Video-priče, bilo da su reportaže, kratke vesti ili dokumentarci, obično se oslanjaju na iste elemente da bi informisale i angažovale gledaoce. Ti elementi razlikuju video od drugih narativnih formata, i što ste ih svesniji, to ćete efikasnije stvarati video sadržaj koji ostavlja jak utisak.

Navešću devet elemenata koji vam mogu pomoći da:
•    Odredite video potencijal priče.
•    Isplanirate video-priču, od generalne strukture do pojedinačnih odabira kadrova.
•    Ocenite efikasnost sopstvenih video-priča i onih drugih autora.

Hajde da razmislimo o tim elementima i vidimo ih na delu.

1.    Emocije. Emocije su moćan narativni alat. Omogućavaju da publici bude stalo do onoga što im pričom prenosite i da publika uspostavi vezu sa pričom, ponekad na vrlo ličan način. Emocije daju naratorima veću autorsku paletu, omogućavajući da se prikažu ne samo konkretne činjenice, već i apstraktna realnost ljudskog iskustva.

Video je neprikosnoven u prikazivanju i izazivanju emocija. Bilo da se radi o bolu i gubitku kroz koji prolazi nečija ćerka ili o fiskulturnoj sali punoj radosnih srednjoškolaca koji navijaju za košarkaša, video može da nam pomogne da razumemo tačno ono kroz šta neka osoba prolazi. A empatija koju video podstiče može da podstakne slična osećanja i kod naših gledalaca.

2.    Vizuelna privlačnost. Naravno da video-priče treba da budu vizuelno privlačne. A istina je ta da su neka mesta, ljudi i stvari sami po sebi vizuelno zanimljiviji od drugih. Zato ima smisla usredsrediti se na takve elemente koji imaju jači efekat. Ali tu postoji jedna zamka. Vizuelna privlačnost se pojavljuje i na očigledne i na neočekivane načine. Ne bi trebalo da izbegavamo neke priče zato što nam izgleda da nemaju jak vizuelni efekat. Bolje je da u tom slučaju nađemo načine da otkrijemo skrivenu privlačnost. I svakodnevna mesta i aktivnosti mogu da ožive ako im damo svež ugao gledanja i kompoziciju.

Evo jednog primera očigledne vizuelne privlačnosti. Video, čiji je autor Art Island, prikazuje Tajland i izuzetno je vizuelno privlačan (uz odličnu kompoziciju kadrova).

3. Aktivnost i pokret. Procesi, sekvence i pokreti su stvoreni za video. Bilo da neko nešto koristi, upravlja nečim, stvara ili uništava nešto, video može da otkrije kako tačno taj proces izgleda i funkcioniše. U svom videu „Beg iz sutrašnjice“, korisnik Vimeo-a 13th Witness pokazuje nam jedan dan u životu vozača BMX-a Nigela Sylvestera. Od početka do kraja ovaj video je čisti pokret.

4. Audio. Lako je prenebregnuti zvuk, ali je on važan isto koliko i slika u video-priči, ako ne i važniji. To je zato što zvuk prenosi toliko puno značenja. Izjave u intervjuima govore nam šta ljudi u našim pričama misle i osećaju. Ambijentalni zvuk stvara osećaj mesta. Prirodni zvuk naglašava aktivnosti i važne trenutke. A naracija sve to povezuje.

Zvuk je često okosnica video-priče, on diktira ritam i u velikom broju slučajeva daje informacije o tome kako i kada izmontirati kadrove zajedno. Iznenađujuće je da se video često montira tako da odgovara zvuku, a ne obrnuto.

A kada zvuk nije dobar, publika to odmah primeti. Zvuk koji je snimljen na previsokim frekvencijama biva iskrivljen. Onaj koji je snimljen prenisko ume da se udavi u buci, što stvara šum i brujanje koje proizvode HVAC sistemi i drugi izvori zvukova koji se koriste na lokacijama (kao i sama oprema za snimanje).

U „Kovaču mačeva“ Takeshi Fukunaga koristi niz prirodnih i ambijetalnih zvukova da bi oživeo proces kovanja mačeva. Zvuk je u ovom video-zapisu nosilac priče, dok vizuelni elementi (iako su sami po sebi jaki) pojačavaju efekat koji se stvara zvukom.

5. Događaji i trenuci. Video je bez premca u dokumentovanju jedinstvenih trenutaka u vremenu, pa su video naratori stalno u potrazi za načinima na koje bi zabeležili ono što se samo jednom događa.

U “Portretu saosećanja”, Boyd Huppert sa KARE-TV priča priču o Kaziah, ženi koja slika portrete palih vojnika i šalje ih njihovim porodicama. Huppert beleži reakcije jednog para koji otvara paket sa slikom svog sina koji je ubijen u Iraku.

