Put kroz faze rada na montaži dokumentarnog filma otkriva svu kreativnu snagu ovog posla i njegovu uvezanost sa režijom.

"Montaža je nedokučiva" - pisalo je sitnim slovima belim dermatografom na zelenoj tabli jedne od učionica u kojima smo slušali teorijske predmete, na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu. Bilo je to davnih osamdesetih godina prošlog veka.

Šta je to inspirisalo mog nepoznatog kolegu da na taj način iznese svoje impresije nisam nikad saznala, ali mi se ta rečenica u narednih trideset godina mog intenzivnog bavljenja montažom često vraćala kao jedna od najtačnijih definicija montaže.

Problem montaže može se postaviti na više nivoa i često je teško objasniti nestručnima čime se montažer zapravo bavi. Čudno je da je još teže to objasniti mnogima koji bi po prirodi svoga posla morali da znaju šta podrazumeva sadržaj tog pojma.

U mnogim segmentima televizijskog programa, pa često i u okviru zahtevnijih produkcija igranih i serijskih filmova, pod pojmom montaže se sačuvao zbir radnji koje dovode do onoga što bi se u najboljem slučaju moglo okarakterisati kao "priprava za emitovanje". To podrazumeva da proizvod koji izlazi na ekran nema ponovljenih dublova, uredno sledi knjigu snimanja, nema tehičkih grešaka i u svakom pogledu predstavlja trijumf tehnike nad invencijom.

Tragajući za poljem u kome će montaža biti ono što sam ja želela da bude, otkrila sam da carstvo slobode za mene leži u domenu dokumentarnog filma.

"Oči i uši su rđavi svedoci onima koji imaju varvarske duše". Ovaj citat Heraklita Mračnog rado sam koristila na uvodnim predavanjima studentima filmske škole pokušavajući da im objasnim značaj apsolutne otvorenosti i posvećenosti koju montažer mora da ima u susretu sa materijalom budućeg dokumentarnog filma.

Faza 1: „Čitanje“ materijala

Prva faza u radu na dokumentarnom filmu je tzv. pregled materijala. Od njega u najvećoj mogućoj meri zavise sve ostale faze, pa i čitav film. Apsolutno je neophodno pregledati sav materijal u najdubljoj koncentraciji, čak i one delove koji su možda na snimanju označeni kao neuspešni. Oni često mogu biti okidač za neka neočekivana i duhovita rešenja.

Taj prvi deo procesa odgovara pojmu čitanja u najširem smislu. Sve su opcije još u igri i od otvorenosti i prijemčivosti montažera zavisi koliko će one biti prepoznate i iskorišćene. Zato u ovoj fazi rada ne sme biti žurbe ni nestrpljenja jer se veoma lako može propustiti ne samo pravi vagon u koji je trebalo ući, već i čitava kompozicija.

Jako je važno da montažer i reditelj ne robuju onoj ideji koja je inicirala snimanje filma, već da pokušaju da zajednički "pročitaju" ono što u materijalu stvarno postoji.

Posao montažera u dokumentarnom filmu donekle podseća na posao glumca koji ulogu mora propustiti kroz svoje biće i zatim je transponovati, ali je na određeni način još zahtevniji jer je forma otvorena i nedefinisana u toj fazi rada.

Naravno, primetiće neko, da i dokumentarci imaju ako ne scenarija, a ono bar sinopsise, i da je i kod njih prisutna režija na snimanju. Kao prvo, htela bih da naglasim da dokumentaraca ima raznih: od onih koji se snimaju u jednostavnim uslovima - do onih čije snimanje predstavlja životno ugrožavajuću situaciju za ekipu, od onih koji su emotivno indiferentni - do onih koji razlažu emocije ljudi o kojima govore do katarzičnih razmera, od onih koji se snimaju u dahu - do onih čije snimanje može potrajati i godinama itd.

