Kakva je situacija na televizijskom i novinskom tržištu u Makedoniji u pogledu socio-ekonomskog statusa novinara i profesionalnih standarda? Snežana Trpevska piše o rezultatima istraživanja koja su je dovela do zaključaka o položaju novinara – i novinarstva u Makedoniji.

U zbirci eseja pod naslovom "Ubijanje tržišta" (Market Killing), poznati sociolozi glazgovske medijske grupe Greg Philo i David Miller argumentiraju kako je razvoj slobodnog tržišta u poslednjim decenijama dvadesetog veka producirao produbljivanje nejednakosti, porast nasilja i degradaciju ukupnog društvenog i kulturnog života.

Kritikujući savremene medijske i kulturne studije koje su nastale oko paradigme diskurzivnosti i koje su zaokupljene opskurnim teorijskim debatama o postmodernizmu, oni naglašavaju potrebu za nezavisnim istraživanjima koja će na bazi empirijskih podataka moći kritički analizirati i komentirati realne društvene fenomene u medijskim sistemima i u kulturi koji se odvijaju pod uticajem tržišta.        

Smatram da se problem uticaja tržišta i komercijalizacije na socijalni status novinara i na nivo profesionalnih standarda u redakcijama može opisati samo ukoliko sa najpre otkrije šta se dešava na samom tržištu.

Ja ću u ovom članku u kratkim crtama prikazati šta se dešava na televizijskom i na tržištu štampe u Makedoniji, a zatim ću opisati situaciju u redakcijama iz ugla socio-ekonomskog statusa novinara i nivoa profesionalnih standarda.

Podaci koje ću predstaviti dobijeni su tokom jednog kvalitativnog istraživanja  koje sam radila ovog proleća u druge svrhe (istraživanje za potrebe Makedonskog instituta za medije, u okviru Fizibiliti studije o osnivanju novog fakulteta za novinarstvo u Makedoniji; od decembra 2006. do marta 2007. realizovana su oko 40 dubinska intervjua sa novinarima i urednicima, i četiri fokus grupe sa mladim novinarima angažovanim u različitim redakcijama stampanih i TV medija), i tokom analize tržišta koju je Savet za radiodifuziju Republike Makedonije radio u okviru Strategije za razvoj radiodifuzne delatnostu u zemlji. 

Televizija protiv zakona tržišta

Jedna od glavnih barijera za razvoj televizijskog tržišta u Makedoniji je činjenica da velikim medijskim vlasnicima profit nije osnovna pokretačka snaga, jer oni u osnovi nisu zainteresovani za pravi medijski biznis i za razvoj medijske industrije, a sa samim time ni za razvoj novinarstva kao autonomne profesije.

U dosadašnjem razvoju su moćni vlasnici i kompanije podupirali (a verovatno će i dalje podupirati) nezavisno novinarstvo "u okviru svojih medija" sve do trenutka dok ne budu ugroženi njihovi interesi. I više od toga, oni su dozvoljavali, podupirali, pa čak i "konstruirali" kritiku vlasti i drugih struktura državne i javne administracije jer je ta kritika išla na ruku njihovim individualnim ili korporacijskim ciljevima, a ne zbog njihove ubeđenosti da mediji treba da ostvaruju funkciju korektora vlasti. Ovo je glavni razlog što makedonsko tržiste ne funkcioniše po tržišnim zakonima.

Izneću jedan primer: analizom tržišta smo utvrdili da je razlika između bruto i neto prihoda od reklama u 2006. godini bila ogromna - bruto prihodi su bili deset puta veći od neto prihoda. Naravno, normalno je da postoji neka razlika zbog regularnih popusta koje mediji i oglašivačke agencije daju klijentima, ali ti se iznosi u razvijenim zapadnim ekonomijama razlikuju od dva do tri puta, tj. bruto iznos je dva do tri puta veći od neto iznosa. Na tržištima u našem regionu  bruto iznosi su 4 do 10 puta veći od neto iznosa. 

