Istraživački tim programa Istraživačko novinarstvo i organizovani kriminal trening centra Media centra Sarajevo, doveo u pitanje rezultate sudskog postupka za pokušaj prodaje skupocenog, ilegalno iskopanog arheološkog nalaza, kao i činjenice na osnovu kojih se do presuda došlo, dokazavši nepobitno postojanje mreža za ilegalnu arheologiju, šverc i preprodaju kulturnog i istorijskog bogatstva Srbije

Sada već davne 1992. godine, mediji su obavestili srpsku javnost, u to vreme veoma zauzetu drugim stvarima, o spektakularnom uspehu srpske policije koja je, trvdilo se, sprečila da „divlje“ iskopani arheološki nalaz, zlatni Avarski pojas s kraja 6. veka naše ere, napusti zemlju jednim od ilegalnih dilersko-švercerskih kanala. Zatečeni krivci su predati sudu, pojas (vrednosti procenjena u tom trenutku od strane sudskog veštaka na milion evra) Muzeju Srema, i čitav je slučaj nestao iz javnosti u kovitlacu niza katastrofa koje su pogodile državu i stanovnike.

Trinaest godina kasnije, u pokušaju da na procesiranom i kako-tako dokumentovanom slučaju činjenično dokaže postojanje, rasprostranjenost i neosujećenost mreža za ilegalnu trgovinu i šverc arheološkim nalazima iz Srbije, ekipa NIN-a je otpočela istraživanje puta Avarskog pojasa, najvrednijeg od svih do sada pronađenih, koji je po svemu sudeći nosio avarski kagan (car) lično širom Panonije. Istraživanje je započeto od njive na kojoj je pojas pronađen do Narodnog muzeja, u čijem je trezoru danas.

Uprkos činjenici da je slučaj zvanično okončan, a presude izrečene, ekipa NIN-a je naišla na potpunu zatvorenost svih izvora, nedostupnost dokumenata i strah od umešanosti, čak i kod neutralnih stručnjaka. Ipak, od same njive u selu Divoš, gde je pojas ležao vekovima, činjenice su se gomilale, ne u logičnim nizovima, već u kontradiktornim čvorovima i ubrzo su gotovo svi direktno umešani postali naglo motivisani da sarađuju (ali uz uslov anonimnosti), a prvobitno raspoloženi za saradnju su, opet, naglo zaćutali.

Istraživanje ekipe NIN-a, otkrilo je da je čitav slučaj mnogo drugačiji od slike koju je stekao u javnosti, ispunjen suprotstavljenim tvrdnjama učesnika, nelogičnostima, neadekvatnim reakcijama državnih organa, činjeničnim razlikama između sudske dokumentacije i naučnih i drugih zakonitosti... Čak je, izgleda, i vrednost pojasa (u vreme ekspertize i tako ogromna), u stvari spektakularno (stotinama puta) veća, a čitavu nedorečenost u slučaju ilustruje i činjenica da jedan od direktnih učesnika tvrdi i upravo suprotno. Pod tepih ratnog, političkog i kriminalnog haosa devedesetih, slučaj je istražno, sudski i medijski počišćen barem trapavo, a svakako je neadekvatno rešen.

Deo direktno umešanih izvora tvrdi i da je sve to učinjeno namerno, sa vrlo konkretnim ciljem zaštite naručilaca iz inostranstva, „velikih igrača“, od strane onih koji su imali uticaja na istragu, sudski postupak i selekciju činjenica koje su dospevale do organa gonjenja, suda i medija. Njihova osnovna teorija je da je jedna dilerska „mreža“, kada je izgubila mogućnost da dođe do pojasa, „namestila“ igru, istragu i suđenje drugoj, koristeći u tome i „svoje ljude“ u državnim organima.

Sablja prodana za 70.000 funti

Ne postoje dokazi za ovu teoriju ali, s druge strane, činjenice veoma ozbiljno dovode u pitanje zvaničnu verziju događaja. Postojanje ilegalnih mreža, organizovanih grupa za nezakonitu trgovinu, iznošenje iz zemlje i otuđenje arheoloških nalaza i umetničkih predmeta, međutim, nepobitno je dokazano, a Avarski pojas je, po svemu sudeći, ostao u Srbiji samo zahvaljujući sukobu suprotstavljenih dilersko-švercerskih mreža. Odnosno, „za dlaku“.

U najmanju ruku diskutabilnom, pokazala se pre svega “najveća akcija u istoriji srpske policije”, kako su se tada hvalili njeni visoki zvaničnici, govoreći o zapleni pojasa. Avarski pojas je, pre bi se reklo, umalo doživeo sudbinu brojnih antikviteta koji su nestali sa dvora Karađorđevića početkom 40-ih prošlog veka, ili sablje srskog kneza Mihajla Obrenovića (1860-1868), koja je sredinom devedesetih na aukciji londonske kuće "Sotbi" prodata za 70.000 funti anonimnom kupcu (do danas je ostalo nepoznato kako je sablja i dospela do «Sotbija»).

Četiri direktna učesnika «slučaja Avarski pojas», sa obe strane pravnog sistema, pod uslovom anonimnosti tvrde za NIN da je pojas otkriven i sačuvan zahvaljujući sukobu dva klana koja su nameravala da pojas ugrabe, a ne „pravovremenoj reakciji specijalizovanih službi ministarstva unutrašnjih poslova“. Izvor iz samog vrha dotičnih “specijalizovanih službi” koji je radio na slučaju tvrdi, naravno, suprotno.

Ipak, prva činjenica koja se u istraživanju pokazala diskutabilnom, je pomenuta vrednost pojasa. Prema proceni dr Ivane Popović, arheologa Instituta za arheologiju u Beogradu i sudskog veštaka u potonjem sudskom procesu, našeg najkompetentnijeg stručnjaka za Avarski pojas, on je 1997, kada je veštačenje obavljeno, vredeo blizu milion evra. Poznavaoci aukcijskih zbivanja kod nas i u svetu, međutim, licitiraju i sa nekoliko stotina miliona evra.

