U totalitarnim društvima novinarstvo je visokorizična profesija

U totalitarnim društvima novinarstvo je visokorizična profesija

U totalitarnim društvima novinarstvo je visokorizična profesija

Bjeloruske vlasti uhapsile su najmanje 65 novinara.

foto: wikimedia commons

Ovih dana Belorusiju potresaju ozbiljni nemiri, građanske demonstracije koje su, čini se, po prvi put od njegovog ustoličenja ozbiljno uzdrmali režim predsednika Aleksandra Lukašenka. Lukašenko je na vlasti od 1994. godine, trenutno je najdugovečniji vladar na tlu Evrope, a njegova zemlja se smatra najzatvorenijom i najautoritarnijom na Starom kontinentu. Čak i u konkurenciji svih postsovjetskih država, koje inače odlikuju mnogogodišnji nedemokratski „apsolutni“ predsednici, Lukašenko je najdugovečniji. Karakteristike Lukašenkove vladavine jesu njegova potpuna dominacija državom i društvom, razorene institucije, gušenje slobode mišljenja i izražavanja, snažan upliv tajnih službi u državne poslove (bezbednosno-informativna agencija u Belorusiji još uvek nosi naziv KGB), kao i više nego problematični izbori, koje zapadne vlade i posmatrači već godinama smatraju nepoštenim i neslobodnim.

Politički protivnici Lukašenka izloženi su ozbiljnoj torturi, medijskoj satanizaciji, hapšenju i zatvaranju, pa čak i proterivanju iz zemlje, pa su izbori i pre nego što se raspišu – zapravo neregularni. Osim što se za učešće na predsedničkim izborima u Belorusiji treba prikupiti čak 100.000 potpisa, što je izuzetno otežavajući faktor, nije retkost da se pojedincima za koje Lukašenko proceni da ga mogu ugroziti – zabrani da učestvuju na njima! Tako je, recimo, ove godine opozicionom „jutjuberu“, popularnom Sergeju Tihanovskom zabranjeno da istakne svoju kandidaturu, a čak je proveo neko vreme i u pritvoru jer je krajem prošle godine – kako kaže optužnica – učestvovao na građanskim protestima protiv jačeg zbližavanja Lukašenkove Belorusije i Putinove Rusije. Tihanovski je potom podržao predsedničku kandidaturu svoje supruge Svetlane Tihanovske, koja je ovih dana, nakon što je saopštila da ne priznaje rezultate predsedničkih izbora, na kojima je osvojila nešto manje od 10 odsto glasova, morala da napusti državu i ode u Litvaniju.

Belorusija je zbog gušenja ljudskih prava, među kojima je i sloboda izražavanja, kao i zbog hapšenja opozicionih prvaka – bila pod sankcijama Evropske unije dugi niz godina. Međutim, nakon što je Lukašenko pokazao kooperativnost u pogledu rešavanja ukrajinske krize, i nakon što je napravio neke ustupke u smislu oslobađanja političkih protivnika iz zatvora, EU je ukinula sankcije, koje – kako je najavljeno – namerava ponovo da uvede zbog brutalnog obračuna Lukašenkove policije sa demonstrantima ovih postizbornih dana u gradovima Belorusije. Čini se da je EU skinula sankcije više iz pragmatičnih razloga nego što je napravljen neki značajan iskorak ka poštovanju ljudskih prava u Lukašenkovoj državi, a o tome najbolje svedoče najnoviji događaji. Pogotovo napredak nije napravljen u oblasti medijskih sloboda, a novinarstvo u ovoj zemlji je visokorizična profesija.

Ne cvetaju, međutim, cvetovi ni u odnosima između Moskve i Minska, a Lukašenko je u nekoliko navrata oštro kritikovao politiku Rusije, doduše izbegavajući da oštricu usmeri prema samom Vladimiru Putinu. Lukašenko se, tvrde analitičari, našao u nezahvalnoj poziciji, trpi pritisak i sa Zapada, u pogledu stanja ljudskih prava, i iz Rusije, koja bi želela da u većoj meri dominira Belorusijom, odnosno da je snažnije približi sebi i svojim interesima. Stoga se od zvanične beloruske propagande ovih dana moglo čuti da iza demonstracija u Belorusiji stoje i/li Rusija i/li zapadne sile.

A masovne demonstracije u Belorusiji postale su relativno česta pojava, što je znak da je počelo nešto u njoj ozbiljno da se dešava, odnosno da je izašla iz decenijske faze „mrtvog mora“. Najpre su to bili već spomenuti protesti s kraja prošle godine zbog najavljenog jačeg povezivanja Rusije i Belorusije, potom su usledili protesti nakon početka ovogodišnje kampanje za predsedničke izbore. Razlog za potonje su unapred jasni signali da izbori nemaju nikakve veze sa demokratskim standardima, kao i to što su neki potencijalni Lukašenkovi protivkandidati uhapšeni kada su pokušavali da skupe potpise iako im je prethodno zabranjeno da učestvuju na izborima. Na kraju, usledile su najnovije demonstracije, posle saopštavanja rezultata izbora na kojima je Lukašenko, u stilu svevladara, osvojio navodno osamdesetak posto glasova, što opozicioni i građanski deo društva osporava, jer niko osim vlasti i tajnih službi nije imao kontrolu nad zbrajanjem glasova. Zajednička karakteristika protesta je i to što su se tokom i nakon njih na meti brojnih napada našli novinari i medijski poslenici. Širenje informacija i istine o tome šta se dešava u beloruskom društvu i na ulicama gradova – nešto je što vladajućem režimu apsolutno ne odgovara, i on koristi sve državne resurse kako bi onemogućio novinare da rade svoj posao.

