Veliki deo etičkih pravila, ili stavki u novinarskim kodeksima, univerzalan je za sve medije, ali neka su svojstvena samo televiziji zbog njene ogromne gledanosti, tehnološke posebnosti, brzine i sugestivnosti. Evo osnovnih etičkih pravila, najčešćih prekršaja i njihovih jednostavnih, ispravnih alternativa.

Da li ste se ikad pitali šta zapravo znači ta reč rejting, koju u televizijskim stanicama izgovaraju svi, od direktora do portira? Ovim terminom označava se učešće u gledanosti televizije, odnosno broj gledalaca koji prate program u odnosu na ukupan broj gledalaca ciljne grupe (obično države). Rejting je u mnogim slučajevima i druga reč za finansijski opstanak televizije, jer se njim povećava ili smanjuje cena sekunde u reklamnim blokovima i zainteresovanost uglašivača. U današnjem medijskom svetu, ona često može biti i sinonim za sadržaj koji se emituje isključivo da bi privukao gledaoce, jer će mnoge televizije, u silnoj želji da ostvare što veći rejting, preterati i prekoračiti etičku granicu.

Osnovna pravila novinarske etike uvek su važila i u televizijskom novinarstvu. Međutim, u kom terminu emitovati koju sliku pitanje je koje nije regulisano samo etičkim kodeksima, već i pravilima koja bi trebalo da postavi regulatorno telo u oblasti radiodifuzije, čije se nadležnosti, pravni i drugi odnosi prema emiterima, državi i novinarskim udruženjima razlikuju od države do države. U našem regionu, takva tela su još uvek u razvoju. Pored toga, postoje i takozvani producer’s guidelines ili editorial guidelines (produkcijske ili uređivačke smernice). One su interni dokument TV stanice, koji bi morao da bude u skladu sa prethodna dva dokumenta. Kao dobar primer, možemo uzeti uređivačke smernice BBC-ja, koje se mogu naći i na internetu, na adresi http://www.bbc.co.uk.

Manipulacija slikom

Razlog zbog kog postoji toliko dokumenata koji regulišu ovo pitanje je jednostavan. Fraza da „slika govori kao hiljadu reči“ podjednako je ofucana koliko i istinita, jer scena viđena na televizijskom ekranu može da kod publike izazove efekat toliko dramatičan da je to sa štampanim i audio medijima jednostavno neuporedivo. Sa druge strane, snaga televizije i leži u tome što omogućava publici da vidi događaj, i zato je zadatak etičkog kodeksa i taj da spreči reportera u iskušenju da «podmetne» sliku i stavi je u neki drugi kontekst. Takvo podmetanje slike zove se manipulacija i dešava se češće nego što možemo i da zamislimo. U ovom tekstu navešćemo primere najčešćih, nenamernih manipulacija, ili manipulacija za koje novinari nisu svesni da nisu etične, kao i onih za koje neki urednici i reporteri drže da su „mali“, odnosno „dozvoljeni“ prekršaji.

Da budemo potpuno jasni: emiteri televizijskog programa na ovim prostorima odavno su prekršili sva moguća etička i moralna pravila, a to nastavljaju u većoj ili manjoj meri da rade i danas. U početku (čitaj: početkom sukoba na prostoru bivše SFRJ) razlozi nisu bili komercijalne, već propagandne prirode. Godinama su snimci mrtvih ljudi bili uobičajeni sadržaj TV programa. A publika, isprva šokirana sadržajem koji su im plasirale državne televizije, vremenom se navikla na, za svakog normalnog čoveka, užasne slike sa ratišta. Tu transformaciju doživljavali su i sami ljudi koji rade na televizijama, bez obzira na kom radnom mestu, čime se može objasniti njihov nedostatak senzibiliteta za potresne sadržaje. Zato se na kraju došlo dotle da je premalo onih kod kojih slika mrtvog čoveka u vestima izaziva mučninu.