Njegova prava vrednost, svi se slažu, bila utvrđena tek u momentu iznošenja na aukcijsku prodaju. Međutim, ponešto se zna i zasigurno - jedan od ukupno 250 delova sličnog zlatnog pojasa, arheološki manje vrednog od sirmiumskog (Avarskog), prodat je 1981. na jednoj Njujorškoj berzi antikviteta za neverovatnih milion dolara.

Avarski pojas pronašli samouki «numizmatičari»

- Oni (Bogdan i Slavko Kozak, prim. red.) su to pronašli u našoj njivi i mi ništa znali nismo o tome, kaže majka Stanka Krstića, vlasnika njive na kojoj je pojas pronađen, nepoverljivo nas zadržavajući na kapiji sremskog dvorišta sa žutom podnom ciglom, u selu Divoš kod Sremske Mitrovice.

- Nisu oni bili samo na našoj njivi, već su bili po celom ataru, ali to su pronašli tu kod nas, slučajno. Onda je sudija doš’o kod nas i pitali su za dozvolu da vide njivu. Tad su otišli tamo, kopali, šta su radili ne znam ti ja, ali su nam rekli da će nam platiti odštetu za 'kuruze i za to što su nam prekopali njivu. Nikada nam niko ništa nije platio. 'Kuruzi su nam bili u pola zrenja. Te su 'kuruze izlomili, isekli, nisu ni blizu dali da se tome priđe nekoliko dana - ispričala je Stankova majka.

Tog juna 1992. godine, po sopstvenom svedočenju, kao i obično, Stanko Krstić, temeljan u svemu, pa i u oranju, spustio je plug duboko i izvukao jedan od ukupno jedanaest delova pojasa, koji su se nalazili do 15 santimetara ispod zaorane brazde. Stanko ništa nije primetio ali, prateći duboko oranje, tu se uskoro, sudeći po sudskoj dokumentaciji, ali i razgovoru ekipe NIN-a sa braćom Kozak, opremljen metal-detektorom, našao Slavko Kozak iz susednog sela Čalma.

Prvi znak da je neko zemljište pogodno za pretraživanje je pojava ostataka opeke, koja bi potencijalno mogla biti deo neke ostave (ćupovi sa blagom i novčićima). Braća Kozak su, prateći tragove, stigli i do onog koji je vodio do pojasa.

Možda pojas nikada ne bi ni bio pronađen da Slavko Kozak nije koristio metal-detektor. Sprava poput metal-detektora tada nije bila uobičajeni deo aparature prosečnog srpskog seoskog domaćinstva. U većem delu Srbije, nije ni danas, ali u okolini srpskih arheoloških nalazišta, stvari već stoje sasvim drugačije. U ono vreme, međutim, to nije bio slučaj, a način na koji je Slavko Kozak došao do svog primerka aparata, veoma je indikativan.

U sudskoj dokumentaciji, Slavko je govorio kako je nekoliko godina pre pronalaska pojasa samoinicijativno počeo da se interesuje za antikvitete, pribavlja odgovarajuću “numizmatičku” literaturu i da je s vremena na vreme “od drugih ljudi pozajmljivao metal-detektor”. Slavko je u ovom delu izjave potvrdio i da je prvooptuženog u slučaju, odgovornog za pokušaj kupovine Avarskog pojasa, Mitketa Simeonovskog, upoznao pre nego što je otkrio pojas i da je ovaj već jednom bio u njegovoj kući u selu Čalma, kada je Slavko "pronalazio novčiće ili druge predmete".

Mitke Simeonovski dao 120 hiljada nemačkih maraka

U svakom slučaju, "lanac" je postojao, kao i izvesna vrsta "poslovnog odnosa", koja je kulminirala dogovorom o kupoprodaji metal-detektora. Metal-detektor je, po rečima Slavka Kozaka vredeo 2.000 nemačkih maraka (1992. godine), ali je dogovor bio da će Simeonovskom braća Kozak deo vrednosti metal-detektora “otplaćivati” pronađenim novčićima i drugim predmetima. Detektor je većim delom isplaćen odmah u kešu, a delom pronađenim novčićima i predmetima, da bi nakon toga za svaki sledeći pronalazak «Simeonovski braći plaćao i to u devizama».

Iz iskaza prvookrivljenog, Mitketa Simeonovskog, vidi se da je 1.500 maraka isplaćeno odmah, a ostalih 500 u arheološkim nalazima, u roku od samo mesec dana, iz čega se, sudeći po otkupnim cenama novičića i sličnih sitnih artefakata koji se oko Sirmiuma tipično pronalaze, da zaključiti da su braća Kozak bila dosta efikasan tim, a sa detektorom i mnogo efikasniji.

Braća su, kažu, najpre našla delić koji je bio skoro položen na brazdi, a uz pomoć detektora stigli su i do preostalih komada, što je potvrđeno i u sudskim dokumetima. Krstići kažu da ni oni, niti bilo ko drugi, nisu imali predstavu šta su to Braća Kozak našli na njihovoj njivi. Nisu znala ni braća, pa su pokušali da saznaju. Kome su se prvo obratili? 

Zlatni Avarski pojas je od zlata, težak je više od jednog kilograma i ukrašen polu-dragim kamenjem, što je velika razlika u odnosu na novčiće i druge sitnice koje su nalazili do tada. Trebala im je pomoć.

U ograničeno dostupnim podacima sudskog dosijea Opštinskog suda Sremske Mitrovice (broj predmeta: I-12/92) sa suđenja okrivljenima u slučaju avarskog pojasa Slavku i Bogdanu Kozaku iz sela Čalme kraj Sremske Mitrovice i Mitketu Simeonovskom,  "kolekcionaru-trgovcu" iz Beograda (izvod iz teksta presude), stoji da je Slavko o svom  pronalasku obavestio brata Bogdana, te zajedno sa njim kontaktirao Mitketa Simeonovskog iz Beograda.

