Početnike u redakcijama niko ne uči tehnikama intervjua, iako je to možda i najteži zadatak sa kojim se sreću. Evo tri vežbe koje je trener ponudio koleginici na početku karijere, na osnovu tri njena objavljena intervjua.

Mlada koleginica, iz gradske redakcije dnevnih novina, dobila je ponudu specijalizovanog mesečnika za honorarni posao koji se uglavnom svodi na kratke intervjue. I sama je bila svesna koliko su ti intervjui bili „mrtvi“ i kada sam joj predložio da malo poradimo na veštinama i tehnikama intervjua, rado je pristala.

Prvi intervju, prva vežba

Analizirali smo tri njena kratka intervjua objavljena u mesečniku koji ju je angažovao. Prvi, sa veoma priznatim profesionalcem, bio je čist, jasan, ali „mrtav“. Pročitana pitanja, jasni odgovori, ali nikakva interakcija. Jezik kojim su odgovori napisani bio je veoma „novinski“, dakle puno mrtvih, nezanimljivih rečenica sa ponekom klasičnom novinskom frazom.

„Kako da ga pitam nešto više, on je apsolutni stručnjak za nešto o čemu ja ne znam skoro ništa. Vremena za pripremu nije bilo. Osim toga, on je na svom profesionalnom polju neka vrsta zvezde, užasno dobro plaćen, bira poslove i kontroliše potpuno svoj život,“ rekla je koleginica.

Moj odgovor se mogao svesti na sledeće:

• Nije baš najsretnija okolnost to što ne znaš ništa o polju njegove ekspertize, ali to ne znači da ne treba da pitaš – saznaćete nešto i ti i čitaoci.

• Koliko god da ima novca, ne plaća te on i to za tebe ne treba da predstavlja predmet bilo kakvog razmišljanja.

• Niko ne kontroliše svoj život u potpunosti, odnosno, svi smo nesavršeni, a samim tim i zanimljivi.

• Ne postoji razlog da se tuđe reči prevode na „novinski“ jezik, ako su imalo upotrebljive u svom originalnom obliku.

Predložio sam joj jednu vežbu. Koleginica je dobila zadatak da intervjuiše nepoznatu osobu o omiljenoj igri iz detinjstva. Ta osoba je bila njena najbolja prijateljica, samo što to ni jedna ni druga nisu znale. Intervju je bio anoniman, preko interneta, i to putem chata, kako ne bi jedna drugoj prepoznale glasove. Sesija je bila vremenski ograničena na 20 minuta, a primarni cilj je bio da se sazna što više o vrsti detinjstva koje je intervjuisana sagovornica imala. Sekundarni cilj je bio da se, ako bude moguće, malo osvetle načini na koje se sagovornica promenila u odnosu na to kakvo je dete bila. „Omiljena igra“ bila je, naravno, samo povod, sredstvo. Važno je bilo i što takva tema diktira neformalan način izražavanja pošto je duboko privatna, duboko u prošlosti, ali ne i uznemirujuća.

Drugi deo zadatka bio je da se od dobijenog materijala napravi intervju, ali sa „omiljenom igrom“ u drugom planu. Najvažnije je trebalo da bude da se ispuni primarni cilj. Koleginica je trebalo da pošalje prvo sirovi materijal sa chata, a zatim, kada završi pisanje, i kompletno obrađen intervju. Za taj posao imala je jedan dan vremena.

Nakon obavljenog intervjua, obe su bile veoma uzbuđene. Sam intervju (koji sam nadzirao dok se odigravao), bio je prilično miran, sve dok nije pomenut brat sagovornice, za kojeg se ispostavilo da je bio teško bolestan u detinjstvu, da se zbog toga pažnja porodice fokusirala na njega i da je sagovornica nosila priličnu dozu frustracije iz tog perioda, iako se prema tom problemu danas odnosi sa puno dobrog humora i razumevanja. Uprkos tome, mnoge su njene rečenice bile izvanredno snažne i očigledno iskrene, emotivne i inteligentne.

Chat sam, kao sredstvo, odabrao zbog momentalnog povezivanja pisanja i govora. U trenutku je potrebno postaviti jasno pitanje, ali je kontrola nad formulacijom tog pitanja podstaknuta kucanjem istog na tastaturi. Iako intervju teče u realnom vremenu, ipak nije svejedno kako ćete formulisati pitanje jer vas na to teraju reči koje se pojavljuju na monitoru kompjutera pred sagovornicom, gramatika, potreba za jasnim izražavanjem. To isto važi i za odgovore. Sagovornica je bila idealan ogledni partner jer je i sama profesionalni novinar, tako da kuca brzo i misli dok to radi, ali je brzina tera da ne formuliše rečenice kao što bi to činila u slučaju da sastavlja nekakav tekst za novine. Sama uloga intervjuisane oslobađa je takve odgovornosti, ali je njena profesija tera na nekakvo uređenje odgovora.