U svakom slučaju, situacija pri snimanju dokumentarnog filma nikada ne može biti kontrolisana u onoj meri u kojoj je to u igranom filmu, a i tamo ćete videti da se retko dobije tačno ono što je traženo. Zbog toga je neobično važno da snimatelj i reditelj deluju krajnje usklađeno i da je snimatelj dobro instruisan i motivisan jer brzina odvijanja događaja često ne ostavlja potrebno vreme za dogovore.

Za mene je u svemu tome najlepše to što je život nepredvidiv, otima se dogovorima i scenarijima, i često odvodi priču na drugu stranu. Zbog toga je jako važno da montažer i reditelj ne robuju onoj ideji koja je inicirala snimanje filma, već da pokušaju da zajednički "pročitaju" ono što u materijalu stvarno postoji. Tu je uloga montažera od velikog značaja jer reditelj često ne može da se "dekontaminira" od onoga što je zamislio i od situacija koje je na snimanju video i doživeo, ali koje možda uopšte nisu zabeležene na traci.

Primer ("Što te nema", Nikola Lorencin, 1994): Ratovi u bivšoj Jugoslaviji dovode do raspada prijateljskih i porodičnih veza i do mnogih tragičnih sudbina. Moja prijateljica dolazi jednog dana i veoma uzbuđeno mi priča kako je prisustvovala sceni na krovu Studentskog doma na Karaburmi gde su u jednoj prostoriji radioamateri održavali veze sa svojim kolegama iz krajeva naše bivše zemlje sa kojima je svaki vid komunikacije bio prekinut. Mladić koji je dobio vezu saznaje kako mu je otac poginuo i očajan prilazi ivici solitera odakle se prostire pogled na ceo Beograd, Dunav i veliku kupolu neba. Moja prijateljica strepi da bi on mogao skočiti sa krova (što se srećom ne dešava).

Potresena tom pričom i njenom slikovitošću molim reditelja, s kojim u tom trenutku radim neki drugi film, da odemo i to snimimo. On pristaje, ali tada nastaje ono čuveno filmsko "ALI". Ne možemo dobiti dozvolu za snimanje na krovu Studentskog doma na Karaburmi, već za snimanje radioamatera na Novom Beogradu.

Odlazak na teren otkriva da su to prizemne prostorije neke mesne zajednice, krajnje skučene i prepune ljudi koji čekaju da čuju svoje najmilije. Znači, od totala nema ništa. Gornji rakursi Beograda i panorame ne postoje. Nema ni reke, ni ostalih elemenata prirode i pejsaža koji u dokumentarnom filmu mogu tako dobro zaigrati.

Prostorija u kojoj je smeštena radiostanica je toliko mala da, sem radioamatera i čoveka koji čeka vezu, za snimatelja i nema mesta osim na vratima, što omogućuje samo kadar s leđa. Srećnim rediteljskim i snimateljskim rešenjem u prostoriju se unosi ogledalo. Tako ipak imamo kadrove lica aktera, ali onda nastaju problemi sa radio vezama. Veze se ne mogu uspostaviti, smetnje su velike. Kad konačno nekog dobiju on nije kod kuće ili ako jeste - ljudi ne žele da se otvaraju strepeći da zbog snimanja ne ugroze bezbednost svojih najmilijih.

Dobijamo jedan niz ravnih priča o paketima koji idu putem Adre i šta je ko kome poslao, gomilu krčanja i veliku količinu materijala koja uopšte nije podržavala ideju s kojom smo ušli u snimanje. Nigde velike priče, nigde dramatike kojoj smo se nadali.

Prvih dana u montaži – očajanje. Srećom, u toj borbi s materijalom polako počne da se pomalja nova priča, suptilnije pričana, o ljudskoj nemoći, o presečenim vezama, o gomilama očajnih ljudi koji provode dane čekajući i zakazujući neke imaginarne razgovore ili još češće i ne dobijajući vezu, nego samo deformisan radio signal iz koga žele da zaključe da su oni tamo još živi.