Ovaj je ubrzo po njihovom pozivu stigao u Čalmu, "pa su mu prvookrivljeni Kozak Slavko i drugookrivljeni Kozak Bogdan neovlašćeno prodali zlatnu pojasnu garnituru, predmet čiji je promet ograničen, na taj način što su mu prodali ovu zlatnu pojasnu garnituru za iznos od 350.000 nemačkih maraka, na koju Simeonovski nije pristao, te su se dogovorili za cenu od 120.000 nemačkih maraka". Time su Slavko i Bogdan Kozak "prodali zlatnu pojasnu garnituru" Simeonovskom, stoji u ovoj presudi, uz konstataciju da su tim činom počinili krivično delo utaje i krivično delo nedozvoljene trgovine.

Nestao novac od prodaje?

Ovaj kratki izvod iz sudske dokumentacije, tokom istraživanja ekipe NIN-a, postavio je tri veoma važna pitanja. Naime, ispostaviće se da postoje tvrdnje i da se Kozaci nisu prvo obratili Simeonovskom, zatim će iz sudskog predmeta postati jasno da nije pronađen novac od prodaje (ona dakle nije dokazana) i, na kraju - ostalo je nejasno kako je za sve to saznala policija.

Na samom kraju svog iskaza u sudu, Slavko Kozak je rekao da je, pošto je pronašao pojas, prvo kontaktirao nekog drugog, a ne Mitketa Simeonovskog. To je bio izvesni Zoran Lalić iz Zemuna, koji je u čitavom procesu pomenut kao svedok i sa kojim su Kozaci imali skoro identičan poslovni odnos kao i sa Simeonovskim.

U nezvaničnim razgovorima sa ekipom NIN-a, policijski funkcioner, koji je učestvovao u istrazi oko pronalaska i zaplene pojasa, ustvrdio je da je možda najodgovorniji za to što je taj pojas danas u Narodnom muzeju, upravo Zoran Lalić. Lalić je u razgovoru za NIN demantovao ovu činjenicu i time demantovao policijske funkcionere koji su se hvalili činjenicom da je zaplena pojasa od braće Kozak i Simeonovskog njihov istorijski uspeh, navodeći Lalića kao jednog od najzaslužnijih u toj akciji, “čoveka na strani zakona”.

Možda “čovek na strani zakona” jednostavno ne želi da bude poznat kao takav, ali redosled navedenih činjenica navodi na pitanje: zbog čega i Lalić nije među optuženima, ako je i on bio taj koji je neposredno pre ili posle Mitkevskog video, čak i “beta” kamerom snimio taj pojas? Nije utvrđeno iz kojih razloga i za čije potrebe je Lalić snimio pojas i da li je taj snimak nekome pokazao, ali on i policijski funkcioner tvrde da je taj snimak, navodno, odmah uništen, “jer je bio lošeg kvaliteta”.

Ta priča o uništavanju snimka, iako čudna, možda je sasvim istinita, događaju se i čudnije i besmislenije stvari, međutim, u ovom poslu, stvari se snimaju kao dokaz da nalaz postoji i da bi se to nekome pokazalo. Naravno, taj neko je eventualni kupac.

Lalića su optužbe, po svemu sudeći, spasili upravo Kozaci tvrdnjom da je garnituru “prvi video Zoran Lalić, ali da ni u jednom momentu njemu pojas nisu nudili na prodaju, niti je pak on od njih tražio da ga kupi”.  Ali, zašto su mu ga onda pokazivali, i zašto ga je on gledao, i snimao? Ako je to činio da im pomogne da procene vrednost, kome se Lalić obratio za tu procenu?

Sumnjivi svedok Zoran Lalić

“Iz iskaza svedoka Lalić Zorana, sud je utvrdio činjenicu da je navedeni svedok u nekoliko navrata kupovao numizmatičke predmete, uglavnom novčiće od Kozaka, te da je tim povodom u više navrata dolazio kod njih u Čalmu. Iz iskaza ovog svedoka sud je utvrdio i činjenicu da je navedeni svedok u dva navrata imao priliku da vidi predmetnu pojasnu garnituru, koja se nalazila kod prvookrivljenog Slavka Kozaka, te i činjenicu da je prilikom jednog telefonskog razgovora od strane drugookrivljenog Kozak Bogdana obavešten da je zlatna pojasna garnitura "otišla" i da se više ne nalazi kod njih” kaže se u sudskim dokumentima.

Prema Slavkovim rečima, pojas je na kraju sa Simeonovskim krenuo put Beograda kako bi ovaj uspeo da "proveri o čemu se radi, koliko ta pojasna garnitura vredi i da im potom predmet vrati 30. 07. 1992. godine”.

Uzdajući se u zaradu od novčića za kojima su tragali, braća Kozak su, po sopstvenim rečima u razgovoru sa novinarima, a i po sudskoj dokumentaciji, posećivali sajmove antikviteta u hotelu “Jugoslavija” u Beogradu i tamo upoznavali ljude. Kada su malo “ušli u posao”, kada bi našli neke novčiće, to bi se raščulo, pa bi kod njih dolazili “ljudi iz cele Srbije”. Tako ih je, kažu, pronašao i Mitke Simeonovski, ali, očigledno, i Zoran Lalić.

Pitanje prodaje pojasa, već je malo jasnije. Slavko i Bogdan Kozak, u svojoj odbrani pred sudskim većem, tvrdili su da nisu imali nameru da ga prodaju, jer se, pravno gledano, čitav slučaj svodio na nelegalnu trgovinu i to je za njih bila sasvim logična odbrana, iako u kontradikciji sa njihovom prethodnom izjavom, koja je, verovatno, data tokom istrage.