Sa druge strane, u Sjedinjenim Američkim Državama još traje vatrena debata započeta terorističkim napadom od 11. septembra 2001. Tog su dana, naime, sve američke televizijske stanice stotinama puta reemitovale trenutak rušenja zgrada Svetskog trgovinskog centra, i ljude koji su u bezizlaznoj situaciji skakali sa prozora svojih kancelarija. Te slike imale su dramatičan efekat na publiku, posebno onaj deo čiji su najbliži radili u «Bliznakinjama». Tri godine kasnije, na američkim stanicama nemoguće je videti telo vojnika poginulog u Iraku. Žestoka javna debata kreće se upravo između te dve krajnosti, a kao polaznu tačku ima etički princip javnog interesa, odnosno, pravo građanina da zna istinu. Treba biti pošten i dodati da ta rasprava ima i političku dimenziju koja datira još iz vremena vijetnamskog sukoba. Tada je američki establišment procenio da su za otpor američkih građana prema ratu u Vijetnamu odgovorni mediji, čiji su reporteri «prišli isuviše blizu» borbenim trupama, odakle su slali potresne slike koje su za efekat imale dramatičan pad podrške javnosti američkom angažmanu u tadašnjoj Indokini. Ali, u svakom slučaju, deo američkih novinara o tome razgovara, piše tekstove i organizuje radionice. Na ovim prostorima nije zabeležena značajnija rasprava na tu temu.

Praksa na ovim prostorima pokazuje da danas većina TV stanica, odnosno njihovi urednici ad hoc odlučuju hoće li spornu sliku emitovati ili ne, više ili manje konsultujući formalne standarde, ali često se odlučujući da ih ignorišu.

Isto tako, može se slobodno reći da je veliko pitanje koja domaća televizijska stanica ima napisane producentske ili uredničke smernice o kojima smo već govorili. Istini za volju, sličnih problema ima i drugde u svetu, a tu atmosferu u etru možda je najbolje definisao Toni Barmen, glavni urednik CBC NEWS-a rečenicom: „Sve news organizacije (organizacije koje proizvode informativni program, prim. red.) mogu da se oslone samo na svoj kredibilitet i svoju reputaciju“.

Kako bi trebalo tretirati dramatične televizijske sadržaje? Gde se i zašto greši? Šta je to što na prvi pogled deluje odgovarajuće, a zapravo nije, i zašto? Sve su to pitanja koja se u ovom trenutku postavljaju širom sveta i o kojima se debatuje. Kroz primere, identifikujući osetljiva mesta u etičkim kodeksima, pokušaćemo da definišemo gde mogu da se dogode problemi.

Leševi u udarnim terminima

Smrt viđena na televiziji nije ništa novo, ali se u njenoj prezentaciji često ode predaleko. Posebno ako je reč o ratnom zločinu, mesta na kojima se urednici i reporteri mogu saplesti ima na pretek. Međutim, nedostatak senzibiliteta, izazvan prezasićenjem dramatičnim slikama, na ovim prostorima za posledicu ima konstantno kršenje etičkih standarda.

Naime, ukoliko u udarnom terminu emituje dramatične sadržaje, televizijska stanica bi trebalo da prethodno upozori gledaoce. Istovremeno, treba da proceni da li je javni interes, odnosno, da li je pravo građanina da zna istinu preovlađujuće nad efektom koji slika može da proizvede. Pred emitovanje takvog snimka, prezenter izgovara rečenicu sličnu sledećoj: «Upozoravamo gledaoce da su snimci koje ćete videti potresni i da mogu imati negativan efekat na decu i osobe slabijeg zdravstvenog stanja». Međutim, praksa pokazuje da se i ta obaveza selektivno koristi, ili služi kao izgovor za neopravdano opterećivanje gledalaca i ugrožavanje dostojanstva žrtve.

O tome dobro govori primer emitovanja potresnih snimaka egzekucije šestorice srebreničkih Bošnjaka kod Trnova 1995. godine. Kada se snimak pojavio, nikom nije ni padalo na pamet da postavi pitanje da li je javni interes preovlađujući nad efektom koji ta slika može da proizvede, a sve televizijske stanice postupile su profesionalno, upozorivši gledaoce na sadržaj koji će emitovati. Međutim, kako je tema zločina u Srebrenici nakon prvog emitovanja postala dominantna u srpskoj javnosti, tako se broj emitovanja snimka povećavao, dok je upozorenje gledaocima nestalo. Slika zločina u Trnovu počela je da se pojavljuje kao najobičnija «pokrivalica» u news paketima, gde su mladići, pokošeni rafalima pripadnika parapolicijske jedinice «Škorpioni», danima padali u travu pred očima gledalaca bez ikakvog smisla i upozorenja, dok novinar iz off-a, na primer, prepričava izjavu nekakvog političara o tom događaju.