Stvar je u tome što na tržištu postoji velika distorzija zbog različitih pojava: veliki vlasnici na svojim televizijama veoma često emituju reklame za proizvode svojih kompanija i najčesće ne prikazuju to kao prihod (verovatno zbog utajivanja poreza); veliki mediji manipulišu podacima o gledanosti i daju ogromne popuste; oni koji nelegalno poseduju i štampane medije ucenjuju oglašivače i prodaju TV i štampani medij zajedno itd.

Zbog ovakvih pojava na tržištu, u poslednjih nekoliko godina jedino nekoliko TV stanica na državnom nivou rade finansijski pozitivno i imaju kakvih - takvih investicija. Lokalni sektor, u celini, radi sa velikim gubicima i skoro da nema nikakvih investicija.

U ovakvoj situaciji mediji nisu zainteresovani za podizanje nivoa profesionalnih standarda i za obezbeđivanje tehničko-produkcijskih uslova za kvalitetno ostvarivanje novinarske profesije.

Ovo se osobito odnosi na produkciju dnevno-informativnih i drugih sadržaja gde je uloga novinara od primarnog produkcijskog značaja.

Činjenica koja je redovito naglašavana od strane novinara i urednika je da vlasnici nastoje raditi sa što manjim troškovima za produkciju programa ili sadržaja i sa minimalnim brojem zaposlenih, čiji se trud, po pravilu, veoma slabo nagrađuje. Karakteristična je izjava jednog poznatog makedonskog novinara, urednika vesti na nacionalnoj televiziji TV Sitel Borjana Jovanovskog, koji kaže: "Ima mnogo novinara koji su dobro obučeni u teoretskom smislu, ali kada se oni zaposle u nekom mediju, upadaju u konkretnu medijsku situaciju koja dalje određuje njihovo ponašanje... njihovo znanje postaje neprimenjivo, nema gde da se razvija, ne može sazreti u praksi jer je praksa takva da potpuno negira ono što su oni naučili o standardima novinarske profesije...".

Socio-ekonomski status i novinarski standardi u štampanim medijima

I sektor štampanih medija je u jako teškoj situaciji. Nelojalna konkurencija, pad prodajnih cena i pad tiraža su uticali na pad profita. Malo tržiste i niski standard čitateljske publike u osnovi diktira prodajnu cenu štampanih medija.

Zbog toga je jedina logika opstanka izdavača bila da se izađe sa što nižom cenom i da se na taj način osvoji publika. Rezultat je to što je prodajna cena dnevne štampe daleko niža od realnih troškova za njenu produkciju i štampanje.

Prema tome, redakcije su bile prinuđene, ukoliko uopšte žele da opstanu, da rade sa minimalnim troškovima i sa minimalnim brojem zaposlenih od kojih je većina slabo plaćena.

Sada se dešava ono o čemu je govorio urednik makedonskog nedeljnika "Kapital", u jednoj analizi iz 2005. godine, povodom velikog pada cena dnevne štampe: "Najgora posledica ovoga je distorzija tržišta koja može dovesti do gubljenja kondicije kod novinskih redakcija, oslabljivanja njihovog ukupnog kapaciteta, smanjivanja opšteg nivoa čitanosti, smanjivanja prihoda i, dugoročno, ka opadanju kvaliteta sadržaja i opštoj krizi novinarstva i izdavaštva". (Zikov, Ljupco, "Zosto ke ja zgolemime cenata na "Kapital", Kapital, br. 276 od 10  fevruari 2005, str.4, http:// www.kapital.com.mk)

Nema dileme da je uticaj medijskih vlasnika presudan za socio-ekonomski status, za profesionalne standarde i za ukupnu nezavisnost novinarske profesije. Sve je to povezano jedno sa drugim.

Slaba motiviranost novinara

U najnovijem istraživanju o radnim odnosima u medijskoj sferi u Makedoniji (Istraživanje „Radni odnosi u medijima, u Makedonoji rađeno u okviru Mreže za profesionalizaciju medija u Jugoistočnoj Evropi – SEENPM, ljeto 2007.) novinari su retko prihvatali da odgovaraju na pitanja, a i kada su prihvatili, onda su insistirali na anonimnosti zbog straha za svoj posao.