6. Likovi. Najzanimljivije priče uključuju likove. Najzanimljivije video-priče prikazuju ljude u međusobnim sukobima, sukobima sa samim sobom ili nekom silom u njihovom svetu. Od vajkada su naratori koristili likove da bi razvili zaplet, dali tačku gledišta i nekoga za koga će publika navijati ili biti protiv njega. Intervjuima i snimcima uživo video-priče mogu da postignu isto to.

Neki ljudi su prirodno nadareni kao likovi. Oni sijaju pred kamerom i uvlače gledaoce u svoj svet. Takav lik je i srednjoškolka koja je izgubila vid u video-priči “Running Blind” čiji je autor Corky Scholl.  

7. Informativnost. Novinarske video-priče treba da pokažu nešto novo, vredno pažnje, neobično ili aktuelno. I za video vrede isti faktori koji nešto čine vešću u bilo kom drugom formatu. Usred poplave rezolucija visoke definicije, stereo zvuka koji se prostire u više pravaca i mogućnosti popravljanja boje u post-produkciji, važno je ne izgubiti iz vida informativnost naših novinarskih video-radova.

U priči “My Pride and Joy”, Darren Durlach izveštava o požaru u stanu dok vatrogasci priskaču u pomoć  i očevici reaguju. Ona beleži vest dok se događaj odvija i pokazuje nam šta se dešava na licu mesta.

8. Okruženje i lokacija. Video nam omogućava da brzo steknemo utisak mesta. Široki kadrovi - panoramski pogledi kojima se ustanovljava mesto radnje - mogu da nam kažu gde se priča odvija i da prenesu veličinu i svrhu lokacije. Srednji kadrovi i krupni planovi mogu da otkriju detalje i teksturu, da prenesu utisak starosti i stanja lokacije, njene energije i osobenosti.

U paru sa dobro izvedenim zvukom, kadrovi koji dočaravaju neku lokaciju mogu da prenesu publiku na to mesto i pokažu joj kako izgleda biti na njemu.

U video-priči “A Story for Tomorrow”, Dan Riordan i Dana Saint beleže prostranstvo čileanske prirode koje oduzima dah i bogatstvo njenih detalja.

9. Fokus. Najbolje video-priče se oslanjaju na neku centralnu premisu pomoću koje im se razvija tok. Ta premisa može biti ono što se dešava – neko ko nešto radi. Ili možemo da razmišljamo o njoj kao o smislu – jednoj reči koja određuje temu.

Takav pristup fokusu nam daje dva poznata elementa: zaplet i temu, koji su osnova bezbrojnih video-produkcija, bilo da su to trosatni filmski epovi ili TV reklame od 30 sekundi.
Kako je moj kolega Al Tompkins napisao u knjizi “Aim for the Heart”, fokus “pomaže gledaocima da bolje razumeju informacije”. A naratorima pomaže da efikasnije prenesu poruku.

Potreba za fokusom je posebno velika u TV vestima i na Webu, gde pažnja gledalaca opada posle minut ili dva. Video-naratori imaju nekoliko dragocenih trenutaka na raspolaganju da dočaraju mesto, uvedu likove, razviju zaplet i informišu, iznenade ili zabave. Da se sve to ne bi pretvorilo u haos, neophodno je naći oštar fokus i pridržavati ga se.

U video-priči “The Baja $1000”, Mulch Stetson se usredsređuje na petoricu prijatelja koji autom vrednim manje od 1.000 dolara putuju kroz Meksiko. Priča bi mogla da se razvije u puno pravaca, ali tema prijateljstva ostaje njena okosnica.

Kombinovanje elemenata

Neke video-priče neminovno više naglašavaju neke od elemenata koje smo naveli. U nekim pričama pojedini elementi sasvim izostaju. Što nije nužno i problem. Sve zavisi od cilja naratora i očekivanja gledalaca.

Devet opisanih elemenata čine čvrst temelj koji autori videa mogu da koriste da bi izgradili sopstvene tehnike snimanja i montiranja. Video-naracija traži višestruke veštine, od tehničkih do umetničkih, a lako je zaplesti se u nijanse kompozicije kadra i funkcionisanja opreme. Međutim, te tehnike su samo sredstvo za postizanje cilja. S druge strane, priče izgrađene oko ovde navedenih elemenata obično su duboke, pune značenja i – što je najbolje – od velikog su značaja.
---------------------------------------------------------------------------------------------
Članak je objavljen na sajtu Poynter.org 27.02.2012. pod nazivom 9 key elements that can help journalists be better video storytellers, a njegovo dalje preuzimanje i objavljivanje podleže isključivo uslovima preuzimanja sadržaja koji su navedeni na ovom sajtu.