Beloruska asocijacija novinara (BAJ) na svojoj internet-prezentaciji redovno apdejtuje tabelu svih slučajeva represije nad novinarima i medijskim poslenicima tokom 2020. godine. Iza pobrojanih slučajeva brutalnog ugrožavanja medijskih sloboda stoji država i njen represivni aparat, bez izuzetka. Iako je pred nama još priličan broj meseci do kraja godine, i svašta se još može desiti, to udruženje je do sada evidentiralo bezmalo 200 napada, među kojima su – brutalna premlaćivanja, povređivanja, nasilna hapšenja, zadržavanja u pritvoru, pretresanja domova, novčana kažnjavanja, kao i slučajevi oduzimanja i uništavanja opreme. Pored toga, u Belorusiji je od 9. avgusta, nakon izbijanja demonstracija, delimično ili potpuno ugašen internet, a većina informativnih web-portala je blokirana. Prema informacijama tog udruženja, beloruska vlast je pre izbora „preventivno“ uhapsila 13 novinara, a pojedini strani medijski radnici proterani su iz države jer nisu imali potrebne akreditacije. BAJ je upozorio da su oni na vreme podneli zahtev za akreditaciju, ali da su naišli na „ćutanje administracije“. Iako belorusko zakonodavstvo omogućava novinarima da bez ograničenja izveštavaju sa biračkih mesta, značajan broj njih je u tom pogledu osujećen, a neki su čak fizički, nasilno odstranjeni sa birališta. Na dan izbora policija je uhapsila čak 22 novinara, a neke od njih fizički je zlostavljala. Novinarka Nataša Lubneska (Nasha Niva) pogođena je gumenim metkom, a očevici tvrde da je policija namerno ciljala u nju, i pored toga što je nosila jasno označen prsluk i značku, kojom su novinari bili obeleženi tokom demonstracija.

U studiji koju je izradila organizacija Justice for Journalists istražuju se napadi na novinare u periodu od 2017. do 2019. godine u Belorusiji, Ukrajini i Rusiji. Studijom su obuhvaćene sve kategorije medijskih poslenika, dakle i novinari, i blogeri, i fotografi, kao i uposlenici i rukovodioci i registrovanih i neregistrovanih medija, a tretirani su fizički napadi i pretnje životu, slobodi i zdravlju, verbalni nasrtaji, pretnje ili cyber-napadi, kao i pravosudna ili ekonomska represija. Ocena studije je da je u sve tri zemlje stanje medijskih sloboda na veoma niskom, zabrinjavajućem nivou. Ukupno je zabeleženo 3.063 incidenata, od kojih 1.079 u Belorusiji. Nešto više napada je zabeleženo u Rusiji (1.116), ali ako uzmemo u obzir da je u pitanju značajno veća zemlja, sa većim brojem stanovnika, novinara i medija – jasno je da, kada je reč o tom regionu, medijski radnici u Belorusiji imaju najgoru, odnosno najrizičniju poziciju.

Kada se uzme u obzir faktor rizika (broj napada u odnosu na broj stanovnika) Belorusija se nalazi na drugom mestu u konkurenciji svih postsovjetskih država, odmah iza Jermenije. Studija pokazuje da je, tokom posmatrane tri godine, glavna metoda ataka na medijske slobode u Belorusiji bila policijska, pravosudna ili ekonomska represija – čak 89 odsto slučajeva je te prirode. Dakle, najveću opasnost za medijske radnike u toj zemlji predstavljaju policija i sudovi. Najčešći oblik napada na medijske slobode je da se novinar uhapsi, pritvori na 72 sata i potom mu hitro bude dosuđena značajna novčana kazna. Najfrekventiji „administrativni prekršaj“ je saradnja beloruskih fri-lensera sa stranim medijima bez dozvole Ministarstva spoljnih poslova, a već smo rekli da nadležni državni organi, i pored pravovremenih zahteva, odbijaju da izdaju akreditacije. Neretko u „paketu“ sa hapšenjem, pritvaranjem i kažnjavanjem, ide i upad u kuću ili radni prostor, te oduzimanje opreme i dokumenata.

