U manje razvijenim medijskim miljeima regiona, istraživačkog novinarstva gotovo da i nema, ali se zato termin upotrebljava veoma često. Svakako češće od izraza “nezavisna potvrda informacije” ili fraze “to ne bi bilo etički”. Hajde da raščistimo barem neke zablude u vezi sa famoznim istraživačkim novinarstvom.

Ova vrsta novinarstva (istraživačko), zaista je njegov vrhunac i ne zaslužuje da se njenim imenom igramo. Na našem web sajtu možete pročitati veoma koncizne tekstove o tome šta je istraživačko novinarstvo. Ali, na mnogo mesta možete čuti i pročitati reči ljudi koji to očigledno nisu čitali. Zbog toga se čini potrebnim napisati šta nije istraživačkо novinarstvo, i rasvetliti one predrasude koje se, čini se, najčešće pojavljuju u svakodnevnom poslu, razgovorima, pa i medijima.

1. Koristim internet - ja sam istraživač. Osam sati pretraživanja interneta je korisna i pohvalna aktivnost, ali nije dovoljan uslov da se priča na kojoj se radi nazove istraživačkom. To su svakom dostupne informacije, pa je priča pre “prikupljačka”. Osim toga, informacije na internetu, naročito one najzanimljivije i najprovokativnije, često su teško ili nikako provjerljive.

2. Ja sam ekskluzivac - ja sam istraživač. Ekskluzivan materijal nije automatski i istraživački. Automatsko objavljivanje informacija dobijenih od jednog izvora, ma koliko podržanih dokumentima i drugim dokazima, ne može se smatrati istraživačkim novinarstvom. To je, eventualno, ako se informacija pokaže tačnom, tek obećavajući početak, ne čak ni istraživanja, već analize kojom se dolazi do odluke da li istraživanje uopšte i početi. Ako se informacija odmah objavi sa nekoliko brzih provera, teško se može reći da je novinar do toga došao svojim radom. Pre će (ne i neophodno) biti da je neko preko novinara uspešno plasirao u medij informaciju koja odgovara interesima informatora.

3. Istraživačkog novinarstva ovde neće biti sve dok ne bude mnogo novaca u medijima. Ova tvrdnja nije sasvim tačna. Postoje u regionu mediji koji imaju sasvim dovoljno novaca za istraživačko novinarstvo, čak i za istraživačke timove, kao na Zapadu. Ali, vlasnici obično žele profit bez većeg ulaganja, a uredništva najčešće ne znaju kako bi istraživače ili njihove timove uopšte organizovala. Nedostaje i svest o (osim ostalog) mnogobrojnim materijalnim i finansijskim koristima od istraživačkog novinarstva. Na kraju, ne mora svako istraživanje biti skupo, i ne mora svako istraživanje angažovati čitavo radno vreme jednog ili više novinara u toku mesec ili više dana. Vreme se može i bolje rasporediti i organizovati. Dakle, možda ovde neće biti istraživačkog novinarstva kao što je ono na Zapadu, dok ne bude toliko novca, ali ga, ipak, sasvim lepo može biti.

4. Istraživački novinar je kao Indiana Jones: hrabar, ultra-obavešten, avanturista i krstaš (a i dobro izgleda). Istina je da (dobar) istraživački novinar ne može biti svako, ali su za taj posao pre potrebne sledeće osobine: upornost, radoznalost, strpljenje, volja za učenjem, timski duh, određeno predznanje iz matematike, smisao za kombinatoriku, sposobnost duge koncentracije, smisao za rad s ljudima, vrsta istrajne strasti za pronalaženjem istine. Ovaj opis više liči na nekakvog profesora, što i jeste alternativna ličnost Indiana Jonesa, jedino što Steven Spielberg ne snima filmove o njegovim predavanjima i dugim satima čitanja i kopanja po arhivama. Iz istog razloga, istraživačkog novinara ni neupućene kolege ne percipiraju kao čitača hiljada stranica dokumentacije, osobu koja visi na telefonu satima i ugovara intervjue, kod kuće čita knjige o svojoj temi, frustrira se oko zatvorenih izvora i šarmira sekretarice raznih kompanija i ustanova. Što je veliki deo njegovog realnog posla. Iz prve, naivne predstave o istraživačkom novinaru, ostaje eventualno hrabrost, samo što pre nje, u pravom istraživačkom procesu, idu i oprez i izbegavanje opasnosti, koliko god je to moguće. I često je korisnije da izgleda neupadljivo. Na kraju krajeva, šta fali Lari Croft? Istraživački novinari su i žene.

