Sloboda medija donosi podjednake šanse i nekvalitetnim novinama da traže svoju publiku, što su krajem 20. veka pokazali mediji od Češke i Mađarske do Hrvatske i Albanije. Za razliku od zemalja u kojima je tabloidizacija uglavnom sinonim za zaglupljivanje ili trivijalizaciju javnog života, u Srbiji ona ima i izrazito politički doprinos u saplitanju društva na demokratskom putu.

Kurir, najuticajniji među dnevnim tabloidima u Srbiji, počeo je sredinom septembra 2007. da objavljuje intervju sa prvoosuđenim za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Intervju je višestruko uzburkao javnost jer je osuđenom postavljeno 400 pitanja na koje će odgovori biti objavljeni u 40 nastavaka.

Suđenje za ubistvo premijera bilo je veoma komplikovano. Uz velike opstrukcije trajalo je tri godine, i završeno je par meseci ranije. Optuženi je prvo bio u bekstvu, onda odlučio da se preda kada se vlast promenila i kada je ocenio da u tu novu ima poverenja, a poverenje mu je uzvraćeno neistraživanjem gde se i uz čiju pomoć tako dugo krio. Na suđenju je detaljno govorio, njegovi aktivni advokati neumorno su zasipali medije konfuzijama i konspiracijama, u zatvoru je napisao i dve knjige.

Ipak, Kurir je objavljivanje ovog mega intervjua najavio kao priliku da osuđenik konačno kaže pravu istinu i otkrije spektakularne a nepoznate detalje o atentatu. Iako nije imao nameravani efekat, intervju je pokazao u kolikoj meri tabloidi u Srbiji danas definišu i medijsku i društvenu agendu. Pokušajem da pred 'sud javnosti' tobože iznesu nove detalje, novine su pokušale da ospore sudsku istinu, da osuđene zločince legitimišu kao sagovornike koji jedini znaju i govore istinu. I u ovom slučaju, one su u stvari nastavile simbolički rat za odbranu nedavne prošlosti, odbranu lažne slike o „pravednom ratu“ za srpsku stvar, negiranje sramne uloge raznih bezbednosnih i državnih službi u ratnim i političkim zločinima koji su razorili čitav region. 

Kriza i konkurencija

Kroz istoriju, talasi tabloidizacije koincidirali su sa vremenima velikih društvenih promena i naraslih tržišnih pritisaka. I jedno i drugo stavljalo je štampu pred velike izazove i teralo  je u potragu za senzacijama, lakom zabavom i bizarnim pričama za masovnu publiku.

Žuta štampa je i nastala u jednom takvom talasu surove konkurencije krajem XIX veka u Americi. Najavila je eru komercijalne, masovne štampe, koja štiže do tada neslućenog broja čitalaca i podstiče promene koje će revolucionisati budućnost novina.

Jedan vek kasnije, u senci pada Berlinskog zida, velike društvene promene i narasla konkurencija stvorile su uslove za pojavu tabloida u sredinama u kojima ih do tada nije bilo. Ali, ovoga puta komercijalna trka dešavala se u uslovima informativnog obilja i mnoštva medija koji cepaju nekada masovnu publiku, pa će i njene posledice verovatno biti drugačije.

Tabloidi danas postoje u svim zemljama sa proklamovanom slobodom štampe i po pravilu su najtiražnije novine širom Evrope. Od kada je 1952. pokrenut Bild Cajtung, a posebno od kada je Rupert Mardok kupio birtanski San 1969, oni vidno utiču na izgled medija na kontinentu. Medijski istraživači njihov uticaj ocenjuju uglavnom negativno i obično ga aforistično definišu kao proces zaglupljivanja (dumbing down) i publike i štampe.