Komitet za zaštitu novinara (Committee to Protect Journalists) saopštio je nedavno da je veoma zabrinut zbog ponašanja beloruskih vlasti prema novinarima tokom aktuelnih demonstracija, i pozvao ih da se suzdrže od represije, napada na medijske radnike i njihovog hapšenja. Komitet je istakao da će insistirati na tome da policajci koji su nasrtali na novinare za to i odgovaraju. Ta organizacija smatra da novinarima mora biti omogućeno da slobodno i bezbedno izveštavaju o tom, kako ga nazivaju, „ključnom trenutku u istoriji zemlje“. Pokušao je Komitet da stupi u kontakt sa beloruskim Ministarstvom unutrašnjih poslova i da traži pojašnjenja o brutalnom ophođenju „čuvara javnog reda i mira“ prema medijskim radnika, ali u tome nije uspeo. Organizacija pojedinačno apostrofira veliki broj konkretnih slučajeva napada na novinare, među kojima su brutalna policijska premlaćivanja, hapšenja, gađanja gumenim mecima... Inače, na meti napada su, pored nezavisnih beloruskih novinara, i dopisnici zapadnih medija, ali i onih ruskih. Neki od njih u zadobili povrede opasne po život, poput fotografa Associated Pressa Mstislava Černova. I ta organizacija beleži da su neki novinari, kao recimo dopisnici nezavisne ruske televizijske kuće Dozhd TV, proterani iz države. Ruski novinari koji rade za Current Time, televizijsku mrežu povezanu sa Radijem Slobodna Evropa, proterani su iz Belorusije na čak deset godina. Interesantno je, međutim, da na meti napada nisu samo saradnici nezavisnih ruskih medija, već i onih bliskih režimu Vladimira Putina. Mnogi od uhapšenih medijskih radnika optuženi su za „destabilizaciju prilika u zemlji“.

U drugom saopštenju Komitet je pozvao beloruske vlasti da uhapšene novinare puste na slobodu, da povređenima omoguće pristup lečenju, kao i da medijskim radnicima vrate oduzetu opremu. Malo naivno deluje njihov zahtev vlastima da se prema predstavnicima medija imaju ophoditi sa poštovanjem. Ta organizacija, pozivajući se na BAJ, tvrdi da je policija tokom pet-šest dana protesta uhapsila 68 novinara, a da su 29 njih brutalno zlostavljani ili tokom hapšenja ili u pritvoru. Pretpostavlja se da se u pritvoru, u tom trenutku, nalazi još 23 medijska poslenika. Dodaje se da prema njihovim informacijama uskoro uhapšeni novinari treba da budu pušteni iz zatvora, jer je stigla naredba „odozgo“. U saopštenju se navode i novi slučajevi torture, poput premlaćivanja dopisnika Slobodne Evrope i njegove supruge, kao i primeri novih hapšenja i zlostavljanja.

Pored mnogobrojnih drugih međunarodnih organizacija, i Amnesty International je oštro osudio ponašanje Lukašenkove vlasti prema novinarima. Organizacija smatra da je takvo „ophođenje“ prema novinarima posledica želje režima da se spreči da građani Belorusije i celog sveta saznaju kako se policija brutalno odnosi prema demonstrantima. U tom smislu se ističe da novinari u Belorusiji obavljaju – herojski posao. Amnesty je oštro kritikovao i odluku beloruskih vlasti da blokira internet u zemlji, sprečavajući na taj način građane da dele i primaju informacije.

Najnovije informacije koje dolaze iz Minska svedoče o postepenom smirivanju tenzija, koje će verovatno voditi i ka prekidu demonstracija. Pod unutrašnjim i spoljnim pritiskom, vlast je odlučila da iz zatvora polako otpušta uhapšene demonstrante, pa će se verovatno i pritvoreni novinari naći na slobodi. Teško je, međutim, pretpostaviti da će bilo ko od njih dobiti odgovarajuću satisfakciju za ono što su preživeli.

Kako god, jasno je da su događaji na ulicama beloruskih gradova signal da se ta država nalazi pred raskrsnicom od koje vode dva puta: prvi označava nastavak Lukašenkove vladavine. Taj put će zasigurno karakterisati daljnje, možda tek malo suptilnije gušenje ljudskih prava i medijskih sloboda, iz prostog razloga: totalitarni režimi i slobodni mediji dve su nespojive stvari. Totalitarni režimi, po pravilu, žele da prikriju svoje vonjave tragove, pa su im novinari i mediji koji drže do istine – iskonski neprijatelji, čak često veći i od opozicionih prvaka. Druga putanja je putanja demokratizacije Belorusije, a ona je opet nespojiva sa ostankom Aleksandra Lukašenka na vlasti. Ako Belorusija krene ovim drugim putem, bez Lukašenka, dobrim delom za to će biti zaslužni i medijski poslenici (uključujući tu naravno i blogere), koji su nam pokazali šta znači hrabrost i privrženost profesiji i istini. A demokratizacija Belorusije će onda biti odlična satisfakcija za sve ono što su pretrpeli poslednjih dana i godina.

___

Želite sedmični pregled vijesti, analiza, komentara i edukacija za novinare u Inboxu Vašeg e-maila? Pretplatite se na naš besplatni E-bilten ovdje.