Novinarstvo uranjanja i korak napred za virtualnu realnost

Novinarstvo uranjanja i korak napred za virtualnu realnost

Novinarstvo često provocira emocionalni odgovor publike; primeri su velike donacije i pomoć nakon izveštavanja o prirodnim katastrofama ili protestima i peticije koje uslede nakon izveštaja sa ratnih područja. 

Američka novinarka i producentkinja Nonny de la Peña istražuje načine na koje se izražava emocionalni odgovor na neki događaj i kako se on može pojačati. U svom najnovijem projektu “Glad u Los Anđelesu” (“Hunger in Los Angeles”), ona koristi iskustvo virtualne realnosti da bi dočarala događaj iz stvarnog života kada se dijabetičar koji je čekao u dugačkom redu pred narodnom kuhinjom u Los Anđelesu onesvestio i dobio napad. 
 
De la Peña spaja modernu tehnologiju virtualne realnosti sa novinarskim pričama i to zove “novinarstvom uranjanja” (“Immersive journalism”). Na svom websajtu definiše taj pristup kao “proizvodnju vesti u formi u kojoj ljudi mogu da dobiju iskustvo iz prve ruke događaja ili situacija opisanih u novinarskim izveštajima”. 
 
Njen cilj je da ode korak dalje od iskustva treće strane koje se tiče saznavanja o nekom događaju i da omogući publici da zapravo zakorači u taj događaj i učestvuje u njemu. U tom slučaju, učesnik se suočava sa večitim pitanjem “Da li da se zaustavim i pomognem osobi koja leži na pločniku ili da nastavim svojim poslom?”
 
Njen projekt “Glad u Los Anđelesu” (“Hunger in Los Angeles”) imao je premijeru na Sundance Film Festivalu početkom godine i sada se prikazuje u Los Anđelesu. 
 
Red ispred narodne kuhinje u Los Anđelesu
Red ispred narodne kuhinje u Los Anđelesu
 
Intervju sa Nonny de la Peña
 
Da li je novinarstvo uranjanja novi brend novinarstva? Kako ste osmislili ovaj projekt i tehnologiju koja je za njega potrebna?
 
Dok sam bila istraživač na USC (University of South California, prim.red.) 2009. godine, Sandy Tolan je predavao kurs koji se zvao “Glad u zlatnoj državi” (“Hunger in the Golden State”) na kojem su se studenti bavili tradicionalnim novinarstvom. Ja sam odlučila da hoću da napravim delo uranjajućeg novinarstva kao doprinos kursu i počela sam da razmišljam o ideji korišćenja platformi za kompjuterske igre za vesti i dokumentaristiku. 
 
Onda sam u avgustu 2010. godine odradila dosta klasičnog novinarstva. Proveli smo sate snimajući audio u narodnim kuhinjama da bismo uhvatili atmostferu dana u jednoj crkvi gde se hrana delila, što je jasno pokazalo kako su stvari postajale sve gore. Baš tog dana, red je bio prepun i čekanje je postalo predugo za čoveka koji je bolovao od dijabetesa, pa je ušao u dijabetičarsku komu jer mu je nivo šećera u krvi prenisko pao. 
 
Radila sam sa Sand Castle Studios na projektu u vezi sa Second Life i oni su mi napravili 3D model crkve. Tokom proleća 2011, intenzivnije sam radila na dizajnu i uređivanju audio snimaka. U junu sam pozvana da budem deo radne grupe na Institutu za kreativne tehnologije MxR lab Univerziteta Južne Karoline koristeći program za igre otvorenog koda pod nazivom Unity 3D i tokom tog perioda napravila sam prvi prototip “Gladi u Los Anđelesu” (“Hunger in Los Angeles”). 
 
Virtualne ljude kupila sam na Turbo Squid-u a veliki broj mi je donirala kompanija AXYZ design. Tu grupu je predvodio Bradley Newman, i nakon mojih stalnih dosađivanja njemu s pitanjima kako da poboljšam scenu, počeo je da mi pomaže tako što je i sam kodirao. Zatim smo doveli Johna Brennana da bi radio na pokretu u cilju animiranja likova korišćenjem prirodnog ljudskog pokreta i gestova. Uz pomoć Thai Phana, napravili smo verziju koja se pojavila na Sundance festivalu. 
 