Osim svega ovoga, kultura chata nameće potrebu za potpitanjima, pojašnjenjima i živom komunikacijom. Takođe, anonimnost daje obema sagovornicama dozu slobode u izražavanju i relaksiranost u pogledu predstavljanja sebe pred drugima.

Navešću, uz odobrenje obe sagovornice, deo jednog odgovora iz intervjua (malo sređen, bez skraćenica tipičnih za chat i jednako uobičajenih slovnih grešaka):

„Sećam se kako mama nervozno puši na prozoru i pilji napolje, onako, pogled joj bludi u daljinu, dok je tata sa bratom kod lekara. I ja uzmem velike makaze sa stola, ona ništa. Bacim ih na pod, ona se ni ne okrene nego kaže, a još gleda kroz prozor: „Digni to“. Onda ja odem u kupatilo i igram se vodom ko zna koliko dugo, sva se iskvasim, pa tako mokra odem i legnem na kauč u dnevnoj sobi, dva metra od nje. Ona se tu nešto bakće sa nekim košuljama, stavi ih pored mene, podigne nešto sa poda, uzme opet košulje i ode iz sobe. Ni ne vidi me. Ja upalu pluća da dobijem! Ne zna žena da sam tu, ali uopšte. I ja se onda skinem gola! Idem tako po kući dok me ona zapanjeno ne ugleda i počne da vrišti na mene, možeš misliti, kako pravim gluposti dok mom bratu visi život o koncu... Dobro sam prošla, mogla je da me razvali od batina.“

Dobar materijal. Živ, informativan, direktan, saopšten kolokvijalnim, ali razumljivim i ispravnim jezikom. Stvar je u potpunosti uspela. Mlada koleginica je bila veoma uzbuđena, nikada u životu nije vodila ovakav intervju.

Istina, kasnije nije znala šta bi da otpočne s tim. Utrenirana je da proizvodi kratke, beskrvne informativne rečenice sa ustaljenom strukturom i novinskim žargonom. Ovo je bilo nešto sasvim drugo. Jednostavno nije znala kako da formira intervju o nečemu tako neinformativnom kao što je način na koji je detinjstvo uticalo na formiranje sagovornicine ličnosti. Intervju koji je poslala bio je niz hronološki poređanih „jakih“ delova iz odgovora sagovornice, veoma nepovezanih i nekompletnih.

Taj problem delimično je rešen veoma različitim pristupom intervjuu. Razbili smo intervju na upotrebljive celine, „očistivši“ ga od nepotrebnih viškova i ponavljanja i podelili po temama sadržaja odgovora (ne pitanja, sagovornici često ne odgovaraju na ono što ste ih pitali, već na ono na šta imaju potrebu da odgovore). Kada smo grupisali odgovore po temama, stvar je postala mnogo jasnija. Zatim smo odredili hronologiju tema, ponovo sastavili intervju, i sve je bilo neuporedivo bolje. Daleko od savršenog, ali mnogo bolje od intervjua iz magazina od kojeg smo krenuli.

Važno je da su postignuti sledeći ciljevi:

• Koleginica je vodila intervju o nečemu o čemu ne zna gotovo ništa, sa sagovornicom koju (misli da) ne poznaje i bila je primorana da istovremeno nastoji da kontroliše intervju i izvuče informacije i zanimljive, žive odgovore.

• Time što nije imala predstavu o identitetu sagovornika mogla je da uvidi kakve su koristi od izostanka predrasuda o osobi koju intervjuiše i bila u stanju da zaista „čuje“ šta sagovornik govori i reaguje na to na ovaj ili onaj način, umesto da samo sasluša i postavi novo, unapred pripremljeno pitanje.

• Videla je da normalan jezik svakodnevne komunikacije mnogo bolje funkcioniše od novinskog žargona, da je uzbudljiviji i da budi veoma aktivnu percepciju kod čitalaca.

• Dobila je mogućnost da intervju doživljava kao mogućnost za nešto zanimljivo i uzbudljivo, za saznanja koja pokreću ideje i osećaje, umesto dosadnog rutinskog rada na novinarskom zadatku.