Međutim, Mitke Simeonovski, koji je na početku svog sudskog iskaza objasnio da se numizmatikom do 1992. godine kao hobijem bavio već više od desetak godina i da je bio član Numizmatičkog društva Srbije, izjavio je da je često posećivao berzu antikviteta u beogradskom hotelu Slavija i da je jednom prilikom s početka devedestih upoznao Georgije Kozaka, koji ga je u jednom navratu i odveo u selo Čalma kod Sremske Mitrovice i upoznao ga sa braćom Kozak.

Simeonovski je objasnio i da je početkom jula 1992. godine po pozivu Bogdana Kozaka došao u Čalmu i tada po prvi put u kući braće Kozak video zlatnu pojasnu garnituru za koju, tvrdi, nije mogao na prvi pogled da proceni iz kog perioda potiče.

Simeonovski u istoj izjavi tvrdi i da se sastao sa jednim stručnjakom za starine (izvesni Rajko Sikimić iz Beograda), koji mu je rekao da se ne radi o naročito vrednim stvarima, te da je Simeonovski nameravao da pojas vrati u Čalmu, “ali da su 25. 07. 1992. godine od njega navedeni predmeti oduzeti i da je tada lišen slobode”.

Simeonovski je takođe naglasio da nikakav dogovor oko kupovine i prodaje pojasne garniture sa braćom Kozak nije postojao, već da je samo imao nameru da utvrdi njenu vrednost i da je zbog toga pojas nosio u Beograd.

Tko je tajanstveni Bugarin?

U svakom slučaju, novac od ove navodne transakcije nikada nije pronađen. Ova činjenica je braniocima okrivljenih poslužila kao povod da za svoje klijente traže ne samo ublažavanje kazni, već i oslobađajuće presude.

Sudija Borislav Pupovac, poslednji u dugom nizu sudija koji su se izmenili na predmetu, sada predsednik Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici, tek 1997. godine (pet godina od pokretanja postupka) Slavku Kozaku je konačno izrekao kaznu zatvora od osam meseci, uslovno na tri godine, a njegovom bratu Bogdanu i Mitketu Simeonovskom šestomesečne zatvorske kazne, uslovno takođe na tri godine.

U neoficijelnom razgovoru sudija Pupovac objasnio je da su izrečene uslovne kazne okrivljenima bile adekvatne s obzirom na prikupljene dokaze - nedozvoljena trgovina nije bila dokazana zbog činjenice da novac koji se spominjao u istražnom postupku nikada nije pronađen.

Dakle, kažnjeni su za svoje neostvarene namere i to predstavlja još jednu kontradiktornost. Ako okrivljeni tvrde da nisu hteli da prodaju ili kupe pojas, ako novac nije pronađen, ako u sudskim spisima, osim izjave o nameri, i to iz istrage, nema drugih dokaza za trgovinu… Kako su onda “prodali pojasnu garnituru”? Ako su je prodali, gde je onda nestao novac?

Što se tiče eventualnih podataka iz policijske istrage, koje sud potom možda nije preneo u svoju dokumentaciju, uprkos uredno podnetom zahtevu za izdavanje policijskih izveštaja iz istrage, koja bi po Zakonu o dostupnosti informacija nakon završenog postupka morala biti na raspolaganju svakome na svetu pa i novinarima, policija na taj zahtev nije ni odgovorila, a u nezvaničnim pokušajima da do toga dođe, ekipi NIN-a je sa vrlo visokog mesta u MUP rečeno da izveštaji iz istrage “ne sadrže ništa više od onoga što je u sudskoj dokumentaciji”.

Nezvanični izvor iz tadašnjeg vrha policije kaže za NIN da je u trenutku zaplene pojasa, u stanu Simeonovskog zatečen i izvesni «Željasko», trgovac antikvitetima iz Bugarske, koji je pojas u Beču trebalo da «prosledi» nekome za dvadeset miliona nemačkih maraka.

Isti izvor tvrdi da su Simeonovski i njegov sada pokojni otac, kod kojih su još nekoliko puta pronađeni ukradeni novčići i drugi predmeti (1989. posle pljačke muzeja u Požarevcu kada je jedan deo opljačkanih predmeta pronađen kod Simeonovskog i 1996. posle pronalaska nekoliko hiljada novčića u blizini Vladičinog Hana) „možda i najveći trgovci antikvitetima na Balkanu.“

Dakle, ili informacija o sadržini policijske istražne dokumentacije nije tačna, ili u izveštaje nije ušlo sve što je trebalo.

Stručnjaci odbijaju govoriti

Trgovci umetničkim predmetima u Beogradu, nerado (i nikada zvanično) govore o slučaju Avarskog pojasa. Stručnjaci pozvani na razgovor da objasne njegovu istorijsku vrednost i poreklo, nakon prvih pitanja vezanih za sam slučaj i njegove aktere, zatvaraju se i prekidaju razgovore, često i ljutito reagujući na nevina pitanja.

Ipak, čak i u neformalnim razgovorima, mogle su se čuti optužbe sa raznih strana da su u ceo taj “posao” bili uključeni i ljudi iz institucija vlasti. Branioci okrivljenih, nezvanično su nam potvrdili da je ceo slučaj Avarskog pojasa, “iz nepoznatih razloga”, privukao vrlo značajnu pažnju brojnih vrlo poznatih javnih ličnosti i političkih i policijskih funkcionera iz Beograda, dok je osoba koja je bila važan deo sudskog postupka sa svoje strane nezavisno potvrdila postojanje pritisaka važnih ljudi iz Beograda, preko mitrovačkih posrednika. Odakle ovi pritisci i šta su želeli da postignu?

To je teško razlučiti, jer izvori nisu želeli ništa više od toga da kažu. Međutim, po podacima Interpola, ilegalna trgovina arheološkim i umetničkim predmetima je po profitu i obimu, nakon droge i oružja, na trećem mestu u Evropi i svetu. Sitni ljudi sa sitnim interesima, u slučaju nečega ovako krupnog kao što je Avarski pojas, nemaju šta da traže.