Ukupni trošak: 700 USD, uključujući 200 USD za dva para bežičnih slušalica i 285 USD za virtualne ljude i mnogo, mnogo sati krvi, znoja i suza. 
 
Nonny de la Peña radi sa tehnologijom za registrovanje pokreta za ‘Glad u Los Anđelesu’
 
Koliko je teško balansirati tehnološke sa narativnim aspektima projekta da bi se dobio emocionalni odgovor učesnika?
 
Nadam se da ćete jednog dana moći da stavite opremu sa ekranom na glavu i da “osetite” kako je čudno; odjednom ste preneseni na drugo mesto – pokušajte da zamislite kako bi bilo da idete u raj, ali bi to bila neka ulica u Los Anđelesu. Um se lako prevari tako da oseća da ste na tom mestu. Za mene je ključno bilo preneti pravu novinarsku priču ovom vrstom „prostornog narativa“. Već sam znala, videvši različite konstrukcije virtualne realnosti, da je tehnologija šokantno „uranjajuća“. 
 
Međutim, jedna stvar je ključna da bi rad zasnovan na virtualnoj realnosti bio uspešan – to je audio. Ako je audio loš, grafika više nije važna (usput, grafika je daleko od realističnih fotografija). 
 
Novinarstvo često implicira “neposrednost”, koju je, pretpostavljam, teško dočarati ovom vrstom tehnologije. Zašto se to 3D iskustvo naziva “novinarstvom” umesto da se koristi termin “edukativno” ili neki drugi?
 
Mislim da je to činjenica da ljudi nisu upoznati sa tehnologijom i to je prepreka “neposrednosti”. Sa Autodesk-ovim 123D Catch možete od fotografija odmah da napravite modele. To znači da se scene mnogih novinarskih trenutaka mogu brzo pretvoriti u modele, a onda ih možete videti preko telefona, kompjutera, kinect-a ili opreme sa ekranom koja se postavlja na glavu sa naočarama za virtualnu realnost. Kada počnete da konstruišete virtualne ljude, to je komplikovanije, ali i to brzo postaje sve manje teško. 
 
Koliko je ljudi, po vašoj proceni, iskusilo do sada “Glad u Los Anđelesu”?
 
Skoro hiljadu. Imali smo mnogo neverovatnih reakcija, kao kada je, na primer, Gina Rodriguez plakala. Ona je jedna od mnogih koji su imali vrlo jake emotivne reakcije. 
 
Gina Rodriguez plače nakon što je videla “Glad u Los Anđelesu”
 
Da li radite na novom projektu?
 
Prvo hoću da vidim da li “Glad u Los Anđelesu” može da radi na iPhoneu/Androidu. Zatim imam par drugih cool iskustava koja tek počinjem da konceptualizujem koristeći audio koji je snimio moj prijatelj kada je kao student medicine bio u Grenadi tokom američke invazije. 
 
Još nešto što biste rekli?
 
To je apsolutno novinarstvo – samo se tehnologija odmakla od štampe, preko audia, filma, televizije, do virtualne realnosti. Mislim da je to do sada najmoćniji medij.
 
Nonny de la Peña u virtualnom svetu
 
Svedočanstvo scenaristkinje i učesnice Nicole Jones
 
Scenaristkinja iz Los Anđelesa Nicole Jones pristala je da učestvuje u 3D iskustvu virtualne realnosti i da sa nama podeli svoja razmišljanja. Kako je prethodno radila za SolidWorks, kompaniju koja se bavi 3D CAD softverom, Jones je imala iskustva sa nekom od tehnologija koje se koriste u “uranjajućem novinarstvu” i ispostavilo se da joj to nije bio prvi put u virtualnom svetu. 
 
