Ugledni britanski medijski pedagog prof. Dejvid Bakingem govori o izazovima medijskog obrazovanja đaka u Britaniji i mogućnostima uvođenja te prakse u region poput našeg.

Počeo je karijeru kao profesor književnosti u srednjoj školi, ali se interesovao za jezik medija i postao je, kako sam kaže, „neka vrsta medijskog eksperta“. Profesor Dejvid Bakingem (David Buckingham) je sada među vodećim međunarodnim istraživačima u oblasti analize odnosa mladih i medija i stručnjacima za medijsko obrazovanje.

Vodio je više od dvadeset projekata sa ovom tematikom za britanske, ali i međunarodne institucije poput UN-a i UNESCO-a, kao i za britansko regulatorno telo Ofcom. Profesor Bakingem radi na Institutu za obrazovanje na Londonskom univerzitetu, gde vodi Centar za proučavanje odnosa medija, dece i omladine.

Autor je i urednik više od 20 knjiga. Takođe je i gostujući profesor-predavač na Njujorškom univerzitetu, Univerzitetu u Pensilvaniji i u Norveškom centru za proučavanje dece.

U vreme kada je počinjao da predaje medijsko obrazovanje, ovaj predmet je već postojao u školama u Velikoj Britaniji: „Predavao sam od kraja sedamdesetih do početka osamdesetih godina. Medijske studije su tada već postojale. Uvedene su u britanskim školama pre skoro četrdeset godina. Tako sam počeo. Prešao sam, zatim, na podučavanje nastavnika. Oko deset godina podučavam nastavnike koji predaju medijsko obrazovanje. Oni, u stvari, predaju engleski, ali i medijske studije“, objašnjava profesor Bakingem.

Za Media.ba ovaj medijski pedagog govori o tome kakav je sadržaj i značaj medijskog obrazovanja za đake u školama, na kakve probleme se nailazi u ovoj oblasti i šta je važno da bi se ova vrsta edukacije uvela u škole u region poput našeg.

U kom uzrastu đaci u Velikoj Britaniji počinju da uče o medijima?

Medijske studije su izborni predmet u srednjim školama. Kad napune četrnaest godina đaci mogu neke predmete da napuste, a neke nove da uvrste u svoj raspored. Medijske studije se uče oko četiri godine. One postoje kao poseban predmet, ali je jedna njihova dimenzija uneta i u neke časove engleskog jezika i književnosti, kao i u neke druge predmete.

Kakav je sadržaj predmeta medijsko obrazovanje?

U knjizi pod nazivom „Medijsko obrazovanje“ sumirao sam ono što ulazi u ovaj predmet. U njoj je koncept ovog predmeta definisan u četiri ključne tačke: medijski jezik; reprezentovanje; institucije; publika. Što znači da učenici uče: 1)  kako mediji svojim jezikom kreiraju značenje; 2) kako mediji predstavljaju svet; 3) institucije – ko proizvodi medijske sadržaje; i 4) kako ljudi primaju i koriste sadržaj medija.

Ovim konceptom definisan je program nastave. Ali, radimo na različite načine - kroz kreativni rad i kritičku analizu. Predmet medijskog obrazovanja uključuje, na primer, analizu reklama, vesti, ali i uvodi đake u to da i sami prave svoje medijske sadržaje: video, fotografije, internet strane i slično. Imamo kao problem tendenciju da se kreativni i analitički rad tretiraju kao odvojeni. Pitanje je u kakvoj su oni vezi. Mi tragamo za dinamičnom dijalektičkom vezom između ove dve vrste rada. Studenti uče da analiziraju medije, a zatim prave svoje medijske proizvode. Dok prave svoje medije, tumače zašto mediji rade tako kako rade.

Kako, na primer, izgledaju konkretno neki časovi medijskog obrazovanja?

Upravo završam istraživački projekat u okviru koga treba da razvijemo neke materijale za učenje i analiziramo šta se dešava tokom rada – na primeru medijskih studija u sedam škola sa ukupno nekoliko stotina dece.

Kad uče medijski jezik đaci gledaju kratke filmove, analiziraju elemente filma kao što su: snimanje, montaža, ton, slika. Razmatraju kako su kombinovani. Zatim sami prave svoje kratke filmove upotrebljavajući određene elemente da bi dobili određeni efekat priče. Na primer, pokušavaju da naprave horor film, priču koje treba da bude zastrašujuća. Tako uče medijski jezik i upotrebljavaju ga u pravljenju sopstvenog medija.

Kad radimo na segmentu programa koji ih uči kako mediji reprezentuju sadržaje, analiziraju na primer, medijske zvezde. Govore o tome koje zvezde vole, čitaju studije slučajeva - kako su slike slavnih napravljene, kako se promovišu u različitim medijima, kakav je odnos zvezda prema javnosti.. Đaci simuliraju pravljenje slike slavnih, izmišljaju zvezde i zatim sprovode marketing te svoje zvezde u različitim medijima.

Takođe, đaci gledaju i analiziraju vesti iz raznih medija – uče kako neke priče postaju vesti,  kako se odabiru i prave. Takođe, simuliraju svoju novinarsku priču – damo im materijal za vežbu i oni proizvode svoje vesti.

I najzad, kad govorimo o publici, đaci treba da naprave, na primer, kampanju za podizanje svesti o nekom problemu, kao što je zdravstvena kampanja u vreme vladanja izmišljenog virusa, na osnovu zadatih uslova (recimo da vlada hoće tom kampanjom da ohrabri ljude da se izbore za očuvanje zdravlja u vreme dok vlada virus).

