenjuje  Ćurgus. 

 

Ćurugs zaključuje da je otud najveći gubitnik sama ideja i praksa parlamentarne demokratije koja na ovaj način sve više gubi kredibilitet: “Kad mediji postanu nekredibilni time postaje nekredibilan i ceo politički sistem na kojem počiva celo društvo. To izaziva katastrofalne posledice kojih još nismo dovoljno svesni”, naglašava direktor “Ebarta”.