“Sam prostor je bio zanimljiv; zvučna pozornica sa kamerama svuda okolo. Stojiš u sredini i stave ti na glavu ludu skalameriju sa crvenim svetlima koja vire iz nje. Onda staviš naočare i bateriju, koja je teža nego što sam mislila da će biti. 
 
Kada uđeš u virtualni svet, rezolucija ulica, zgrada i drveća je bila fantastična. To je uzeto sa Google Street View-a. Sišla sam sa pločnika na ulicu i mislila sam da ću i stvarno da napravim taj pokret. Avatari su bili ljudi na nivou video igre i mogla sam da ih vidim iz svim mogućih uglova. 
 
Bilo je zaista napeto kada se dijabetičar onesvestio i počeo da se trza. Žena zadužena za to je potrčala da mu pomogne, ali je uznemirujuće da su svi drugi samo nastavili da stoje u redu za hranu jer ti avatari nisu imali mogućnost pokreta. Očekivalo bi se da ljudi koji čekaju u redu pomognu tom čoveku. 
 
Onda su stigla kola hitne pomoći. 3D kola je bio zapanjujući. Izgledalo je kao da je pravi auto, a medicinski tehničari su imali mogućnosti pokreta. Nisam to uradila namerno, ali sam im bila na putu i jedan od njih je samo prošao kroz mene. Imala  sam čudan osećaj da sam samo bestelesan duh u njihovom svetu; bila sam samo duh koji ih je posmatrao. 
 
Kadar iz “Gladi u Los Anđelesu”
 
Radila sam na 3D-u za SolidWorks i zaista je neverovatno šta je De la Peña uspela da uradi sa ograničenim budžetom i resursima. Sa ovom tehnologijom, sobičak može da izgleda veliki kao fudbalski teren. Kretala sam se u krug, ali sam imala osećaj da idem pravom linijom. Možda pre nekih 15ak godina, pohađala sam letnju školu na univerzitetu gde su imali studio za virtualnu realnost. Tada je to bila samo bleda senka sadašnje tehnologije – imali su samo sfere i poligone. Od tada je napravljen ogroman napredak. 
 
Međutim, tehnologija je još uvek nepotpuna što se tiče uvlačenja posmatrača u događaj i stvaranja emocionalne veze; možda zato što je red za hranu pun ljudi bez duše koji samo stoje i ne pomažu. Dok se čovek onesvešćuje, iako znate da se ne radi o pravom čoveku, vi to osećate. On ima užasne trzaje i vi naprosto ne možete a da ne osetite instinktivnu emocionalnu reakciju.“
 
Virtualna realnost u novinarskom izveštavanju
 
De la Peña prilazi novinarskoj naraciji iz novog ugla i u tome nije sama jer imamo „ozbiljne igre“ („serious games“), dugu formu animiranih novinarskih uradaka i grafičkih magazina koji se pojavljuju na sceni. 
 
Tehnologija se brzo menja i dok industrija zabave i igara ima izgleda da pomeri granice virtualne realnosti, uzbudljivo je videti da novinari prate najsavremenije promene na tom polju. 
 
Biće zanimljivo pratiti upotrebu virtualne realnosti u dokumentarističkim formama naracije. 
 
Kako kaže De la Peña, bivamo preneseni ne u raj, već u svet u kojem ljudi gladuju. To mesto nije zapravo ni daleko ni virtualno. Ono je svuda oko nas. I možda je tu poanta; nameće mi se misao da je to dobar podsetnik svima nama da ne treba da budemo „ljudi bez duše“ koji samo stoje i ne pomažu onima u nevolji. 
------------------------------------------------------------------------------------------------------
Originalni tekst ‘Immersive journalism and a step forward for virtual reality' dostupan je na web sajtu European Journalism Centre-a www.ejc.nl, a objavljen je 25.3.2012.
 
Tekst je preveden i objavljen na MC Online uz odobrenje European Journalism Centre-a. Svako dalje korištenje i distribucija ovog teksta podliježe uvjetima korištenja koji su u cjelosti dostupni na web sajtu www.ejc.nl.