Ovde se radi o tome da se često zaboravi da jedan snimak može da proizvede isti efekat svaki put kada se prikaže, naročito ako ga gledaju oni koji imaju bilo kakvu emotivnu vezu sa žrtvama. Pravo javnosti da zna istinu ispunjeno je onog trenutka kada je snimak prvi put prikazan, integralno, sa originalnim tonom. Da li je tada prestala i potreba da se upozorava na dramatičnost snimka? Da li se za nekog ko je jednom video taj snimak može reći da je pripremljen da taj snimak vidi iznova, svaki put kad se ta tema pojavi u medijima? Da li se može garantovati da deseto ponavljanje tog snimka za nekog gledaoca nije i prvi susret sa njim? To su pitanja za debatu.

Odgovorne televizijske stanice bi u ovom slučaju probrale materijal, ne dozvoljavajući učestalo reemitovanje najpotresnijih delova snimka. Dakle, urednik bira da emituje delove slike u kojima se ne vidi egzekucija, pažljivo razmišljajući i o tome koliko će snimak trajati. Na primer, potpuno je nepotrebno paket dužine 1,45 minuta pokrivati takvom dramatičnom slikom jer to može isuviše opteretiti gledaoca,  a onda on više niti čuje niti razume sadržaj paketa jer mu je pažnja potpuno usmerena na sliku.

Dok je u prethodnom primeru nesumnjivo postojao javni interes za prikazivanje potresnog snimka, ali je njegovo emitovanje bilo neobuzdano i nekontrolisano, sledeći primer govori o emitovanju snimka potpuno neopravdanog javnim interesom. Jedna beogradska TV stanica, pre nekoliko godina, dobila je video kasetu sa snimcima pogubljenja ruskih vojnika u Čečeniji. Snimili su ga sami Čečeni, a snimak je bio prilično dug. Ta TV stanica danima je najavljivala da će tog i tog dana u udarnom terminu prikazati pomenute snimke, istovremeno upozoravajući javnost na njihovu dramatičnost. Na snimcima, koje je autor ovog teksta video samo u delovima, u okviru promo-paketa emitovanog u vestima te televizije (promo-paket je TV prilog koji prenosi sažetak TV emisije sa najupečatljivijom slikom, kako bi se emisija izreklamirala pred emitovanje), vide se svirepa ubistva nekoliko mladih ruskih vojnika odsecanjem glave, kao i užasna mučenja i bolna maltretiranja. Za mnoge je bilo dovoljno videti strah u očima ljudi svesnih užasa koji je pred njima. Sadržaj isuviše potresan i neprihvatljivo dug za svaku osobu zdravog razuma. Kada je emisija emitovana, izazvala je snažnu reakciju auditorijuma, ali nikada nije bilo ozbiljnije javne rasprave o opravdanosti emitovanja.

Ovde se postavljaju pitanja: da li je upozorenje dovoljno da opravda emitovanje takvih snimaka i koji je to «javni interes» publike u Srbiji opravdao uredničku odluku da emituje taj materijal?

Nije zabeleženo da je država na bilo koji način reagovala na navedene primere. Razloge treba tražiti u zakonima koji, u ovom slučaju, važe u Srbiji, ali i u nerazumevanju etičkih standarda kod onih koji bi po pravilu trebalo da reaguju, a to bi u ovom slučaju trebalo da bude srpska državna regulatorna agencija. Naime, u opštim obavezama emitera u odnosu na programske sadržaje, propisanim Zakonom o radiodifuziji, navodi se da su emiteri obavezni da ne emituju programe čiji sadržaji mogu da škode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine, kao i da takve programe moraju jasno označiti i emitovati između 24.00 i 06.00 sati ujutru. U sledećem članu Zakona navodi se da su emiteri obavezni da ne emituju programe koji sadrže pornografiju, ili čiji sadržaji ističu ili podržavaju nasilje, narkomaniju ili druge vidove kriminalnog ponašanja, kao i programe koji zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca ili slušalaca. Ovako napisane odredbe, opšte i nedovoljno precizne, a u situaciji kada Agencija (u vreme nastanka ovog teksta) još nije izdala uputstvo za emitere radio i TV programa, ostavljaju prostor za zloupotrebu dobijene frekvencije, dok državno regulatorno telo, sa druge strane, ima priliku da najrazličite sadržaje, ukoliko hoće, definiše kao „neprikladne“. Agencija je do sada (maj 2007, prim. red.) morala da izda uputstva koja bi do detalja definisala kada se kakvi sadržaji mogu i kada emitovati, ali ona to nije uradila.