Sloboda medija – sloboda za tabloide

I u nekadašnjoj Istočnoj Evropi oni su bili prva medijska reakcija na 'osvajanje slobode' posle pada komunizma. Pod novim okolnostima i u ovim zemljama najveći porast beležila su izdanja sa popularnog kraja štampanog tržišta. Ulazak stranog kapitala pokazao je da tradicionalno pretrpani prostor ozbiljne štampe nije bio naročito atraktivan za nove vlasnike. Uz to, publika je veoma rado prihvatala tabloidno šarenilo i otvorenost za teme kojih ranije nije bilo u javanom govoru. Čak i kada je pisanje bilo trivijalno ili vulgarno, bilo je važno što se iz mraka neinteresovanja u javnost iznosi svakodnevni život, svet sa kojim se publika lako identifikuje.

Ispostavilo se da odgovorna i ozbiljna štampa nije jedini pa ni najčešći ishod slobode medija. Sloboda donosi podjednake šanse i nekvalitetnim novinama da traže svoju publiku, što su krajem 20. veka pokazali mediji od Češke i Mađarske do Hrvatske i Albanije.

Sa decenijom zakašnjenja slično se dešavalo i u Srbiji. Već i tokom respresivnih 90-tih  tržišno najuspešniji novi listovi bili su polu-tabloidi Blic i Glas Javnosti, a prve domaće privatne dnevne novine Dnevni telegraf bile su preteča ovdašnjih tabloida.

Demokratske promene stvorile su im još povoljniji ambijent, pa su posle 2000. godine među dnevnim novinama pokretani samo tabloidi. Kretanja na tržištu štampe u Srbiji ukazivala su na to da je demokratija mnogo podsticajnija za bulevarsku nego za odgovornu štampu. Tiraži uspešnih tabloida stabilno su rasli dok je prodaja i najtiražnije večernje štampe i polu-tabloida stagnirala ili opadala. Ozbiljna štampa je već odavno jedva pratila korak.

Prema grubim procenama, od oko 800.000 primeraka ukupnog tiraža dnevnih novina u Srbiji, oko dve trećine čini kombinovani tiraž tabloida. Čitanost dnevnih novina i dalje je na evropskom začelju, a redovno ih čita oko 30 posto odrasle populacije. Ukupni tiraži štampe skoro su neizmenjeni poslednje dve decenije. Kako nema vidljivog porasta publike, prelivanja se dešavaju uglavnom kao posledica promena čitalačkih navika, pa bi se moglo reći da među malobrojnim čitaocima jedino tablodi uspevaju da privuku novu publiku.

Tabloidi se među novinama prepoznaju podjednako i po onome 'šta' i po onome 'kako' pišu. Od ozbiljne štampe razlikuju se već izborom tema koje su obično iz sveta zabave, šou biznisa, estrade, bizarnih životnih priča ili crne hronike. Način na koji pišu ih takođe izdvaja - to je senzacionalno i pojednostavljeno kombinovanje spekulacija i nagađanja više nego činjenica, i dominacija vizuelnih nad verbalnim sadržajima.

Traganje za pozadinom događaja obično razumeju kao zavirivanje iza ključaonice ili ispod suknje, gde se nalaze 'skrivene a važne' pojedinosti koje ozbiljna štampa obično previđa. Bez ovih detalja događaji nemaju ličnu dimenziju pa su neinteresantni ili daleki i nerazumljivi običnim čitaocima. A, upravo je 'odbrana običnih čitalaca' opšte mesto populističkih optužbi za elitizam koje tabloidi izriču na adresu ozbiljne štampe.

Prema njihovim braniocima, tabloidi tako obavljaju važnu ulogu u rušenju tabua. Mogućnost da o kraljevskoj porodici pišu kao o svim drugim ljudima, da zaviruju u njihove spavaće sobe i promašene brakove, navode kao ubedljiv dokaz ideje jednakosti. Otuda i stalna potraga za poznatim ličnostima, koje su po životnom stilu daleke i nedostupne, a koje tabloidi otkrivaju u situacijama u kojima su 'isti kao svi mi'.

