Borba protiv širenja stereotipa i predrasuda putem medija i podsticanje na izbalansirano i inkluzivno izvještavanje o manjinama ili harmonizacija medijskih zakona sa evropskim, samo su neki od ciljeva za koje londonski Media Diversity Institute radi, a o fokusu na mladima u medijima na Zapadnom Balkanu, govori Ivana Jelača, direktorka regionalne kancelarije u Beogradu.

Foto: Ivana Jelača

Sloboda izražavanja i jednak pristup pravima svih građana ideje su vodilje za londonski Media Diversity Institute koji je na Balkanu radio još od kraja 90-tih. Tokom 17-godišnjeg rada na temama vezanim za medije i društvenu različitost djelovao je u Evropi, podsaharskoj Africi, Kubi, bivšim sovjetskim republikama i Kini, a od početka 2015. godine otvorio je kancelariju u Beogradu.

Ivana Jelača je izvršna direktorka Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, regionalne kancelarije MDI-ja u Beogradu. Za oblast medija i različitosti se specijalizovala na master studijama „Diversity and the Media“ u Londonu, koje su pokrenuli Westminster Univerzitet i MDI, za koji je kasnije i radila. Po povratku u Srbiju sarađivala je sa Balkanskom istraživačkom mrežom, BIRN, nakon čega je pokrenula regionalni MDI u Beogradu.

Jelača za Media.ba govori o tome da različitosti ne bi trebalo da budu razlog društvenoj isključenosti i da veliku ulogu u tome igraju mediji, jer pored porodice i obrazovanja imaju najveći uticaj na formiranje mišljenja. Kaže da se ljudi plaše nepoznatog, a rupe u znanju često popunjavaju stereotipima, što je jedan od razloga zašto je medijsko prisustvo svih društvenih grupa važno za formiranje inkluzivnog društva.

Kada govorimo o različitosti, o onima koji su „različiti“ se obično izvještava na određene datume ili ako se dogodi neki incident. Kako to promijeniti i čija je odgovornost – medija, društva, organizacija koje ih predstavljaju?

Mislim da se promena mora desiti na svim tim nivoima. I novinari su ljudi, koji ukoliko nisu dobro potkovani profesionalnim standardima, predrasude i stereotipe sa kojima su rasli i živeli prenose i na svoje izveštavanje. Dobar novinar ili novinarka neće pomenuti da je osoba osumnjičena za krađu Rom ukoliko to nema veze sa počinjenim delom. Ali ako se osobi koja izveštava podrazumeva da Romi žive od prosjačenja i krađe to će se oslikati i u tekstu, a time uticati i na mišljenje velikog broja građana podržavajući te iste stereotipe u njima. U kombinaciji sa činjenicom da se vrlo često o ovim grupama govori samo na određene datume to jeste jedan zid koji značajno otežava inkluziju. Mi verujemo da marginalizovane grupe, recimo jezičke manjine, imaju pravo na medije koji će zadovoljavati njihove potrebe. Ali, da bi se oni zaista uključili u društvene tokove, da bi zaista učestvovali u javnom dijalogu putem medija, nije dovoljno da samo imaju svoje novine ili emisije. Potrebno ih je uključiti u mainstream medijske tokove. Dakle, ne praviti emisije o njima samo kad je neki njihov praznik, ili kad se o njima govori - a ni to se ne čini redovno - već kad se govori o bilo kojoj temi važnoj za sve građane.

Kako iz Vaše perspektive izgleda medijska scena na Balkanu danas?

Medijska scena je posledica trenutnih ekonomskih, društvenih i političkih okolnosti. Mediji su sve više kontrolisani, dosta govori pad od 13 mesta na Indeksu medijskih sloboda Reportera bez granica - Srbija je sada na 67. a 2014. zauzimala je 54. mesto. Da ne pominjem Crnu Goru koja zauzima 114. ili Makedoniju koja je na 117. mestu. Teška finansijska situacija čini medije dodatno podložnim ekonomskim i političkim uticajima. To znači da mediji postaju instrument ostvarivanja raznih interesa, a ne zastupaju interese građana i još manje onih iz manjinskih grupa. Teško je govoriti o inkluzivnim medijima u zemlji u kojoj u najpopularnijim medijima nema kritike, nema prostora za sučeljavanje mišljenja. Zarad profita teži se tabloidizaciji i senzacionalizmu. Postojeća regulatorna tela nemaju kapaciteta niti dovoljna ovlašćenja da značajno na to utiču.

A kako to utiče na izvještavanje o osjetljivim temama?