Kada sam im obema otkrio s kim su „razgovarale“, uvidela je i koliko toga nepoznatog, a zanimljivog ima u životima i ličnostima svakog čoveka, a da niko nije svestan da je to ikome interesantno.

Činjenica je da će od ljudi koje intervjuiše za novine, umesto za vežbu, ređe čuti takve stvari, i da oni često jako paze na to šta će reći. Na to sam je upozorio, ali i na činjenicu da ako nešto ne pita, odgovor neće ni dobiti. A ako tokom intervjua čuje emotivan, iskren i uzbudljiv odgovor, umeće da ga prepozna i pokuša da ga iskoristi u daljem razgovoru i kasnijem radu na tekstu intervjua.

Drugi intervju, druga vežba

Drugi intervju koji smo analizirali bio je jednako mrtav, samo mnogo neinformativniji od prethodnog. Jedan od odgovora sagovornika, poslovnog čoveka koji je upravo postao rukovodilac ogranka velike strane kompanije u Srbiji, da bude jasnije o kakvom se sagovorniku radi, glasio je: „Nije baš najzahvalije da ja o tome govorim, ipak sam ja to što sam, ali mogu da kažem da odgovor na vaše pitanje postoji u knjigama. Pa pročitajte.“ Ne samo da ništa nije rekao, već je to uradio i krajnje konfuzno, sa dozom arogancije.

„Šta da radim, čovek je zatvoren, dosadan, ne kapira šta ga pitam, ma nije mu jasno zašto priča sa mnom uopšte,“ rekla je koleginica.

Ovakav sagovornik je, jednostavno rečeno, noćna mora, a iako je i jedan jedini dovoljan za temeljnu frustraciju, takvi se ljudi pojavljuju s druge strane diktafona mnogo češće od zanimljivih i elokventnih osoba, raspoloženih za komunikaciju. Moj predlog je bio sledeći:

• Uzmi sebi samo jedno pre podne da putem interneta i telefona saznaš sve što se na taj način može saznati o sagovorniku, njegovom poslu, temi intervjua.

• Umesto intervjua, napravi tekst o toj osobi, ili temi zbog koje si osobu intervjuisala.

• Njegove citate onda iskoristi kao elemente u tekstu, tamo gde je to svrsishodno.

Tekst koji je nastao odgovorio je na svih pet novinarskih pitanja, a sagovornik je iskorišten samo u jednom jedinom citatu, ali je taj citat bio efektan završetak teksta. Rečenica: „Uostalom, sve je to nešto što se uči pomalo, godinama. Mora se imati mnogo strpljenja i biti vredniji nego što smo to navikli da budemo u Srbiji,“ koja je u sredini intervjua bila potpuno besmislena i neinformativna, na kraju ovog teksta imala je značenje i dobro sumirala problem koji se nakon malog istraživanja u stvari pojavio kao centralna tema. Koleginica je imala još dva sagovornika koji su joj rado telefonom odgovorili na neka pitanja, na internetu je pronašla dovoljno materijala, i to uglavnom u online novinskim arhivama.

Vreme koje je utrošila na prikupljanje informacija iz drugih izvora i formulaciju novog teksta četvorostruko je manje od vremena koje je imala na raspolaganju od prijema zadatka do roka za predaju intervjua. Dakle, mogla je i mnogo bolje.

Njen tekst smo poslali uredniku kojem je dala i intervju i ovaj je bio očajan. „Pa što mi ovo nisi donela,“ pitao je. Zato što je mlada novinarka i nije znala da je niko neće smatrati neprofesionalnom ako pozove urednika i kaže kako je intervju katastrofa i ponudi objašnjenje zašto misli da treba da pokuša sa alternativnim pristupom.

Klasični intervjui su u savremenoj štampi postali retka privilegija za izuzetne sagovornike. Ovo je i dobar primer zašto je to tako.

Treći intervju, treća vežba

Treći intervju bio je sa vrhunskim šefom kuhinje novog restorana i vodio se gotovo isključivo o hrani. Bio je to intervju kojim je mlada koleginica bila veoma zadovoljna. U njemu se čulo o tome gde je kuvar sve na svetu radio i koja sve jela i zašto postoje na meniju novog restorana. Iako je lista zemalja i brodova na kojima je chef radio fascinantna, a navedena jela su po imenima zvučala prilično zanimljivo, smatrao sam da je taj intervju u velikoj meri besmislen, osim ako je rađen kao reklama za restoran. Nisam hteo to da kažem koleginici direktno, pa sam je zamolio da mi mailom odgovori na sledeća pitanja:

• Kakva je osoba ovaj očigledno kompetentni kuvar?