Mreža koja počinje od seljaka oko Mitrovice i drugih nalazišta u Srbiji, preko sitnih posrednika koji ih opremaju metal-detektorima, ide preko mnogo bitnijih ljudi u državi, sve do velikih dilera u Evropi. Razlike u cenama po srpskim selima i evropskim aukcijskim kućama su takve da novca ima za sve u ovoj složenoj piramidi, u kojoj je lako prepoznati interese i uloge (društvene, kao i unutar profitne piramide “mreže”) osoba koje su vršile pritiske na sud.

Antun Tkalec  - drugi tajni kupac?

Umesto da bilo ko postavi pitanje uloge Zorana Lalića u čitavom slučaju (da li je on prijavio policiji nalaz, da li je ipak neko gledao tu njegovu video kasetu, da li mu je policija poverovala na reč ili pokušala da proveri gde je putovao i šta je kome slao između snimanja i uništavanja iste, s kim se druži i za koga, možda, radi i sl.) u to vreme se u novinama pominje Antun Tkalec iz Beča, državljanin SCG, kolekcionar, vlasnik jedne i snadbevač velikih aukcijskih kuća zapada, a ovdašnjoj javnosti poznat iz afere Sevso.

Za Tkaleca su novinari pisali i da je kum Draganu Karleuši (kao i Viktoru Ristoviću u vreme afere Sevso), u vreme objavljivanja tih tekstova šefu odseka za baštinu pri UBPOK-u i čoveku koji se veoma eksponirao u medijima kao trijumfator u slučaju Avarskog pojasa.

Kako su tri izvora nezavisno jedan od drugog uputila na Tkaleca kao mogućeg drugog potencijalnog kupca, a Zorana Lalića kao njegovog čoveka, i kako su sve ovo za sada potpuno nedokazive tvrdnje ljudi koji su, iako upućeni, interesno vezani za slučaj, pokušali smo da Antunu Tkalecu postavimo pitanje o njihovoj vezi.

Na pitanje NIN-a da li mu je poznato ime Zoran Lalić, Tkalec kaže: - Da, to je valjda neki skupljač iz Beograda.

Policijski izvor, vezan za istragu, potvrdio je, opet, za NIN da su Tkalec i Lalić „prijatelji“, kao i jedan njihov susret, ali je negirao baš svaku mogućnost da je Tkalec imao namere da preko Lalića dođe do pojasa. Ne, medjutim, i da je Lalić taj koji je prijavio policiji slučaj Avarskog pojasa, hvaleći pri tome Tkaleca kao velikog dobrotvora srpske baštine.

Sam Lalić, da podsetimo, “valjda neki skupljač iz Beograda”, rekao je u nezvaničnom razgovoru (odbio zvaničan razgovor) da je on Tkalecu u Beogradu “čuvao majku” do njene smrti do pre pet godina.

Dok Tkalec kako je i sam rekao u Beograd nije dolazio od početka ratova u Hrvatskoj i BIH i da mu je od tada, navodno i uskraćena mogućnost da dođe u SCG zbog toga što nije regulisao svoje vojne obaveze.

Tkalec je kako domaćim, a tako i vrlo tiražnim stranim medijima postao poznat u vreme spora oko porekla Sevsovog srebra, kolekcije posuđa rimskih impoeratora iz 4. veka nove ere procenjene na čak oko 50 miliona funti, na koje svoje pravo polažu, Liban, Mađarska, Hrvatska i jedan od vrlo cenjenih britanskih lordova od Nortemptona.

Naime, prema pisanju “Times-a” (21. septembar 1993. godine, autor Ben Macyntyre) Peter Cecile Wilson, nekadašnji direktor danas jedne od najmoćnijih aukcijskih kuća u Britaniji  “Sotebi” (Sotheby) početkom osamdesetih je osnovao svoju kompaniju “Art consultancy”, putem koje je počeo sakupljati skupoceno rimsko srebro, a kao njegovi glavni snabdevači sa prostora istočne Evrope i Balkana označeni su Rainer Zietz (koji se pominje kao Vilsonov poslovni partner), mađarskog porekla i državljanin nekadašnje SFRJ Anton Tkalec.

Tkalec danas ima sopstvenu aukcijsku kuću sa sedištem u Cirihu, koja se, kako napominje u svojim obilnim reklamnim katalozima dostupnim na Internetu, bavi aukcijskom prodajom numizmatičkih predmeta i sa prostora Balkana.

NIN: A da li je tačno da ste kum Draganu Karleuši?

Tkalec: Ni ja njemu, ni on meni, on me je samo ispitivao u slučaju Sevso. Ma, odakle vam to?

!NIN: Kako u vašu aukcijsku kuću dolaze predmeti iz Srbije?

Tkalec: To nije moja kuća, ja sam samo direktor.

NIN: “AG Tkalec” nije vaša kuća?

Tkalec: Ma šta se to vas tiče?

Nema dokaza da je Anton Tkalec bio jedan od ponuđača, ili bar nameravao da kupi Avarski pojas. Takve tvrdnje u medijima i među NIN-ovim izvorima ostaju samo to - tvrdnje. Ipak, veza između njega i Zorana Lalića, čoveka koji je prvi video (i snimio) Avarski pojas izgleda mnogo bliskija no što je on spreman da potvrdi. Ostale veze Antona Tkaleca u srpskim strukturama vlasti i državnom aparatu, takođe ostaju samo priče.

Vlasnik njive traži odštetu 

Okončanjem krivičnog dela sudskog postupka u slučaju pokušaja preprodaje avarskog pojasa i utaje kulturnog blaga, kako stoji u presudi okrivljenima, afera "Avarski pojas" se i dalje nastavlja, nakon što novinarima NIN-a nije bio dozvoljen pristup sudskom predmetu uz obrazloženje sudije Pupovca da krivični deo postupka jeste okončan, ali ne i parnični.