Ta druga priča potisnula je onu od koje se pošlo tako uspešno da je film te godine nagrađen na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma.

Faza 2: Eliminacija ili - od teksta do konteksta

Posle faze pregleda materijala, koja može potrajati i danima, moj savet mladim montažerima je da pređu na fazu grube eliminacije. Iz kompletnog materijala se izostavlja ono što sasvim sigurno neće ući u film. To mogu biti grube greške, kako snimateljske tako i aktera, ponovljeni dublovi (uz savet da je bolje ostaviti sve za šta u tom trenutku niste sigurni jer je lakše naknadno izbaciti nego ponovo tražiti pa ubacivati), tonski neispravni kadrovi itd. Posle ove faze materijal je već značajno skraćen, a vi bolje upoznati sa njim.

Montažer je uz reditelja jedini član ekipe koji stalno mora imati na umu celinu filma.

U sledećem koraku je potrebno sve još jednom pregledati. U tom pregledu se ponovo izdvajaju kandidati za ispadanje, tako da ceo proces liči na ljuštenje luka, gde mora postojati postupnost u skidanju slojeva. Posle nekoliko takvih prolazaka (u zavisnosti od količine i komplikovanosti materijala), struktura počne da se pomalja i pojedini delovi se pozicioniraju na određena mesta.

U toj fazi još uvek nema boljeg savetnika od Aristotela i njegove podele na uvod, razradu i zaključak. Osnovno je da se elementima mora dati takvo mesto koje će omogućiti razvoj, gradaciju i čistu formu, bilo da će ona gledaocu biti očigledna, bilo implicitna.

Faza 3: Rekombinacija

Ako smo prvu fazu nazvali "čitanjem", drugu "eliminacijom" treća bi mogla dobiti naziva "rekombinacija". U ovoj fazi dolazi do izražaja elemenat montažerske domišljatosti i kreativnosti jer se postupkom dramaturške montaže uobličuje priča filma. Ona naravno mora biti suvisla, dobro postavljena, adekvatno ritimizovana, posebno odnosom sinhronih i off delova (tj. onoga što se govori u kameru i onoga što je “pokriveno” nekom nemom slikom). Ako je sve dobro urađeno, film je sada kostur sa dobrim proporcijama i statikom.

Faza 4: Igra slike i muzike

Sledeća faza uvodi sliku i muziku i tada počinje igra. Iako se smatra da postavljanje muzike na gotov film ubrzava proces proizvodnje, on svakako ne doprinosi kvalitetu rešenja. Ima filmova koji se ne mogu "otvoriti" sve dok ne dobiju "svoju" muziku i tek tada raspredaju svoje pletivo.

Montažer je uz reditelja jedini član ekipe koji stalno mora imati na umu celinu filma i beskompromisno se odricati svega što ide na uštrb celine, ma kako to efektno samo za sebe bilo. O onome čemu su posvećene mnoge knjige o montaži - o upotrebi filmskog jezika, mestu reza i elementima zanata - u ovom tekstu neću govoriti. Pomenuću samo citat Edvarda Dmitrika koji kaže: "Ako ne možete rezati tačno, a vi režite logično".  

Mislim da je najlepša stvarnost dokumentarnog filma smisleno uobličavanje haosa života i pronalaženje konteksta iz razuđenog teksta sirovog materijala, a tome vas ne može naučiti niko osim vaše istrajne posvećenosti i poštovanja kako materijala, autora i aktera, tako i vas samih kao kreativnih saradnika.

-----------------------------------------------------------------------------------------------

1)    Dubl je više puta snimljen isti kadar kako bi se u montaži odabrao najbolji po svim aspektima glumački, snimateljski, mizanscenski itd.

------------------------------------------------------------------------------------------------

Objavljivanje ovog teksta na MC Online omogućeno je zahvaljujući projektu Veza za zajednički angažman (VEZZA) koji podržava Švicarski ured za razvoj i saradnju (SDC). Više informacija o projektu VEZZA možete dobiti ovdje.