Crna hronika, „pokrivalice“ i rekonstrukcije

Mnogi bi urednici rekli da nema dobrog priloga o kriminalu bez slike ubijenog na ulici. I to je verovatno istina, s tim što se na ovim prostorima i u tome otišlo predaleko.

Uporan istraživač imao bi velikih problema da izbroji koliko je televizijskih paketa o kriminalu počelo krupnim kadrom rane od metka u glavi. Neumerenost i pogrešna pretpostavka da je dobro novinarstvo ono kada se žrtvi unese objektiv u lice predstavlja već neku vrstu tradicije. Međutim, svi novinarski etički kodeksi detaljno tretiraju odnos prema žrtvi, bez obzira na to ko je ona za života bila i zahtevaju traganje za balansom između slobode izražavanja sa jedne, i poštovanja žrtve i njenog dostojanstva, kao i njene privatnosti, sa druge strane. Tako bi se većina obučenih urednika lišila krvave slike leša na ulici posle nekog obračuna ukoliko ima sliku tog istog tela, samo prekrivenog.

Radi se o tome da svaki urednik mora da ima na umu ko sve gleda vesti koje uređuje. Udarne vesti se emituju u vreme kada su pred ekranima i deca. Kada dobije vest da je ubijen neko poznat, urednik prvo razmišlja o slici kojom će vest pokriti. Ako ima sliku sa uviđaja, to je onda lako. E sad, da li će pustiti sliku sa pokrivačem (elektronskom intervencijom na slici koja je izobličuje do neprepoznatljivosti) ili bez nje, to zavisi od njegovog sopstvenog senzibiliteta, a mnoga urednička ili producentska uputstva predviđaju da ni to ne treba da se radi jer je dovoljno opisati situaciju - i bez mrtvog tela, gledaocu će biti prenesena tragičnost ili jačina događaja. 

Ono što ne bi smelo da se događa u korišćenju slike, jer nije etično, a što je već postalo praksa na mnogim televizijskim stanicama je sledeće:

• Korišćenje slike jednog događaja da bi se ilustrovala opšta tema. Na primer, nije etički kada se u prilozima o bezbednosti u saobraćaju neprestano koristi slika jednog istog vozača tokom alko-testa.

• Korišćenje slike prepoznatljivog događaja da bi se ilustrovao neki drugi događaj. Na primer, korišćenje slike sa uviđaja posle ubistva koje je imalo značajan odjek u javnosti, kako bi se, u nedostatku druge slike, ilustrovala policijska akcija u otkrivanju počinilaca nekog drugog krivičnog dela.

• Korišćenje arhivske slike zatvorenika da bi se ilustrovao konkretan zločin ili određeni tip zločina.

• Korišćenje slike pojedinca ukoliko nije uključen u zločin o kome se govori.

• Treba biti jako pažljiv u odabiru kadrova kod rekonstrukcija zločina, paziti da se slika sa određenog uviđaja koristi samo u priči o tom konkretnom zločinu i truditi se da se nađu druga rešenja ukoliko za određenu priču nema odgovarajuće slike.

U srpskim medijima, međutim, navedena pravila stalno se krše. Na primer, kad god se govori o operaciji «Sablja» (opsežna policijska akcija koja je usledila posle atentata na premijera Zorana Đinđića 2003. godine, tokom vanrednog stanja, kada je iza rešetaka završio ogroman broj kriminalaca u Srbiji), koriste se i slike u kojima policija rutinski kontroliše ljude na ulici, bez obzira na to da li se radi o ljudima sa kriminalnim dosijeima ili ne. Upotreba takve slike bila bi odgovarajuća isključivo u paketima u kojima se govori o ograničavanju ljudskih sloboda, ili kršenju ljudskih prava, ali je nedopustivo pustiti sliku pretresa po autobusima u centru Beograda u priči koja govori o hapšenju pripadnika nekog kriminalnog klana jer se tu mogu videti i lica obilčnih ljudi koji sa kriminalnom nemaju baš nikakve veze. 