Vlasnik njive, Stanko Krstić, pokrenuo je zahtev za odštetu na ime pronalaska pojasa na njegovoj njivi. Prema zakonu, Krstiću bi trebalo da pripadne deset odsto od procenjene vrednosti pronađenog arheološkog nalaza. Stvar je došla do vrhovnog suda Srbije, koji je izneo stanovište da Krstiću pripada deset posto vrednosti materijala od kojeg je pojas napravljen, a ne tržišne vrednosti predmeta.

- To znači da, ako vi pronađete automobil na vašem posedu i vratite ga, imate prava na deset posto vrednosti lima i gvožđa, kaže Krstićev advokat u ovom slučaju Zoran Levajac, koji je, inače, u vreme istrage slučaja, bio istražni sudija. - Zbog toga ćemo mi ići i dalje, ako bude trebalo, i do Saveta Evrope.

Braća Kozak, "srećni pronalazači" Avarskog pojasa, u prvi mah nisu želeli da razgovaraju sa ekipom NIN-a. Kako su rekli, nisu želeli da se prisećaju ružne prošlosti, ali posle kraćeg, neobaveznog razgovora, Slavko Kozak nam je čitav događaj prokomentarisao rečima:

- Najbolje bi bilo da se ne prisećamo toga. Ali najbolje od svega je to što je pojas uopšte pronađen. To je bilo kao igra na sreću. Džek pot. Neko potrefi. Bilo izorano i neko naleti. Da nismo mi naišli na to, verovatno bi taj koji je to uzorao našao kada bi sazreo kukuruz. U svakom slučaju, to je nađeno tim metal-detektorom. Iako smo amateri, toliko smo ipak mogli da vidimo, o čemu se tu radi. Sreća da nije to otišlo nekom zlataru da ga pretopi - priča Slavko Kozak.

Bogdan Kozak: Ličim li na nekoga tko je prodao Avarski pojas?

Slavkov brat Bogdan nam je, na konstataciju da su od trenutka kada su pronašli pojas, počeli, u stvari, svi njihovi problemi, prokomentarisao da su oni u tom poslu bili jednostavno "nule", da je to prosto izgledalo tako kao da veća riba jede manju.Na pitanje da li su imali ikakvu svest o tome da je to što rade protivzakonito, Bogdan Kozak reče da nisu, niti da su o tome razmišljali.

- Pa to je bilo pre skoro petnaest godina i ja koliko znam, to tada i nije bilo protivzakonito. U svemu tome, ono što smo znali, bilo je da je bila obaveza svakog ko pronađe neki vredan predmet da ga prijavi i to u roku od dve godine – rekao je Bogdan, uz konstataciju njegovog brata Slavka da su, ipak, za to čuli tek kasnije, pošto su pronašli pojas.

Bogdan Kozak nam je objasnio da su on i njegov brat optuženi za nezakonitu trgovinu kulturnim dobrima, ali da pojas oni nisu ni prodali, te da time nedozvoljene trgovine nije ni bilo, niti je ona dokazana: - Uostalom, da li ti ličim na nekog ko je tako nešto prodao, upitao je Bogdan pokazujući rukama do lakata u mašinskoj masti iz bravarske radionice na svoju nedovršenu kuću i okućnicu i skromno uređen dvorišni prostor.

Na pitanje da li su uopšte pokušali da prodaju pojas, braća kažu da im to nije bila namera, već da se tačno utvrdi o kakvom je predmetu reč.

NIN: Kome ste se obratili?

Bogdan Kozak: Mitketu

NIN: On je antikvar?

Bogdan Kozak: Pa valjda, znate, tamo u Beogradu na tim aukcijama u Hotelu Jugoslavija, nađeš se sa ljudima, pričaš…

N: Pozvali ste ga kada ste našli pojas?

Slavko Kozak: Pa nije to nama bio prvi nalaz. Kada smo pronalazili te novčiće i kada su čuli, onda ih je dosta dolazilo. Dolazili su iz cele Srbije, pa se raspituju, za novčiće, isto tako kao što ste i vi nas našli.

N: Na kraju je i Mitke Simeonovski optužen. Kako? Zašto?

Slavko Kozak: Pa, valjda zbog nedozvoljene trgovine, jer to nije moglo drugačije da prođe, bez ikakve kazne. Jednostavno je neko morao da nadrlja da bi sve ostalo kako je ostalo.

N: Nama je neko iz policijsko-sudskog aparata, ko je radio na slučaju, rekao da su u čitavu priču umešani još neki ljudi koji su hteli da dođu do pojasa, pa nisu uspeli, pa su vas valjda zbog toga i prijavili?

 U tom trenutku i Slavko i Bogdan Kozak su zaćutali, ostali bez odgovora, da bi na kraju Slavko neprijatnu situaciju prekinuo rečima:

- Ma posle svega, i posle tog procesa koji je trajao sedam i više godina, ipak mi je najdraže da je to ostalo u komadu.

Slavko Kozak: - Na kraju bi možda i bila nedozvoljena trgovina da se nije desilo sve što se desilo, da nismo uhapšeni. Ali, činjenica je da mi to nismo prodali.

Bogdan Kozak: - Znaš šta ti je to? Kad ti nakače, ima da pevaš.

N: - Da li ste iznosili pojas iz kuće?

Slavko Kozak: - Ma jok, to je stajalo tu sve vreme. A za njega niko nije znao osim Mitketa i (Zorana) Lalića. To što je policija skočila, to je verovatno (došlo) samo od njih dvojice, verovatno da je to neko od njih dvojice prijavio.

N: - Ko je Zoran Lalić?

Slavko Kozak: - Pa, isto neki antikvar koji otkupljuje starine.

Nakon svega, Avarski pojas je, u nedostatku boljeg mesta, čuvan u sefu mitrovačke SDK, a danas je na konzervaciji u Narodnom muzeju u Beogradu. Sa obrazloženjem da je to “nulti nalaz” i da mogu da ga vide samo kolege arheolozi i konzervatori “sa jako dobrim razlogom”, Narodni muzej je odbio da dopusti ekipi NIN-a da vidi i snimi pojas.