• Kakvi su njegovi stavovi po pitanju savremene kuhinje?

• Gde se nalazi njegov restoran?

• Da li je u njegovom restoranu skupo ili jeftino jesti?• Za koju vrstu klijentele je napravljen taj restoran, a koja vrsta ljudi čita magazin za koji se intervju radi?

• Zašto su škampi u želeu od bosiljka?

• Odakle im sveža riba, kada se zna da je dostava sveže ribe u Beogradu veliki problem?

Dobio sam odgovore na većinu pitanja, ali i tužnu konstataciju koleginice da se ni jedan od tih odgovora jednostavno ne može pročitati u intervjuu ili njegovom uvodu.

Intervju, naročito kratki, mora doneti sve informacije koje bi doneo i običan izveštaj ili vest, pa ako ih ne izgovori sagovornik, onda se moraju naći u ostatku elemenata koji čine novinski tekst, u zavisnosti od toga koje od njih koristi medij za koji se intervju radi. Dakle, u uvodu, naslovu, podnaslovu, potpisima za slike, okvirima...

Predložio sam vežbu. Koleginica je trebalo da sastavi listu pitanja koja mora postaviti sebi (a nekad i uredniku) pred svaki intervju.

Koleginica je predala listu, vrlo pristojnu. Zatim smo zajedno seli i dopunili je sa još sedam ili osam stavki. Dobili smo sledeći rezultat:

• Za koga radim intervju (ko čita/gleda/sluša medij za koji se radi)?

• Zašto radim intervju (šta je centralna tema, zbog čega je to važno korisnicima medija)?

• Zašto razgovaram baš sa tom osobom (šta znam o njoj, zašto je ona ta koja nam treba dati sve te informacije)?

• Šta znam o sagovorniku/sagovornici (o njegovoj/njenoj kompetentnosti za temu, o tome kakav je sagovornik/sagovornica, kakva je osoba)?

• Koliko vremena imam do intervjua da to saznam?

• Šta moram da saznam o temi razgovora pre samog intervjua (ne bi bilo loše da se podsetim na pet osnovnih novinarskih pitanja)?

• Kako to što mi je potrebno da znam od sagovornice i izvučem (koja pitanja i kojim redosledom će me odvesti do situacije u kojoj ćemo prirodno razgovarati o temi intervjua)?

• Gde će se odigrati intervju i u kojim uslovima?

• Koliko treba da traje intervju da bi sve pokrile sve teme o kojima želim da razgovaram sa sagovornikom?

• Koliko mesta/vremena imam za intervju (izdvojenog u novinama/u programu)?

• Koji je moj „plan B“ (ako se sagovornik ne pojavi, ako ne odgovori ni na jedno pitanje kako treba, ako je dosadan...)?

• Koliko vremena imam da nakon razgovora napišem/montiram intervju?

• Ako intervju snimam, da li mi je oprema za to ispravna i spremna?

Molim korisnike NetNovinara da dodaju pitanja koja novinar sebi i uredniku treba da postavi pre intervjua, za koja misle da su važna ali izostavljena, na adresu: team@netnovinar.org.

Naučite ih da uče

Intervju je veoma promenljiva kategorija koja izmiče kategorizaciji. Naime, svaki je različit. To u stvari znači da novinara možete spremiti za jedan intervju, ali već sledeći može biti sa veoma različitom osobom, na različitu temu, u potpuno drugačijim odnosima sa sagovornikom i, na kraju krajeva, za drugačiji medij. Mnoga pravila koja ste ustanovili u pripremi za prethodni intervju, mnoge tehnike koje ste razvijali, pokazaće se neadekvatnima već u sledećoj prilici.

Zbog toga je mnogo bitnije da pokušate da pokažete novinaru da mora da uči iz sopstvenog iskustva. Da mu ne saopštavate pravila, već da ga stavljate u situaciju da radeći sam otkrije principe. Da ga stavljate u situacije u kojima je prisiljen da izvlači zaključke iz sopstvenog rada, posmatrajući sebe sa strane. A to u stvari znači da ga usmeravate da posmatra svoj rad iz uredničkog ugla.

Neki će se u tome sjajno snaći, drugima će biti potrebno puno truda i pomoći. I jednima i drugima, međutim, pomoć treba i ni sa kim rad na unapređenju znanja i veština potrebnih za bolji intervju nije uzaludan i bespredmetan. Najgore što može da se desi je da novinar shvati svoja ograničenja. Već to je veliko dostignuće.