Mediji u Srbiji odavno su se predali i umesto javnim interesom bave se zaštitom lika i dela "glavnog vođe", kaže višestruko nagrađivani novinar Slobodan Georgiev.

Foto: Medija Centar Beograd

Organizacija Amnesty International je u svom poslednjem izveštaju u februaru ocenila da Vlada Srbije utiče na medije i podsetila na 34 neefikasno istražena slučaja u kojima su nezavisni novinari u Srbiji napadnuti ili primali pretnje. Slobodan Georgijev iz BIRN-a jedan je od njih.

Već godinu i po, njegovo ime neizostavni je deo konferencija za štampu i tekstova provladinih medija u kojima su prozivani „strani plaćenici” i optuživani za pokušaj destabilizacije Vlade. To je stvorilo svojevrsnu atmosferu straha i dihotomne podele prijatelj-neprijatelj, gde je svako ko misli drugačije od vladajuće stranke kriminalizovan.

U intervjuu za Media.ba, Georgijev kaže da je za takvu situaciju kriv srbijanski premijer Aleksandar Vučić, koji je, prema njegovom mišljenju, uvek želeo da bude urednik medija.  

Da li u Srbiji danas postoji kultura dijaloga i razmene mišljenja?

Ne postoji, kada je reč o javnom prostoru, dok na marginama i na društvenim mrežama ima nekih nagoveštaja. Nedostatak kulture dijaloga, razgovora između ljudi koji zastupaju različita mišljenja, osnovni je problem i pokazuje koliko je slab demokratski potencijal društva. Takođe, vidimo da robotizovano usvajanje zakonskih rešenja koja bi trebalo da urede državu po standardima demokratskog sveta ne donose rezultata jer se ona ne mogu primeniti bez razgovora  o tome šta ona znače.

Nedavno ste na svom Tviter nalogu napisali da su mediji megafoni političara?

To je bio komentar na neko izveštavanje na javnom servisu. RTS u svom centralnom Dnevniku, koji je najgledaniji program posle mečeva Novaka Đokovića, čita saopštenja stranaka u kojima se iznose najstrašnije uvrede na račun opozicionih političkih partija. Saopštenja koja u sebi možda nose i govor mržnje, a sve pod maskom „druge strane“, odnosno potrebe da se čuje i mišljenje vladajuće stranke na kritiku koju opozicija upućuje. Mediji, oni glavni, davno su se predali, i zapravo nisu pravi mediji koji bi trebalo da štite javni interes. Umesto toga oni se bave zaštitom lika i dela vođe kao što se dešava u svim autoritarnim režimima u svetu.

Svedoci smo nečega što liči na organizovane medijske kampanje usmerene protiv neistomišljenika. Kako funkcioniše taj model, ko ga orkestrira i sa kojim ciljem?

Mediji, koje vode loši i slabi urednici, su se predali vlastima pod izgovorom da je to jedini način da prežive, a svaka vlast jedino što želi jeste da ima još više vlasti u rukama – ako nema nikoga da je kontroliše. Na taj način je ostvareno jedinstvo vlasti i medija koji poistovećuju javni sa partijskim ili ličnim interesom. U tome zajednički učestvuju ljudi iz vlasti, vlasnici medija i urednici, čime temeljno ruše sve principe slobode izražavanja i ubijaju mogućnost dijaloga o stvarima koje su važne za društvo. Cilj je da se oni koji su na vlasti što duže tamo zadrže, ništa više od toga.

Mnogi stanje medijskih sloboda porede sa onim 90-tih. Da li se kao istraživački novinar plašite da radite?

Vremenom sam shvatio da je u nedemokratskim društvima skoro pa nemoguće baviti se novinarstvom na profesionalan način, jer kada to pokušaš nađeš se na udaru vlasti i države. Umesto da te institucije štite, ti budeš predmet njihovog rada, što je indikacija za nenormalnu situaciju. Verujem da je normalno da se plašiš ako te država napada, jer kada to ona čini ona ti postaješ neka vrsta otpadnika, smutljivca koji radi u nečijem tuđem interesu. Da bi se na normalan način bavili ovim poslom, istinskim novinarstvom, potrebno je da društvo, čitaj, institucije, prepoznaju značaj tvog rada, a ne da ga opstruiraju. A jednom kada ti država stavi metu onda si na nišanu svake moguće budale, bilo online bilo offline.

Kako se odupreti strahu i pritiscima?

Ne znam. Možda treba duboko da dišemo kada je reč o strahu. Kada je reč o pritiscima njih treba prihvatiti kao sastavni deo posla, jer ako novinar ne može da podnese pritisak ne treba ni da se bavi novinarstvom.

Istraživanja pokazuju da je socijalno-ekonomski položaj novinara vrlo težak i da su praktično bez ikakve zaštite. Da li stoga treba imati razumevanja za dominantno nekritički odnos novinara prema vlastima i nepostavljanje pitanja o važnim temama? 

To je razumno objašnjenje. Šta hoćete, da se zamerim nekome i da izgubim i ovih 300 ili 500 evra plate, ili imam kredit i slične, ljudske stvari. Ali, biti novinar nije kao praviti cipele ili đevrek – biti novinar znači braniti prava i slobode, a to jeste teško. U tom kontekstu, teško je verovati da neko ko ne zna ni šta su njegova prava i neko ko ne sme ni u svojoj redakciji ništa da kaže da će moći da radi svoj posao kako treba i da hrabro istupa i uporno traži odgovore na pitanja koja su važna za zajednicu.

Smatraju vas uticajnim tviterašem. Da li je ta platforma poslednji bastion slobode izražavanja u zemlji?

Ako je to tako onda je to još jedan dokaz medijskih nesloboda u Srbiji. Društvene mreže nemaju uticaj kakav im se pripisuje jer one grupe koje su tamo aktivne u velikoj meri čine ljudi koji već imaju formirane stavove, pa ta platforma dođe kao jedna velika pričaonica, kao sajam različitih razgovora u koji možete da se uključite kad vam je volja, a možete i samo da kibicujete. U Srbiji najveći broj ljudi koji redovno izlazi na birališta nije aktivan na društvenim mrežama, to su ljudi koji gledaju Dnevnik, jutarnje programe i slično i na osnovu toga donose zaključke.

Pored Tvitera, aktivni ste i na protestima koje ispred zgade Vlade organizuje inicijativa „Novinari ne kleče". Tu su, nakon dužeg vremena, otvorena pitanja tretmana profesije koju sprovodi vlast. Da li mislite da su ti protesti poligon da se izdejstvuju veće medijske slobode u zemlji?

Kada novinari organizuju proteste to, po meni, znači da je situacija lošija nego što se može zamisliti. Učestvujem na njima iz solidarnosti, ali verujem da se sloboda i prava prvo moraju osvojiti u redakcijama. Ako ih tamo nema, sigurno nam ih Vlada neće dati.

Ovaj tekst je objavljen u partnerstvu sa Osservatorio Balcani e Caucaso za projekat European Centre for Press and Media Freedom (ECPMF) i sufinansiran sredstvima Evropske komisije. Autori publikacije su odgovorni za njen sadržaj i stavovi koji su u njemu izneseni ni na koji način ne odražavaju stavove Evropske komisije.