To je kombinacija analitičkog i kreativnog rada. Bavimo se različitim medijima - novinama, televizijom, novim  medijima, a posmatramo i dela koja nisu samo faktografija, već i fikcija. Bavimo se vestima, ali, na primer, i dramom.

Poenta je u tome što je to zanimljivo i na prvi pogled donekle jednostavno. Đacima je to blisko jer su odrasli izloženi medijima, ali, zapravo, ima i mnogo toga što ne znaju. I mnogi odrasli ne znaju kako mediji rade.

Mislim da je važno reći da to može biti izazovan zadatak. Tražite od đaka da analiziraju, da gledaju i razumeju i mnogo toga što im je nepoznato, tražite da to tumače uz poznavanje nekih teorija. To je intelektualno veoma zahtevno. Nije reč samo o tome da sedimo i gledamo televiziju. To traži sistematičnost i krajnju ozbiljnost.

Šta treba da znaju profestori koji predaju medijsko obrazovanje, koje izgleda kao vrlo zahtevan predmet?

Jeste. Vrlo je zahtevno. I to je jedan od problema. Edukacija profesora je najvažnija.  Veoma je važno ne samo da nastavnici znaju metodiku rada na tim časovima, nego i da znaju zašto to predaju. To znači da treba da budu odgovarajuće obučeni. Kao što biste očekivali da nastavnik istorije studira istoriju, a nastavnik fizike fiziku, tako postoji i akademska disciplina medijskih studija, to je predmet u okviru studija komunikacija na univerzitetu. Za nastavnike koji će to predavati stručno obrazovanje je vrlo važno. Ne mogu to osmisliti sami, nije jednostavno, potrebno je akademsko obrazovanje.

Problem je u tome što nema dovoljno obuke, edukacije. Uobičajeno je da su profesori književnosti ti koji predaju medijsko obrazovanje, dok mali broj njih dolazi sa studija medija i komunikacija. Međutim, kada diplomirate na književnosti, donekle ćete biti osposobljeni da analizirate medije i film, ali, u stvari, postoji mnogo toga o čemu ne znate dovoljno. Kada studirate književnost u Engleskoj, uglavnom radite tekstualne analize, ali se ne bavite aspektom medijskih institucija i publike. Studije književnosti imaju vrlo uzak, tekstualni prilaz. Ne uzimaju u obzir društveni aspekt medija, na primer, tiraž. Takvi profesori imaju problem kad analiziraju medije jer je tu mnogo više potrebno sagledati društvenu perspektivu.

Postoji li predmet medijsko obrazovanje na studijama književnosti?

Ima ga na nekim univerzitetima. Naći ćete studente kojii pohađuju kurseve za film, televiziju, dok su novi mediji nešto manje zastupljeni. Studenti knjževnosti uglavnom ne uče o internetu ili kompjuterskim igrama.

Mislim da je ovde, zapravo, najvažnija ideja da treba menjati predmet književnosti. On je još uvek usredsređen na tekstualne medije, na tekst. Mislim da kao centralni predmet našeg programa moramo da imamo predmet koji se bavi kulturom i komunikacijom. Ali, u vrlo širokom smislu. Danas kultura i komunikacija nisu u vezi samo sa štampanim tekstom, nego i sa svim drugim medijima. Ja mislim da ne treba da imamo medijsku pismenost kao poseban predmet, nego da predmet književnost bude izmenjen tako da kombinuje studije književnosti sa medijskim studijama. To bi trebalo da bude predmet koji će se baviti kulturom i komunikacijama i biti vrlo široko definisan.

Postoji bojazan da je u društvima kao što je naše problem u tome što deca operišu novim medijima, a profesori ne toliko. Bio bi problem sa starijim profesorima, ne toliko sa mlađima?

Da, to nije novi problem. Sećam se da se sedamdesetih godina govorilo o tome kako mladi gledaju televiziju, a nastavnici ne. Uvek ćemo imati takav generacijski jaz u vezi s medijima. Sada je problem što, iako imamo tehnologiju u školama, način na koji se ona koristi je vrlo ograničen. Sada imamo kompjutere u učionicama, ali je to uglavnom  ograničeno mehaničko korišćenje. Ja to zovem: „Majkrosoft ofis kurikulum“ -  učenje vrlo ograničenih digitalnih veština. A jaz između korišćenja tehnologije izvan škole i u školi je veliki. Van škole deca pretražuju internet i igraju igrice, koriste društvene mreže, a ništa od toga ne postoji u nastavi.  I taj jaz treba prevazići.

Šta biste savetovali društvima kao što je naše? Kako da  počnemo sa predmetom medijske pismenosti?

Potrebno je mnogo toga i ja se ne bih pravio da mi u Velikoj Britaniji imamo sve. Nedostaje mnogo toga i ovde. Mislim da morate da imate nacionalni nastavni program, nacionalnu strategiju. Međutim, to nije dovoljno da bi se ti sadržaji i ideje sproveli u nastavi. Potrebno je da se nastavnici obučavaju. Da dobiju knjige i materijale koje mogu da koriste. Najvažnija je obuka nastavnika. Nije dovoljno da im vlada kaže da to treba da rade, treba sami da razumeju šta rade kako bi dobro mogli da predaju. I sami profesori treba da imaju inicijativu. Da bi se uspostavilo medijsko obrazovanje nastavnici moraju da sarađuju međusobno.