Prema rezultatima ranijih istraživanja ("Mediumi: Biznisot vo etikata, Etikata vo biznisot", istraživanje rađeno u okviru projekta SEENPM), među bolje plaćenim kategorijama novinara su urednici dnevno-informativnih redakcija nacionalnih TV stanica i najtiražnijih dnevnih novina, ali sve ostale kategorije novinara, osobito oni mlađi, su veoma slabo plaćene.

Samo tri VAC-ova izdanja, nacionalna TV stanica “Telma” i još nekoliko manjih medija svojim zaposlenim novinarima plaćaju redovito doprinose za socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje na puni iznos njihove plate. Ostali mediji, ukoliko regularno zapošljavaju svoje novinare, prijavljuju ih na neki minimalni iznos.

Podaci o ukupnom broju zaposlenih u radiodifuznom sektoru kojima raspolaže Savet za radiodifuziju pokazuju da privatni mediji imaju daleko manje zaposlenih novinara i drugih medijskih profesionalaca nego što bi trebalo. Ukupan broj zaposlenih u redovnom radnom odnosu u celom radiodifuznom sektoru je krajem 2006. godine bio 1805, od čega su dve trećine u javnom servisu (1132 - Makedonska radiotelevizija) a nešto više od trećine (667) u sva 123 privatna medija zajedno.

Analiza tržišta koju smo radili u okviru Strategije nam je pokazala da najveći broj radiodifuzera radi sa negativnim finansijskim razultatima, da nema ulaganja u tehnološki ili u kadrovski razvoj i da su novinari i ostali zaposleni u medijima veoma slabo plaćeni.

Ovo je glavni razlog za slabu motivisanost novinara, za osećaj zavisnosti od vlasnika i za odsutnost volje da se novinari suprotstave svim oblicima uticaja koji dolaze spolja (bilo političkih ili ekonomskih) ili od urednika ili pak samog vlasnika. Istaknuti novinar koji radi u dnevno-političkoj redakciji "Utrinskog vesnika" (WAZ-ovo izdanje) kaže da, i pored toga što novinari WAZ-ovih novina imaju nekakvu ekonomsku sigurnost (njihove plate iznose od 15.000 do 22.000 denara, što je od 250-370 EUR), situacija u redakcijama nije dobra.

Recimo, u "Utrinskom vesniku" u poslednjih nekoliko godina nema više novih zapošljavanja, čak ima novinara angažovanih na honorarnoj bazi koji još uvek nisu zaposleni.

Isti novinar je u okviru istraživanja rekao: "Ne funkcioniše sistem nagrađivanja i motivisanja za izvanredni angažman. Među novinarima preovlađuje apatija, nema perspektive za napredovanje, ništa se ne kreće. Ne regrutiraju se novi novinari, pa se i ne mogu pojaviti nova imena. Čak nemaju ni zaposlenog novinara u DESK-u, sto je nezamislivo."

Izgovori urednika su da WAZ ili MPM (Media Print Macedonia) ne daju novac za to, jer su ove dnevne novine (sa ozbiljnim analitičkim pristupom) neprofitabilne. Ali, sami novinari smatraju da je više problem u urednicima koji "su zaseli u svoje fotelje" i jednostavno kao da neće konkurenciju.

Slične su pritužbe novinara i u drugim dnevnim novinama. Veći broj mlađih novinara u drugom WAZ-ovom izdanju "Dnevnik" napušta redakciju i traži zaposlenje na drugim mestim zbog veoma teških uslova rada. Zbog pada tiraža i trenda ka komercijalizaciji i tabloidizaciji, na mlade novinare se vrši ogroman pritisak da otkrivaju i da pišu o ekskluzivnim temama. Problem je što su, kažu oni, urednici, kojih ima mnogo na broju, pasivni i ne rade zajedno sa novinarima na svakodnevnom otkrivanju i razrađivanju tema.