Baš zbog ovih osobina njihovi kritičari tvrde suprotno - da tabloidi degradiraju javni govor, svode svako razumevanje društvenog na lično, javnog na privatno. Za tabloide tema može da postane javna samo ako je prethodno obesmisle, prevedu u trivijalnu aferu i objasne kao efemernu intrigu. Njihov glavni učinak zato i jeste pasivizovanje čitalaca koje sprečavaju da razumeju i smisleno deluju u svetu u kome žive. 

Pa ako tabloidi to rade po definiciji, jesu li, i po čemu, tabloidi u Srbiji specifični? Ispod površine šarenila i prividno haotičnog kretanja na tržištu štampe, moglo bi se reći da ih odlikuju tri zajedničke osobine koje ih istovremeno razlikuju u odnosu na tabloide u drugim zemljama. 

Politički ili komercijalni motivi?

Prva velika razlika je u odsustvu vidljivih komercijalnih motiva za njihovo pokretanje. Kao najkomercijalniji oblik štampanih medija, tabloidi se odlikuju velikim tiražima, a uglavnom su spremni da žrtvuju kvalitet u zamenu za finansijsku dobit. U svet štampanih medija unose konzumerizam, tretiraju publiku kao kupce i ugađaju njihovoj želji za senzacijom ili lakom razbibrigom. Visok tiraž nije izraz novinarske izuzetnosti već podilaženja najnižem ukusu jer se novine posmatraju prvenstveno kao unosan posao.

Utoliko tržište u Srbiji nije specifično zato što se tabloidi pojavljuju kasnije, već zato što je izuzetno haotično i neprozirno. Od momenta pojavljivanja, tabloidi i ulaze i izlaze sa tržišta bez vidljivih komercijalnih motiva. Uprkos veoma niskim tiražima, uz već postojećih petnaestak dnevnih novina, krajem 2007. pojavila su se još tri nova dnevna tabloida (Alo, Gazeta, Sutra). U sred te dinamike, o njihovom poslovanju se vrlo malo zna.

Tamo gde su podaci o tiražima nepouzdani, podaci o poslovanju i vlasništvu su obično potpuno nedostupni. Uglavnom se ne zna ko novine pokreće niti su njihovi razlozi očigledni, budući da nije reč o medijskim kućama. Ko se odlučuje za ulazak u izdavački posao bez prethodnog iskustva i bez ozbiljne analize medijskog tržišta - nije uvek lako dokučiti. Zbog vidljive političke orijentacije novina reklo bi se da to rade iz političkih a ne komercijalnih motiva, ali i ti motivi mogu biti različiti. To može biti izlazak u javnost ideja koje su preživele režim u kojem su nastale, ili pranje prljavog novca, pa i još prljavijih operacija iz kojih je zarađen, ili promocija i zaštita nezakonito stečenog statusa, ili sve to zajedno. Sve dok osnovni podaci o medijima ne budu dostupni, dok se tiraž smatra poslovnom tajnom, a vlasnička struktura štiti kao privatna stvar- to se neće ni saznati.

Trivijalizovanje politike

Druga značajna razlika je u izboru tema. Ovdašnji tabloidi, bez izuzetka, za prvi fokus imaju politički život, ali tradicionalno 'ozbiljne' teme tretiraju na tabloidni način.

Paradoksalno, uprkos skoro isključivom pisanju o politici, izazivaju isti efekat za koji ih  optužuju i tamo gde o njoj skoro uopšte ne pišu. Ono što u sređenijim zemljama postižu odvlačenjem interesovanja od sveta politike, u našim uslovima ostvare trivijalizovanjem politike, privatnom uzurpacijom javnog domena.

Zato i postižu ono što radi 'negativna' a ne 'kritička' štampa. Umesto da jačaju kritički kapacitet publike i olakšavaju razumevanje stvarnosti, tabloidi šire cinizam i apatiju. Čitaoci mogu samo da zaključe da je svaki njihov angažman besmislen jer žive u svetu u kome je sve oduvek i zauvek isto. Politika je svet ličnih sujeta i individualnih koristi, beskrajnog spletkarenja i afera. Otuda toliki značaj za tabloide ima 'lično iskustvo'.Ono je mera svih stvari i jedini kjuč za razumevanje politike, ekonomije ili istorije. Nažalost, kako to tumačenje nije dovoljno, novine ostavljaju svoje čitaoce bez pomoći pri snalaženju u javnom životu.