Rad sa osobama u direktnoj vezi sa tragedijom

Sastavni deo priča «crne hronike» su i razgovori sa porodicama i prijateljima žrtava. Uplakani ljudi koji govore o smrti ili tragediji svojih bližnjih izazivaju snažne emocije kod gledalaca i zato se mnogi reporteri ne vraćaju sa terena bez tih izjava. Međutim, kada se rade takve priče, treba biti jako obazriv i ne preterivati u insistiranju na izjavama, kao i njihovom plasiranju. Etički kodeks podrazumeva i zaštitu ljudi koji imaju bilo kakvu emotivnu vezu sa žrtvama, pa se njegovim kršenjem mogu smatrati i situacije u kojima se emituju snimci nečijeg odbijanja da da izjavu, ili tajno snimani kadrovi. Važno je znati da su ljudi u bolu ranjivi i često nesvesni svojih radnji, pa da bi se izbegle neprijatne situacije, treba primeniti sledećih nekoliko koraka:

• Provesti neko vreme sa potencijalnim sagovornicima i uveriti se u njihovu mogućnost rasuđivanja. Deca koja su preživela traumu ne intervjuišu se nikada.

• Objasniti potencijalnim sagovornicima, obazrivo, moguće posledice njihovog pojavljivanja u emitovanom materijalu.

• Pažljivo postavljati pitanja i ne insistirati na detaljima.

• Ne zloupotrebljavati bes, ozlojeđenost i tugu da bi se dobile «jače» izjave.

• Izbegavati emitovanje izjava u kojima porodice ili prijatelji žrtava bez dokaza optužuju ljude poimence jer se tako i oni sami dovode u situaciju da zbog takve izjave odgovaraju za optuživanja ljudi koji mogu biti potpuno nevini u tom slučaju.

• Maksimalno skratiti vreme snimanja.

Kršenja etike iz neznanja

Ipak, najčešća kršenja etičkih pravila dešavaju se iz neznanja, i to tamo gde nema ama baš nikakve zle namere. Tu su najočigledniji primeri u paketima koji govore o nekom fenomenu, bolesti ili nekakvoj statistici. Na primer, ako priča govori o Alchajmerovoj bolesti, novinar će u off-u govoriti o broju obolelih, kasnije o teškoćama koje bolest nosi, i na kraju, o terapiji i mogućnostima koje određeni zdravstveni sistemi nude u lečenju. Tu će se često javiti slika ljudi na ulici, montirana široko, pa krupno, kao pokrivalica za deo teksta koji govori o statistici. Zato će se ponegde kao dominantno naći lice nekoga za koga slobodno možemo reći da ne boluje od Alchajmerove bolesti. U drugom delu paketa, koji govori o teškoćama koje bolest nosi, reporter često iz arhive uzme sliku doma zdravlja, a jedini kriterijum za izbor slike je da u njoj budu stari ljudi, iako se za većinu ljudi u toj slici možemo kladiti na ne boluju od Alchajmera. Na kraju, kada se govori o mogućnosti lečenja, u slici će se naći lekar koji pregleda pacijenta. Autor ovoga teksta prihvata opkladu da će se u devet od deset ovakvih kadrova kao pacijent naći osoba koja ne boluje od Alchajmerove bolesti. Ovi se problemi mogu lako prevazići:

• U deo koji govori o statistici može se staviti grafika. Ako vidi brojke, gledalac će bolje zapamtiti podatke koji iznosi reporter.

• Za deo koji govori o problemima treba pozvati specijalizovanu ustanovu pa stupiti u kontakt sa nekim ko zaista boluje od te bolesti. Time će se dobiti i takozvani „ljudski primer“, čija će izjava obogatiti paket i doprineti verodostojnosti priloga.

• U delu koji govori o terapiji mogu se iskoristiti kontakti u specijalizovanoj ustanovi da bi se snimili isključivo ljudi oboleli od konkretne bolesti, i to oni koji na snimanje pristanu.