Jedan mladi novinar u ovim novinama kaže da "...čak, u zadnje vreme, redovne redakcijske kolegije, umesto urednika, vodi direktor, koji uopšte ne poznaje novinarstvo i koji preti novinarima da će im plate biti smanjene, čak da će možda da lete s posla ukoliko ne rade bolje. Ima perioda kada se od novinara traži da prijave čak i po tri nove ekskluzivne teme svaki dan, a ima urednika, koji već tri godine nisu predložili neku novu temu."

A razlike u platama su velike: novinari dobijaju od 250-370 EUR (15.000 do 22.000 den.), a urednici od 670-2.500 EUR (40.000 do 150.000 den). Sistem nagrađivanja i motivacije i ovde ne funkcionise u poslednjih nekoliko godina.

Novinari trećeg WAZ-ovog izdanja (koji je poznat i kao najveći makedonski tabloid) se žale na slične probleme, ali najveći problem u poslednje vreme je pokušaj da se uvede "fabrička" disciplina, s time što se za svako zakašnjenje na posao od 5-10 minuta smanjuje plata, a za tri zakašnjenja se uvodi "trajno smanjenje" plate. Pokušaj da se uvede ovakva disciplina, sam po sebi, nije negativna stvar, kažu mladi novinari, ali ne može a da se ne uzme u obzir svakodnevna tenzija i stres kojem su novinari izloženi i činjenica da se njihovo radno vreme ne može birokratizirati, tj. da oni moraju biti neprestano na terenu, na mestima gde se odvijaju događaji.   

Novinari četvrtog, konkurentskog dnevnog štampanog medija „Vreme“ se žale na to da nekoliko meseci uopšte nisu primali plate (osobito kada je „Vreme“ prosle godine snizilo prodajnu cenu na 5 denara, što je ispod svake tržišne logike jer je minimalna cena za pokrivanje svih troškova 15 denara). Veći broj mlađih novinara je napustio ovaj medij baš zbog neizvesnosti, neredovnih primanja, nedostatka perspektive.

U besplatnom dnevnom mediju "Špic", čiji vlasnik poseduje nacionalnu TV stanicu A1 i dnevne novine "Vreme", situacija je daleko gora. Tamo radi veoma mali broj novinara, veći deo njih je angažovan na honorarnoj osnovi, a honorari su veoma niski.

Novinarstvo na dnu - PR i marketing u slobodno vreme

Istaknuti makedonski novinar Zoran Ivanov smatra da je, pored komercijalizacije i uticaja vlasničke strukture, glavni problem makedonskog novinarstva "urednička kriza". Radi se o tome da redakcije ne funkcionišu dobro, da su novinari prepušteni sami sebi, sami se organizuju i raspoređuju događaje tokom dana i sami prave tekstove. Dobar urednik redovito skuplja redakciju, prati novinara, podstiče ga i daje mu smernice pre nego što ovaj ide da skupi informacije.

Katerina Blaževska, urednica “Dnevnika”, priznaje da su novinari često nemoćni da se odupru pritiscima i da je njihov konačni izbor ili da idu u neki sličan medij ili da napuste posao u medijima uopšte. (Balkan Investigative Reporting Network, "Balkan Insight No.26", from 17.03.2006, www.birn.eu.com)

Prema tome, danas, posle petnaest godina demokratskog razvoja i liberalizacije medijskog tržišta, došli smo do tačke gde su novinari u tako teškoj situaciji da hoće da beže od svoje profesije - traže drugi bolje plaćeni posao kao PR profesionalci u kompanijama o kojima su ranije pisali, rade u slobodnim satima za PR agencije koje rade PR kampanje za različite kompanije, a grupa njih je prošle godina čak bila angažovana i za agenciju "Fabrika" koja je radila PR kampanju za potrebe Vlade.

