“Teret iskustva”, novi dokumentarni film u produkciji SEENPM-a  (Jugoistočna evropska mreža za profesionalizaciju medija) i Mediacentra Sarajevo u okviru projekta  “Snažni", bavi se prijetnjama i uznemiravanjem novinarki na Zapadnom Balkanu. Film prati tri novinarke: Serbeze Haixhiaj, istraživačku novinarku sa Kosova, Natašu Kovačev, TV novinarku iz Srbije i Vanju Stokić, urednicu i online novinarku iz Bosne i Hercegovine. Sve tri su često izložene prijetnjama zbog novinarskog rada.

 

Kroz projekat “Snažni" realizuju se aktivnost civilnog društva u osnaživanju slobode medija i borbi protiv dezinformacija i mrzilačke propagande na Zapadnom Balkanu i Turskoj.

 

Film “Teret iskustva” će biti premijerno prikazan večeras na četvrtom Fažana Media Festu nakon čega će biti organizovan razgovor sa novinarkama koje govore u filmu.  Rediteljka Sabrina Begović Ćorić za Mediacentar Sarajevo kaže  da je tokom rada na filmu, između ostalog, vodilo da novinarkama da glas da međusobno razgovaraju o svojim iskustvima, ali i da one budu te koje se pita, jer novinarska profesija je obično u službi postavljanja pitanja.

 

“Mnogobrojne su superheroine kako u Bosni i Hercegovini, tako i u regiji i svijetu. Oni koji iz udobnih fotelja neosnovano kritikuju njihov rad trebali bi da se zapitaju kako bi naš svijet izgledao kada one ne bi otvarale teške teme, postavljale provokativna pitanja, propitivale sistem, upućivale na nepravdu”, kaže Begović Ćorić.

 

 

 

Sam naziv je proizašao iz filma. Zapravo je citat jedne od replika, jer u jednom dijelu Serbeze Haxhiaj kaže kako novinarstvo nije lak posao ni za muškarce, ali težak teret iskustva seksizma, direktnih i indirektnih pritisaka i prijetnji, sexualnog uznemiravanja, prijetnji silovanjem je specifično rezervisan za žene. Najteže je bilo sve kontekste koje pitanje žena u novinarstvu uključuje kompresovati u pola sata filma.

 

 

Moje nastojanje je bilo da obuhvatimo više vidova nasilja i napada nad novinarkama, ali i da naše protagonistice dolaze iz različitih zemalja. Nažalost primjera je jako mnogo. Neke priče su više poznate u široj javnosti, te smo se odlučile za akterice koje dolaze iz različitih medija i čija iskustva nisu toliko poznata, neke priče su prvi put ispričale. Serbeze Haixhiaj sa Kosova je radijska urednica i istraživačka novinarka, Nataša Kovačev iz Srbije jetelevizijska reporterka, dok Vanja Sokić uredjuje i piše za internetaki portal. Njihovi “slučajevi” su specifični i usko vezani za način novinarstva koji praktikuju, ali mnogo govore o širem kontekstu ne samo nasilja nad novinarkama nego i sistema zaštite osoba koje rade u ovoj profesiji, na prvom mjestu žena. 

 

 

Možda nije najdirektniji odgovor, ali ono što je mene vodilo u radu na ovom filmu bilo je između ostalog i davanje glasa novinarkama da međusobno razgovaraju o svojim iskustvima, ali i da one budu te koje se pita jer novinarska profesija je obično u službi postavljanja pitanja. Serbeze, Vanja, Nataša, kao i njihove kolegice, posvećuju život davanju glasa obespravljenima, istini koja se tabuizira, glas protiv kriminala, nepravde, protiv zločina i korupcije. Ovaj film je bio prilika da se one nađu i u poziciji onik koje pitaju, ali i poziciji onih čij glas treba da se čuje, onih koje je potrebno da se osnaži.

 

 

Obzirom da sam prije radila performans koji je tematizirao poziciju novinarki u savremenom društvu, tematika mi je bila veoma bliska. Čitala sam i istraživanja koja nažalost donose poražavajuće rezultate od kojih je nažalost nedostatak solidarnosti, naročito među ženama novinarkama, najtužnija činjenica. Novinarka koja doživi nasilje, uznemiravanje, provokacije, rijetko biva podržana u mediju u kome radi, u široj novinarskoj zajednici, pogotovo ne u javnosti koja jedva dočeka da je raščereči. 

 

Tako u filmu protagonistice govore i o toj dimenziji, koliko im je svaka podrška značajna i koliko im daje snagu da nastave. Važno mi je da osim dijela u kojima govorimo o problemima sa kojima su se susretale i sa kojima se susreću novinarke govore i o onome što ih hrabri da ne odustanu od rada u novinarstvu.

 

 

Problemi sa kojima se susreću Serbeze, Vanja, Nataša nisu samo specifično rezervisani za novinarke, prisuti su i u drugim profesijama. Obzirom da je i moja profesija u jednom dijelu bliska novinarskoj, te da je tradicionalno vezana za muškarce kao profesionalce u oba posla, njihove probleme sam mogla razumjeti i iz ličnog iskustva. 

 

 

Online nasilju i prijetnjama se mora dati više pažnje. Ono je sve prisutnije i najveća je bojazan da bi se ovaj vid nasilja i napada mogao normalizirati zbog aljkavosti sistema, ali i zbog toga što sami novinari i novinarke često smatraju da je sve to dio posla,  da su pristale i  na taj dio kada su se opredjelile za novinarsku profesiju. Moramo upućivati koliko je taj segment opasan i reagovati prije nego što se jedna od tih prijetnji sprovede izvan online prostora.

 

 

Ne mogu reći da sam naučila nešto novo generalno o tematici napada i nasilja, jer se radi o problematici koja se sporo riješava i koja je učestala već decenijama. Ono što jeste ujecalo na mene i na način kako predstaviti protagonistice filma jeste njihova hrabrost, odvažnost i istrajnost. Zbog toga je moj pristup predstavljanja njihovog privatnog i poslovnog života bio da istaknem dimenziju u kojoj su one zaista heroine, real life super heros, kao iz stripova i filmova naučne fantastike. 

 

I ne samo tri protagnoistice koliko je filmski format dozvoljavao, mnogobrojne su superheroine kako u Bosni i Hercegovini, tako i u regiji i svijetu. Oni koji iz udobnih fotelja neosnovano kritikuju njihov rad trebali bi da se zapitaju kako bi naš svijet izgledao kada one ne bi otvarale teške teme, postavljale provokativna pitanja, propitivale sistem, upućivale na nepravdu. Zato smatram da je ovo i poziv na veću i glasniju podršku zaštiti žena u novinarstvu.