Tabloidi uvek podstiču emocinalni, senzacionalni odnos prema stvarnosti, atakuju na osećanja, a zanemaruju racionalni uvid u događaje. Zato imaju tolike naslove i mnogo fotografija, a malo teksta. Oni podstiču identifikaciju i mobilišu na delovanje ljude čak i pre nego što o događajima imaju dovoljno informacija. U potrazi za lakim i brzim objašnjenjem često se oslanjaju na stereotipe i prečice u zaključivanju. Uprošćenim prikazivanjem obično nude jedno prihvatljivo tumačenje. A, pošto tako zanemaruju  druga viđenja, umnogome otežavaju razgovor i obično su isključivi, pa i diskriminativni  prema razlikama. Tako prikazani svet zato izgleda kao haotični mozaik nepovezanih događaja u kojem je jedino razumno gajiti sve moguće fobije od drugih, od svega  različitog ili novog.

Politička doslednost u tumačenju događaja

Ovdašnji tabloidi to ipak ne prepuštaju čitaocima na samostalno odlučivanje, već vidljivim nitima povezuju taj naizgled komplikovani svet. Njihova treća specifičnost u Srbiji upravo i jeste kompaktnost i politička doslednost tih tumačenja.

Kurir, kao najtiražniji među njima, to pokazuje svakodnevno. Bez obzira na raznovrsnost događaja, sa njegovih stranica pojavljuje se veoma prepoznatljiv i predvidiv svet. Kada Elfride Jelinek dobije Nobelovu nagradu, čuje se populistički vapaj što su mentalne lezbejke ušle u mainstream i dobijaju priznanja umesto one divne trivijalne književnosti koju tako rado čitaju većine. Kada RTS izgubi prava na prenos sportskog prvenstva ili Lotar Mateus ode iz Partizana, to je zato što su njihove zle supruge spletkarile protiv opšte stvari. Evrovizija, koja izgleda mnogo drugačije i podseća nas koliko se svet promenio za vreme našeg neučestvovanja, proglašena je za smešni Pederbal. Ne propušta se ni jedna prilika da se atakuje na dostojanstvo nemoćnih. Kada se na naslovnoj strani objavi slika jedne gole devojčice samo sa zatamnjenjem preko očiju, ona je upotrebljena kao ilustracija za vest o silovanju u porodici, ali i grafički stavljena u isti blok sa reklamom za VEP, aparat za potenciju, ne bi li se valjda ohrabrili i impotentni silovatelji.

A sav taj agresivni, mizogini, netolerantni svet je sasvim u skladu sa onim što mu je u političkom srcu - vidljiva odbrana 'slavne tradicije' koju danas personifikuju haški begunci i optuženici, preživeli branitelji propale stvari i njihovi razni zaštitnici i interpretatori. Iza senzacionalnih otkrića ovih novina uglavnom su verzije koje cure iz istih anonimnih ili neimenovanih izvora koji se u njima gotovo jedini i čuju. Većina tih izvora potiče iz raznih delova tajnih službi koje manipulišu informacijama i obezbeđuju vlastiti opstanak stalnom proizvodnjom afera. Utoliko javnim govorom i dominira prepoznatljiva retorika desnog populizma, nacionalizma i ksenofobije čiji je veliki izvor tabloidna dnevna štampa.

Za razliku od drugih zemalja u kojima je tabloidizacija uglavnom sinonim za zaglupljivanje ili trivijalizaciju javnog života, u Srbiji ona ima i izrazito politički doprinos  u saplitanju društva na demokratskom putu.

Ovaj tekst je nastao na osnovu izlaganja prof. dr Snježane Milivojević na regionalnoj konferenciji “Sloboda i nezavisnost medija: između klijentelizma, vlasništva i komercijalizacije”, koja je 2. i 3. novembra 2007. održana u Mediacentru Sarajevo.