Vladimir Mitrić objasnjava za Media.ba i da je skoro  jedan od „junaka“ njegovih tekstova i čovek koji mu je zadavao velike muke, uhapšen pod sumnjom za krijumčarenje ljudi, organizovanje teške krađe i razbojništva. Reč je, zapravo, o čoveku koji je bio komandir policije u Loznici u vreme kada je Mitrić bio napadnut:  

 

„U vreme kada je on bio komandir policije meni su tri puta demolirana kola u srcu Loznice,  za šta niko nikad nije odgovarao. Postoji niz stvari koje dokazuju ono što sam ja pisao, a važna pojedinost je da je Loznica grad koji se graniči duž 42 km sa Bosnom i Hercegovinom, a i dan danas nema šefa Tužilaštva. To je dokaz da država zna da je ovaj region kritičan i osetljiv i da je teško naći ličnost da bude na tom mestu“, naglašava dopisnik „Večernjih novosti“. „Moram reći da je ovaj bivši komandir koji je sada uhapšen i koji je bio u pritvoru tri meseca, na sudu, na moje pitanje – da li je tačno da policija nije htela da izađe na uviđaj kada sam napadnut? - rekao – Da. Zbog toga niko nije ni disciplinski odgovarao“, ističe Vladimir Mitric.

 

„Moja bezbednost i dalje je ugrožena, ništa se nije promenilo u odnosu na vreme kada sam napadnut“, kaže ovaj kolega: „Gajio sam nadu da će biti bolje, međutim, kasniji događaji i novi napadi na mene koji su se desili, uprkos policijskom obezbeđenju ukazuju na to da ovaj posao jedino mogu obavljati uz neprekidno policijsko prisustvo 24 sata, što naravno kompolikuje profesionalni i lični život, gubite lični mir.  Ali kad živimo u takvim uslovima, nema drugih mogućnosti“. 

 

 

Mitriću je zaštita, upros svemu, ograničena na pedeset kilometara od mesta stanovanja, tako da se prilikom dolaska u Beograd u matičnu redakciju, ili na lečenje, kreće bez zaštite.

 

 

Stiče se utisak da sve ono što rade sami novinari, poput Vladimira Mitrića i Brankice Stanković, postaje vrsta nadomešćivanja za nedostajući institucionalni odgovor - procesuiranja nasilnika koji im prete. Mitrić ne odustaje i kaže da je sad nakon svega, postao još ofanzivniji: „Nisam opterećen time što imam obezbeđenje. I te kako se ja bavim istraživačkim novinarstvom. Ja bih samo da neko iz  institucija, od policije, tužilaštva, suda, Vlade žive ovako osam godina, kako oni vole da kažu, transparentno, na dlanu, da se vidi sa kim kontaktirate, gde boravite i da ostanete časni i pošteni, u čemu sam ja uspeo. To je pobeda profesije nad drugim institucijama, jer oni su stvorili taj ambijent. Suđenje protiv mog napadača trajalo je više od šest godina. To je bio pakao.  Doduše sudski veštaci procenjuju da su moje radne sposobnosti za 50 odsto umanjene.  Ja još imam energije i ne znam dokle će ovo trajati, ali naravno, sve ovo ostavlja nesagledive posledice po zdravlje, po lični život“.

 

 

Vladimir Mitrić ističe da su svi akteri organizovanog kriminala, pod čijim je pritiskom, dobili svoje mesto u njegovim tekstovima, jer se on nikad ne predaje. On zaključuje da je njegova upornost, očigledno, nekom smetala: „I zbog toga je svojevremeno, kada sam napadnut, tužilac pred dvojicom policajaca koji su došli da se dogovore u vezi sa prepoznavanjem mog napadača, rekao za mene – Što nije poginuo? Taj tužilac nikad nije to demantovao, mada je Udruženje novinara to objavilo. Skoro svi mediji su to objavili. On nije bio izabran ponovo za tužioca krajem 2009. godine, ali se posle svega nedavno vratio i  skoro je otišao u penziju. Ja sam kasnije morao i njemu da se obraćam i možete da pretpostavite u kakvom ambijentu živite kad se to događa. Onda mi je jedan visoki funkcioner nove vlasti, čovek koji je bio vrlo korektan i koji me je posetio kad sam napadnut, rekao da ga je jedan od najviših funkcionera u vlasti Vojislava Koštunice, pitao: Sta ćeš kod tog izdajnika, neprijatelja i špijuna?“

 

Biti novinar istraživač u malom gradu znači život sa dodatnim opterećenjem. Mitrić kaže da se on sa ’junacima’ svojih tekstova stalno susreće: „Ja moram da odem kod njih u restoran, da kupim pesak i šljunak u njihovim firmama. Meni je bio zabranjen ulazak u bolnicu, jer je jedan od tih ’junaka’  direktor bolnice, koji mi je zabranio ulazak kao nepoželjnoj osobi. Teško je to nositi u maloj sredini.“

 

Ovaj novinar se sprema da kao i Brankica Stanković objavi u knjizi dokumentaciju u vezi sa svojim radom pod policijskom zaštitom  i pod pretnjama. Najavljuje da će tražiti pomoć poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu ličnih podataka kako bi od policije u Loznici dobio sve službene beleške o svom slučaju.