Naime, Mitke Simeonovski tvrdi da je taj pojas lažan, pa smo želeli da snimke pojasa pokažemo stručnjacima i otklonimo ovu sumnju, ali će to, do prilike u kojoj neko ne odluči da izloži ovaj arheološki nalaz publici, ostati nerazjašnjeno.

Ipak, tokom neoficijelnog razgovora, jedna službenica muzeja je rekla da je “pojas tu” i da je pravi, a kao potvrdu rekla: “Evo sad je bio tu jedan nemački kolega zbog nečega drugog, pa je tražio da ga vidi i baš mu se divio”. Verovatno da mu se ne bi divio da je posumnjao da je lažan, ali - ako kolega koji je došao “zbog nečeg drugog” može da mu se nesmetano divi, zašto to ne bi mogla i ekipa NIN-a? Osim toga, za šta je pojas spasavan, ako ne da ga javnost vidi, makar i preko slike u NIN-u?

Ugrožena arheološka nalazišta Srbije

Republički zavod za međunarodnu, naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju, započeo je te 1992. godine izradu banke podataka o otetom i uništenom kulturnom blagu srpskog porekla. Projekat je bio aktivan samo šest meseci i od tada nije obnavljan, niti se zna šta se desilo sa prikupljenim podacima.

Arheološki lokaliteti u Srbiji uglavnom su teško ugroženi višedecenijskim svakodnevnim “divljim” kopanjem, ili već potpuno opustošeni. Iz njihovog popisa koji objavljujemo, vidi se istorijska, a za ilegalne dilerske mreže i finansijska, odnosno aukcijska vrednost potencijalnih nalaza.

1. Sirmium (današnja Sremska Mitrovica) - jedna od 4 prestonice rimskog carstva,

2. Ran kod Velikog Golupca - srednjevekovni kompleks iz 13. i 14. veka

3. Lederata, Veliki Golubac - kasnoantički lokalitet, kasno rimskocarstvo

4. Viminacium (današnji Kostolac kod Požarevca) - glavni grad provincije Gornja Mezija (Moesia Superior), sa do sada istraženih preko 13.000 rimskih grobova (kasnorimske i ranovizantijske nekropole još uvek nisu rađene)

5. Gamzigrad (Zaječar) - utvrdenja iz kasnoantičkog perioda (4. vek nove ere)

6. Šarkamen, novootkriveni carski tetrarhijski dvorsko-memorijalni kompleks čija izgradnje se vezuje za cara Maksimina Daju.

Pojas star 27 vekova

Iz nalaza i istraživanja veštaka na “slučaju Avarski pojas”, arheologa Ivane Popović, utvrđeno je da zlatna pojasna garnitura potiče iz vremena prve avarske dominacije u užoj oblasti Sirmiuma (kraj šestog i prva polovina sedmog veka nove ere).

“Još uvek je otvoreno pitanje da li je naznačeno mesto nalaza tačno, odnosno da li je reč o nekompletnom inventaru rasturenog “kaganskog” groba ili, možda, trezora, sakrivenog u trenutku neke opasnosti” (monografija “Zlatni avarski pojas iz okoline Sirmiuma” Autor Ivana Popović, Arheološki Institut, Beograd 1997.).

Pojas je u trenutku nalaza sačinjavalo 16 delova “budući da su centralne pločice kopče, dve pseudokopče, kružnog pojasnog okova i okova za kačenje bile odvojene od unutarnjih rubova predmeta”. Posle rekonstrukcije, pojas je sačinjavalo deset delova, od kojih su dva fragmentovana, pošto centralne pločice dve pseudokopče nedostaju.

Avari su, kako piše Popović u svojoj monografiji, posvećivali naročitu pažnju pojasnim garniturama, koje nisu bile samo ukras, već su prema obliku, tehnici i materijalu određivale značaj i položaj njihovog vlasnika unutar klana, odnosno stepen njegovog dostojanstva. Sirmijumski avarski pojas, zaključuje ona, svakako predstavlja oznaku najvišeg hijerarhijskog ranga, po svojoj prilici kaganskog.

Po finoći izrade i dekorativnim motivima, kao i po svojoj specifičnosti u konstrukciji, sirmiumski zlatni avarski pojas izdvaja se od svih do sada poznatih srodnih nalaza. U svakom slučaju, predstavlja proizvod najboljih majstora svoje epohe. Popović tvrdi da bi rezultati stilsko-tipološke analize mogli da idu u prilog tezi da je ovaj pojas pripadao kaganu Bajanu ili njegovom starijem sinu i da potiče iz perioda s kraja šestog i početka sedmog veka nove ere.

U nalazu i mišljenju dr Popović prilikom sudskog veštačenja Avarskog pojasa, u vezi sa utvrđivanjem vrednosti garniture, piše: "Sud je utvrdio da je predmetna pojasna garnitura sačinjena od zlata, da je rađena tehnikom livenja i da se sastoji od ukupno 11 delova ukupne težine 1088,25 grama, te da se radi o najluksuznije urađenom avarskom pojasu koji je do sada otkriven. Iz nalaza i mišljenja ovog veštaka sud je utvrdio i činjenicu da pronađena zlatna avarska pojasna garnitura predstavlja kulturno dobro, da kao takvo uživa posebnu zaštitu i da predstavlja predmet čiji je promet ograničen".

U sudskim spisima se navode i podaci iz izveštaja Saveznog zavoda za mere i dragocene metale (br. 0504-635/1) u kojem se kaže da je pronađena pojasna garnitura sačinjena od zlata finoće 750/1000.