Bogata arhiva neke televizijske stanice višestruko je korisna, ali ume i da ulenji redakciju jer reporteri znaju da u njoj mogu potražiti zgodnu sliku koja bi «dobro legla» za određenu priču, umesto da snime konkretan predmet svog interesovanja na terenu. Tako se nesvesno naginje manipulaciji.

Mnogo opasnije je kada se takvi principi rada primene u pričama koje se odnose, na primer, na žrtve trgovine ljudima. Tu će se u paketima naći svakakvi snimci, koji su sve samo ne originalni. Tako se nedavno na jednoj televiziji, u seriji TV paketa o trgovini ženama u Srbiji 2006. godine, našla slika racije policije Republike Srpske na striptiz bar u Posavini s kraja devedestih. Što je najgore, likovi nesrećnih žena pronađenih u toj akciji nisu bili sakriveni. Istina, nije učinjena velika šteta. Žene otkrivene u akciji odavno nisu na Balkanu, a prema saznanjima autora ovog teksta, one su iz zemalja veoma udaljenih od našeg dela Evrope, što znači da je opasnost od prepoznavanja žrtava veoma mala. Problem je u tome što je napravljena manipulacija slikom, što je kršenje osnovnih etičkih pravila.

Ovde se, čak i kada nema originalne slike, problem potpunog skrivanja identiteta snimanih osoba može prevazići na neki od sledećih načina, ili njihovim kombinovanjem:

• Navesti vreme i datum snimanja materijala.

• Koristiti frazu poput: „Devojke poput ovih pronađenih...“.

• Obavezno zamagliti likove.

• Koristiti kadrove u kojima se ne vide lica.

Zloupotreba dece

Pojavljivanje dece u medijima regulisano je ne samo etičkim kodeksima već i konvencijom UN o pravima deteta. Ta konvencija garantuje deci pravo na slobodno izražavanje, ali zabranjuje svaku manipulaciju njihovim emocijama i insistiranje na ponovnom proživljavanju trauma.  

U Srbiji je nedavno na ovu temu vođena velika javna debata posle emitovanja i repriziranja emisije „Ključ“ na državnoj televiziji (televiziji koja bi trebalo da postane javni servis i lider u uspostavljanju etičkih standarda). Gosti ove panel emisije bila su srpska deca sa Kosova. Emisija iz serijala „Ključ“, opskurnog naziva „Kosovska srpčad“ okupila je kao goste decu koja žive u izolovanim, svakodnevno ugroženim enklavama. Ni jedno dete koje je gostovalo u emisiji nema oba roditelja (roditelji su ubijeni ili nestali). Dragoljub Žarković, glavni urednik nedeljnika «Vreme», u svojoj kolumni u dnevnom listu «Politika» obradio je tu emisiju na način posle kojeg je svaki komentar izlišan. Prenosimo delove te kolumne:

„Emisija je, barem u meni, izazvala potpuno iracionalna i protivrečna osećanja. Poželeo sam da usvojim goste emisije, decu s Kosova, smeštenu u neke crvene fotelje u kojima se uobičajeno meškolje stražnjice političara, javnih radnika... uključujući tu i moju. Deca su mala, od devet do 13 godina, nogama ne dodiruju pod studija. Poželeo sam da uzmem pušku u ruke i da idem na Kosovo da ih branim. S tom istom puškom otišao bih do studija u Košutnjaku i poterao bih Natašu Miljković, autorku „Ključa”, da ode na Kosovo i Aleksandra Tijanića da se tamo vrati... Bilo je tužno slušati dečka koji je podstrekivan da se bavi stereotipima o Kosovu kao svetoj zemlji koju svi hoće da nam otmu zato što je to riznica naše baštine. Voditeljka u jednom trenutku pita jednu devojčicu: „Šta misliš o životu?”. Dete muca, ne zna odgovor kao što ga ni ja ne bih znao. „Šta, mila?”, insistira voditeljka. Dete je na ivici suza. „Je li težak?” „Jeste”, s olakšanjem kaže dete, srećno što je pronašlo odgovor na tako teško pitanje... U minutima kada ih je propitivala o siromaštvu, dok je išla ispovest dečaka o tome kako je čokoladu jeo ove godine dva puta, za rođendan i slavu, u donjem delu ekrana pojavio se tejp koji nam saopštava da je voditeljku obukao neki Maksin butik.“

Ovakva zloupotreba dece i njihovih osećanja predstavlja dugo neviđeni primer kršenja etičkih kodeksa, ali i konvencije UN o zaštiti prava dece. Zbog ove emisije novinarska udruženja zatražila su isključivanje voditeljke i autorke iz novinarskog udruženja čiji je član, ali je za sada nepoznato kakva je sudbina njene članske karte.