5. Prikupio sam mnoštvo informacija o (recimo) zdravstvu, to je bilo obimno istraživanje. Ne, ako niste “prikupili” makar jednu informaciju koja je nedostupna svakome drugom ko ima vremena da se bavi time, te ako ta informacija nije važna velikom broju ljudi, i ako je niste pribavili uspešnim razbijanjem sistema koji je skriva, to nije bilo istraživanje. Samo ste prikupili mnoštvo informacija. Niste ništa istražili. Još ako ste za čitavu stvar angažovali gomilu mladih novinara kojima ste rekli da ih obučavate u istraživačkom novinarstvu, možete se pohvaliti samo temeljnim informisanjem građana. Za istraživačko novinarstvo, preporučujemo da konsultujete stručnu literaturu sa Zapada.

6. Nema demokratskog društva bez velikog bogatstva, a u nedemokratskom društvu istraživačko novinarstvo je osujećeno zatvorenošću institucija, egzistencijalnim strahom potencijalnih izvora i nasilnošću moćnika koji ne podležu društvenim sankcijama. Ovo nije zabluda, ali nije ni dovoljan razlog da se ne istražuje. Jer, s druge strane, nedemokratska društva su, zbog korupcije i drugih anomalija koje su im u prirodi, u pogledu broja validnih istraživačkih tema, profesionalni Disneyland. Navedene prepreke su upravo to - prepreke koje treba zaobići, tamo gde je to moguće. Uostalom, verovatno je da je brzina kojom se jedno društvo primiče demokratiji upravno proporcionalna ne samo količini novca koji stiže sa Zapada, već i brzini suočavanja tog društva sa sopstvenim nedostacima. U čemu istraživačko novinarstvo neobično pomaže.

7. U mojem društvu i tako ne postoje mediji u kojima bih mogao objaviti ovakvu priču. U svim zemljama regiona postoje mediji koje ne finansira, ili im nije vlasnik osoba ili kompanija koja je u direktnim ili indirektnim odnosima sa finansijskim, političkim ili obaveštajnim interesnim grupama. Osim ovoga, postoje web sajtovi, agencije, međunarodne produkcijske kuće i drugi koji su uglavnom (u zavisnosti od teme) više nego zainteresovani za ovakav materijal, a obično i bolje plaćaju od lokalnih organizacija.

8. Istraživačko novinarstvo je nepatriotsko jer prikazuje moju zemlju u lošem svetlu pred svetom i neprijateljima, uništava ljudske živote i remeti spokojstvo građana. Utvrđivanje činjenica ne može biti ni patriotsko ni nepatriotsko. U tom slučaju, recimo popis stanovništva, ako su rezultati nepovoljni po “patriotske” političke opcije, ne bi trebalo ni sprovoditi. Budžetski deficit, ako je veliki, ne bi trebalo ni izračunavati, pošto odbija investitore. A o rezultatu fudbalske utakmice ne treba izveštavati ako je nacionalni tim izgubio. Ako ne želite da uništavate tuđe živote bez ozbiljnog razloga, proveravajte činjenice i ne objavljujte ih ako nisu dokazane, to sa dobrim namerama nema nikakve veze. Ako je nečiji život uništen otkrivanjem tačnih činjenica u ispravnom kontekstu, odgovoran je onaj koji je te činjenice stvorio, a ne kurir koji ih je saopštio. Što se spokojstva građana tiče, ako ih neko pljačka, prodaje im drogu, ili prodaje njihovu decu kao seksualne robove, i ne treba da su spokojni.

9. Istraživačko novinarstvo se ne isplati finansijski. Kada bi ovo bilo tačno, onda bi zapadni mediji koji se njime bave bili nevladine neprofitne organizacije. A nisu. Kredibilitet i širenje stalne čitalačke publike neobično su važni krupnim oglašivačima koji su spremni na potpisivanje dugoročnih marketinških ugovora. U kriznim situacijama u društvu, kakve su česte u regionu, čitavi segmenti čitatelja, gledatelja, slušatelja i surfera okreću se istraživačkim medijima. Kredibilni istraživački mediji, iako retkost u regionu, biće prvi izbor ogromnog broja ljudi u vreme društvenih previranja. Sve ovo se vrlo lako da preračunati u čistu zaradu. Jedini problem je što istraživanje traži dugoročnu investiciju sa često neizvesnim rezultatima. Međutim, od nedostatka hrabrosti investitora ne mogu se stvarati ekonomske karakteristike istraživačkog novinarstva.

10. Ovde niko ne zna kako se zaista istražuje u novinarstvu. Čak i da je ovo istina (a nije daleko od nje), to nije razlog da se to ne nauči. Istraživačko novinarstvo ima mnogo elemenata, faza rada i podrazumeva čitave teorijske oblasti iz kojih bi trebalo znati barem osnovne teze i definicije. Ali to nije molekularna biologija i može se savladati uz rad. Dobrom profesionalcu koji poznaje osnove profesije to ne samo da neće biti teško, već će mu biti i veoma zanimljivo. Čitave organizacije nude besplatne programe obuke, stručnu literaturu, pomoć, treninge... Još ako se neko odluči da uloži novac u obuku svojih novinara, koji bi kasnije mogli obučavati druge, te ako obučenim ljudima obezbedi uslove da znanja i primene, rezultati će teško izostati.