To je bila, po meni, najveća afera u novijoj istoriji makedonskog novinarstva. Ona je pokazala da je kriza makedonskog novinarstva kulminirala. Čak su i poznati urednici nekih dnevnih novina bili involvirani. U javnosti su se čak mogle pročitati izjave nekih urednika da "novinari mogu da rade šta hoće u svoje slobodno vreme", da tu nema konflikta interesa itd. Samo je jedan štampani medij pisao o aferi ("Vreme"), dok drugi nisu preuzeli priču, navodno zbog lojalnosti prema svojim klegama - novinarima koji su radili tamo.

Jedan mladi makedonski novinar je oštro kritikovao ovu aferu u izveštaju koji je napisao za BIRN (Balkan Investigative Reporting Network): "Sumnja da je grupa novinara tajno radila za jednu PR agenciju, igrajući ulogu spin-doktora za vladine ministre i druge funkcionere, izazvala je skandal u Makedoniji. "Vreme" je objavilo imena nekoliko novinara iz različitih medija koji su radili za PR agenciju "Fabrika" bez saglasnosti svojih redakcija. Kao glavni razlog za ovakvo srozavanje novinarske profesije navodile su se niske plate u medijima, sto podstiče klimu korumpiranosti među oko 1.000 novinara u Makedoniji".

U istom tekstu se navodi da oko 75% novinara ne prima redovno plate, a primanja su najčesće minimalna. Mirčela Džuvalekovska, dopisnica Rojtersa i urednica Makedonskog informativnog centra kaže da je afera "Fabrika" pokazala da su makedonski mediji dotakli dno. “Ne možemo sići niže, jer smo već na dnu...novinarstvo i profesionalizam nikad nisu bili na tako niskom nivou.”

Podrška novinarima i samoregulacija

Udruženje novinara je organizacija koja ima jako slabu reputaciju među novinarima. Nema nekih značajnijih aktivnosti osim donošenja Kodeksa i reagiranja u javnosti - uglavnom kada su neki novinari prebijeni ili napadnuti od političara.

Savet časti je organ novinarskog udruženja koji radi na volonterskoj osnovi i koji nema većeg uticaja jer ne može izreći nikakve sankcije za kršenje Kodeksa. Čini se da je spremnost medija i novinara da se aktivno uključe u rad ovog tela mala, kao i da nedostaje uverenje u moć samoregulacije.

U ovom pogledu, Predsednica Saveta časti Katerina Blaževska kaže: “Nijedan kolega novinar nije zakucao na naša vrata da pita da li nam treba pomoć i niko se nije ponudio da radi kao volonter.”

Ona isto tako naglašava da su novinari dvolični. Neki od njih nisu članovi Udruženja novinara i smatraju da se odluke Saveta časti ne odnose na njih. Ali, kada oni imaju problem, onda se obrate Savetu i traže da reši njihov slučaj.

Blaževska naglašava i da bi novinari trebalo “...da pokažu inciijativu da reše situaciju u postojećem udruženju, koja nalaže inicijativu i angažovanje.”

Mediji skoro da nemaju svoje interne kodekse. Ne postoje ni interne deklaracije vlasnika (izuzetak je WAZ sa nekoliko zaštitnih odredbi u radnim ugovorima), niti pravila koja bi novinarima služila kao praktični vodič za rešavanje svakodnevnih problema.

Drugi oblici samoregulacije skoro da ne postoje.

Ne postoji profesionalni časopis u kojem bi se raspravljalo o kontroverznim etičkim pitanjima i o aktuelnim pitanjima novinarske profesije.

Posebna sindikalna organizacija čiji bi članovi bili isključivo novinari elektronskih i štampanih medija još ne postoji, a sindikalno organizovanje novina u medijima je veoma slabo razvijeno. Novinari su deo Sindikata grafičke, informatičke, filmske, izdavačke delatnosti i proizvodnje papira (GIFIH).

Ovaj tekst je nastao na osnovu izlaganja Snežane Trpevske na regionalnoj konferenciji “Sloboda i nezavisnost medija: između klijentelizma, vlasništva i komercijalizacije”, koja je 2. i 3. novembra 2007. održana u Mediacentru Sarajevo.