Snimanje mentalno obolelih osoba takođe je zabranjeno etičkim kodeksima, jer je njihova odgovornost za sopstvene reči i postupke umanjena, ili je nema. Reporter nije psihijatar i ne može znati da li je neko kome se obratio na ulici mentalno zdrav ili ne, ali to nije i dozvola da snima intervjue u duševnoj bolnici kao da je u parlamentu, ili da nekoga ko se očigledno nenormalno ponaša pušta u program samo zato što ga nije snimio u bolnici. Isto tako, zamagljivanje lika ovakvih osoba možda ne izvrgava poniženju konkretnu osobu, ili bilo koju osobu, ali to čini svim osobama u njenom ili sličnom stanju, kao grupi.

Zaštita sagovornika

Svaki reporter mora da zna da treba da zaštiti svog sagovornika ukoliko se radi o nekome ko je svedok zločina, osoba obolela od teške bolesti, žrtva bilo kakvog nasilja, ili poverljiv izvor čije je svedočenje toliko vredno da preovlađuje nad činjenicom da govori zaštićenog identiteta. Zaštita identiteta rezultat je dogovora reportera i sagovornika, ali i specifičnosti situacije, a postiže se na sledeće načine:

• Grafički zamagljenim likom,

• Snimanjem sagovornika s leđa,

• Snimanjem sagovornika en face, gde se u kontrastu svetla dobija tamna silueta,

• Kompjuterskom izmenom boje glasa.

Izvore nekih informacija potrebno je zaštititi u potpunosti. Stoga nije dovoljno samo im zamagliti izgled, ako je njihov glas ostao prirodan. Postoje situacije u kojima izvor ne želi da ga prepoznaje šira javnost, ali nema ništa protiv da oni koji ga već poznaju znaju da je govorio za medije. U tom slučaju, nije potrebno menjati mu boju glasa. Kao što smo već rekli – sredstva za zaštitu identiteta se koriste u skladu sa etikom i specifičnom situacijom.

Dokle su drugi stigli: regulisanje TV tehnologije

Koliko su pojedine zemlje otišle daleko u regulisanju emitovanja TV slike možda najbolje govori primer Japana. Naime, tamo je pre nekoliko godina sprovedeno veliko istraživanje čiji rezultati govore da slika može biti opasna po zdravlje. Zabeleženi su slučajevi u kojima je zbog emitovane slike bilo ugroženo zdravlje dečije populacije koja je gledala program. Radilo se o određenim delovima animacija u crtanim filmovima, čija su neka grafička rešenja za posledicu imala pogoršanje opšteg zdravstvenog stanja, pa čak i pojavu epilepsije.

„Duboko smo zabrinuti zbog toga što je program, namenjen zabavi dece, izazvao suprotan efekat. U nameri da ponovo uspostavimo uzajamno poverenje, od najveće je važnosti da preduzmemo sve što je u našoj moći da sprečimo svaki sličan incident,“ stajalo je u zajedničkom saopštenju Japanske državne televizije i tamošnje regulatorne Agencije.

Potom su unajmljeni medijski stručnjaci, psiholozi i medicinski stručnjaci, na osnovu čijeg su rada postavljeni sledeći standardi koje danas koristi Japanska državna televizija.

• Mora se obratiti puna pažnja kada se koristi blješteći efekat, ili brza smena svetla ili slike, posebno ako sadrži duboku crvenu boju.

• Smena svetlih i tamnih tonova ili prebrza smena scene ne koristi se.

• Kao opšte pravilo, treba izbeći korišćenje svetla ili slike koja se smenjuje brže od tri puta u sekundi.

• Treba izbeći linije, spirale i koncentrične krugove koji zauzimaju veći deo ekrana.

• Takođe, treba upozoriti gledaoce da je odgovarajuće gledanje televizije važan deo preventive. Preventivne mere uključuju dobro osvetljenu sobu i posmatranje ekrana sa daljine od najmanje dva metra.