Dvadeset ilegalnih organizacija krstari Srbijom u potrazi za antikvitetima

U potrazi za vrednim arheološkim predmetima i antikvitetima, Srbijom momentalno krstari najmanje dvadestak ilegalnih organizovanih grupa, koje potom već dobro utabanim švercerskim kanalima veći deo pronađenih arheoloških vrednosti krijumčari put Zapadne Evrope, tvrdi Željko Jež, arheolog i doskorašnji savetnik za zaštitu nacionalne kulturne baštine u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije.

Reč je o izuzetno profitabilnom nelegalnom biznisu, koji, bar prema podacima koji su se mogli čuti na međunarodnim konferencijama Interpola poslednjih godina, zauzima treće mesto posle nelegalne trgovine oružjem i narkoticima.

Željko Jež, arheolog i doskorašnji savetnik za zaštitu nacionalne kulturne baštine u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije, izjavio je i da je tokom 2003. i 2004. godine, srpska policija uspela da zapleni i preda muzejima širom Srbije oko 50 kilograma raznog materijala oduzetih od “tragača” i trgovaca,  što prema nezvaničnim procenama, čini samo petinu opljačkanog kulturnog blaga (beogradski dnevni list "Blic" - 29.03.2004.).

Počeci organizovane ilegalne trgovine antikvitetima sa arheoloških nalazišta širom Srbije datiraju sa nastankom domaćeg crnog tržišta, od pre oko 30 godina, i pojavom osoba koje se predstavljaju kao "ljubitelji starina", "kolekcionari" i "trgovci umetničkim predmetima".

Tržište se snadbeva uz pomoć lokalnih “tragača”, koji se u tom lancu nazivaju i "divljim arheolozima" ili "divljim kopačima", a od pre nekoliko godina i "detektorašima", zbog činjenice da u svojim potragama za vrednim antikvitetima koriste i metal-detektore.

Nemoguće je ne primetiti da seljaci u blizini postojećih arheoloških lokaliteta više ne oru da bi posejali pšenicu, i po njivama tragaju, umesto da ih obrađuju, naročito kod Sremske Mitrovice, na ostacima nekadašnjeg rimskog carskog grada Sirmiuma. Posedovanje metal-detektora nije ograničeno zakonom.

Sledeću kariku u tom lancu čine takozvani "kolekcionari", koji otkupljuje sve pronađene predmete lokalnih tragača. “Kolekcionari” stupaju u kontakt sa takozvanim "krupnim igračima", odnosno organizatorima transporta predmeta u inostranstvo. Ne retko, "kolekcionari" su ti koji se lično bave krijumčarenjem antikviteta put zapadne Evrope.

"Krupni igrači" su obično ljudi iz finansijskih, privrednih ili političkih krugova ove zemlje ili su jednostavno ti koji u tim krugovima imaju jake "veze". Ali, ni jedan od njih nema kriminalni dosije ili za sobom ostavlja bilo kakav pisani trag, koji bi ih povezao sa pomenutim "kolekcionarima" ili "lokalnim tragačima".

Prema rečima Željka Ježa, „krupni igrači“ su situirani, obrazovani, imaju dobar ukus, a u društvu ih smatraju elokventnim i šarmantnim osobama. Dobro se poznaju sa pripadnicima domaćih kriminalnih grupa i često sarađuju s njima. "Zanimljivo je da neki od „krupnih igrača“ nemaju ni dana radnog staža, a izuzetno su bogati. S druge strane, pojedini se bave uglednim profesijama," dodao je Jež.

Zanimljivo je još i da je u poslednjoj deceniji od pedeset učesnika krivično obrađivanih slučajeva ilegalne trgovine antikvitetima, pred sudovima procesuirano samo desetak, a sve kazne su bile uslovne. Od tridesetak prijava u poslednje tri godine, ni jedna nije završila na sudu.

Na osnovu većine dosadašnjih policijskih istraga utvrđeno je da su najveći centri nelegalne trgovine antikvitetima u Srbiji Beograd i Subotica, zbog blizine aerodroma i granice. Najveći deo pronađenog kulturnog blaga iz ovih centara se prosleđuje u Evropu. Prevozi se autobusima ili avionima, retko privatnim automobilima.

Najčešće destinacije do sada su bile Beč i Grac u Austriji, Minhen i Frankfurt u Nemačkoj, Cirih u Švajcarskoj, kao i Amsterdam i Roterdam u Holandiji. Odatle se dalje prosleđuju ili prebogatim privatnim kolekcionartima širom sveta, ili bogatijim aukcijskim kućama u Evropi, SAD i Japanu.

Tamo se cena kulturnog blaga iz Srbije višestruko uvećava, nekada čak i do petnaest puta. Na primer, jedan običan novčić sa Viminacijuma ovde se plaća oko pedeset evra (u zavisnosti od tipa, očuvanosti i sl.), a na aukcijama dosegne i cenu od 200 evra. P

redmeti iz Srbije prelaze granicu neometano i plaćanjem takse na ulazu u drugu zemlju postaju legalni za aukcije. Zbog nepostojanja zakona uobičajenog u razvijenim zemljama, koji bi svako mesto na kome se u zemlji pronadje predmet od istorijskog značaja proglasio arheološkim lokalitetom, te zbog nemara nadležnih institucija da od seljaka otkupljuju i registruju iskopano kulturno blago, Srbija je osujećena u svakom pokušaju da na međunarodnom nivou dokaže poreklo predmeta od izuzetne istorijske i kulturne vrednosti i vrati ih u zemlju.

Po završetku sudskog procesa o Avarskom pojasu, dr Ivana Popović, sudski veštak u ovom slučaju, požurila je da objavi knjigu o njemu i tako načini pisani dokaz njegovog porekla.  Za slučaj da Avarski pojas jednog dana osvane na aukciji u “Sotbiju”.

(Autori su polaznici prve generacije programa Istraživačko novinarstvo i organizovani kriminal Mediacentra Sarajevo i Centra za istraživačko novinarstvo iz Zagreba. Program su financirali: FOD BiH, Švedski helsinški komitet  i UNESCO).