Dugo se već radi na senzibilizaciji medija i javnosti na LGBT pitanja i zaista je napravljen značajan pomak. Ipak, o LGBT zajednici se najviše govori u vreme oko Parade Ponosa, a često iz ugla tereta za državni budžet (poreske obveznike) zbog brojnih policijskih snaga koje su obezbeđivale skup. Uzmite uz to i snažne tradicionalne, religiozne i nacionalističke narative i dobijete jednu mlaku mešavinu tekstova koji su statistički opisani kao dominantno neutralni i retko negativni, ali i dalje podržavaju narativ u kome fali prostora za istinsko razumevanje i inkluziju. Da ne govorim o osobama sa invaliditetom, o kojima se gotovo ne govori u medijima, a pogotovo ne na istinski inkluzivan način. Jer ne morate isključivo sa osobama sa invaliditetom govoriti o tom invaliditetu, kao i svi drugi građani oni imaju političko mišljenje, stav o obrazovnom sistemu ili ih muči nezaposlenost. U slučaju Srbije, izveštavanje o izbegličkoj krizi je primer kako je deklarativno pozitivan stav premijera uticao na prilično pozitivno izveštavanje, pri čemu su mediji zaista doprineli stvaranju empatije prema patnji tih ljudi. Ipak, korišćena je svaka prilika da se atmosfera začini terminima poput „nepregledne kolone“, ilustrovanim slikama kolone mladih muškaraca ili naslovi kao sto su „EVROPSKI KOŠMAR: Izbeglice dolaze, Evropljani odlaze, talasi besa nasilja će uzdrmati kontinent“. Ovakav diskurs sugeriše strah, opasnost, pretnju.

Kako komentarišete taj govor mržnje i huškačku retoriku u srpskim medijima u skorije vrijeme?

U poslednje vreme mediji u Srbiji preko svake mere oživljavaju devedesete i stare ratne neprijatelje, pre svega Kosovo i Hrvatsku. Sprovođene su prave male kampanje, počev od izveštavanja o godišnjici Oluje i poređenja hrvatskog i srpskog ratnog arsenala. Nedavno su se mediji vrlo neprofesionalno poneli i u slučaju zatvaranja hrvatskih granica kada su na vrlo neprimeren način govorili o hrvatskom premijeru. Bez ulaska u debatu o njegovim postupcima potpuno je nedopustivo korišćenje termina poput idiot ili lud. Tabloidni mediji mahom vrlo ozbiljno shvataju ulogu branitelja tradicionalnih vrednosti i nacionalnog identiteta, pa otuda i naslovi poput „UPAMTI SRBIJO, OVO SU NAŠI PRIJATELJI U SVETU: Evo ko je glasao protiv Kosova u Unesko!“ Sa stanovišta profesionalnih standarda ovo je nedopustivo, ali u građanima budi patriotska osećanja. Konkretno, kada je o ulasku Kosova u UNESCO reč, u tom smislu u našim medijima nije bilo mesta debati, početno stanovište je da je Kosovo Srbija i nema daljeg razgovora na tu temu. I tu se vraćamo na problem nedostatka različitih stanovišta i mišljenja u medijima i mogućnosti da građani sami, na osnovu informacija dobijenih u medijima dođu do svog „informisanog stava“.

Istraživačko i nezavisno novinarstvo se dobrim dijelom preselilo u nevladin sektor. Pošto je lokalnim političkim i ekonomskim centrima moći postalo teže kontrolisati finansiranje takvih medija, pojavili su se drugi oblici pritisaka poput kampanja u provladinim medijima ili čak hapšenja novinara i gašenja kritički orjentisanih medija, npr. u Azerbejdžanu ili Turskoj. Koliko su nepristrasno i objektivno novinarstvo, ali i generalno sloboda govora, danas ugroženi?

Prilično. Istraživačko novinarstvo je skupo i na medijskoj sceni kakva je danas u Srbiji nije ni čudno što se povlači u neprofitni sektor. To bi bio manji problem da postoji poverenje između građana i civilnog sektora. Ono što je u ovom regionu dodatno problematično je tradicija nepoverenja prema nevladinim organizacijama. Narativi u kojima se nevladine organizacije nazivaju špijunima i stranim plaćenicima opstaju još od posleratnih godina a videli smo ih i nedavno na delu kada su ih premijer Srbije Aleksandar Vučić i jedna grupa medija iskoristili da diskredituju rad BIRN-a, CINS-a i KRIK-a, poslednjih tragova istraživačkog novinarstva koje se na mainstream medijima uveliko ugasilo. Poverenje koje Vučić uživa i nedostatak alternative u najčitanijim i najgledanijim medijima utiče i na prevlađujuće mišljenje građana. Problem je što mi se čini da usled brojnih drugih, a pre svega ekonomskih problema, građani nedovoljno shvataju koliko ih se zapravo teme koje ove organizacije istražuju tiču i ne vide, na primer, nameštene tendere koji „ispumpavaju budžet“ kao nešto sto je od vrlo direktnog uticaja na njihove živote. Između ostalog, problem je i ta, da je tako nazovem, „kultura rijalitija“, i generalno tendencija medija da trivijalizuju sadržaj i izbegavaju ozbiljne teme, a bez dobro informisanih građana nema ni upražnjavanja građanskih prava i sloboda, aktivnog učešća u donošenju odluka, pa ni odgovornije vlade. Takođe, a to je globalni problem, postoji tendencija koncentracije vlasništva u medijima, što vrlo ozbiljno ugrožava medijski pluralizam i slobodu govora. Iza toga se često kriju ekonomski a neretko i politički interesi i to može imati vrlo ozbiljne posledice po informisanost građana. Kada smo kod vlasništva u medijima, nedavno je napadnuta Miroslava Milenović, finansijska forenzičarka i članica Saveta za borbu protiv korupcije u Srbiji. Ona smatra da napad može da ima veze sa izveštajem o vlasničkoj strukturi i kontroli medija koji Savet sprema. Bezbednost novinara i drugih koji se bave medijima je ugrožena, a to važan problem koji utiče na autocenzuru za koju se smatra da je vrlo prisutna.