Eskalacija političke i medijske sistematske kampanje protiv zaštitnika životne sredine.

foto: Eko straža

Na prvi pogled, pojam „ekološki terorizam“ ili „eko-terorizam“ deluje kao oksimoron. Ali, u savremenom svetu, pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama, evidentirane su aktivnosti koje su za cilj imale zaštitu okoliša, odnosno biljnog i životinjskog sveta od ljudske uzurpacije a istovremeno su sadržavale elemente nasilja i širenja panike. I pored toga, pojam je i dalje kontroverzan, jer smisao ovih akcija nije uništavanje života, već nešto upravo suprotno.

Ekstremne zelene grupe pribegavale su nasilju kako bi sprečile ili skrenule pažnju na aktivnosti koje ugrožavaju životinjske vrste, podižu nivo zagađenja ili pak predstavljaju neodrživu eksploataciju prirodnih resursa. Paljene su laboratorije, čak stambene četvrti u izgradnji, uništavana skupa imovina firmi i pojedinaca. U 2020. godini, u jeku pandemije Covida i pod uticajem eksplozije teorija zavere, u Britaniji je spaljeno nekoliko telekomunikacionih 5G stubova, jer se smatralo da su oni opasni i za ljude i za živi svet. Ovo potonje samo uslovno može da se proglasi nečim što ima veze sa ekologijom, a sigurno je posledica ljudske gluposti, ojačane zloupotrebom novih medija.

Druge ekološke organizacije izvode radikalne akcije širom sveta jer smatraju da – narodski rečeno – na ljutu ranu ide ljuta trava. One u sebi nemaju odlike nasilja i terorizma, već više „inovativnosti“ zarad skretanja pažnje javnosti. Zaštita životnog okoliša sa pravom je postala izuzetno važna tema i u političkim i u društvenim debatama, i sve više izaziva snažne strasti, a taj trend će – sasvim izvesno – jačati u budućnosti. Radikalne akcije ekologa nekada u sebi sadrže elemente kršenja zakona država u kojima se izvode, ali u demokratskim zemljama one se ipak smatraju legitimnim, imajući u vidu značaj ciljeva za koje se bore, kao i dostignute nivoe slobode govora i političkog delovanja. Poznato je, civilizacijski pomaci u istoriji počesto su izvojevani aktivnostima koji su pomerali granice uobičajenog i dozvoljenog.

Slučaj Srbija

Nije poznato da su brojne, poslednjih šest-sedam godina veoma aktivne, formalne i neformalne ekološke organizacije u Srbiji izvele bilo koju operaciju za koju bi se moglo smatrati da u sebi ima nasilne elemente, a pogotovo ne odlike terorizma. Sam profil članova ovih grupa – sastavljenih prevashodno od profesora, intelektualaca, javnih ličnosti, studenata, lokalnih aktivista koji se počesto osim za ekološka bore i za ljudska prava – minimizira mogućnost nasilnih metoda. Akcije koje su do sada izvođene, kao što su javni protesti ili blokade puteva i pruga, imale su prevashodno simbolički karakter i bile su vremenski ograničene. Čak deo kritičke javnosti zamera ekolozima što njihove delatnosti nisu radikalnije.

I pored toga, ekološke aktiviste i grupe režim u Srbiji, tačnije mediji i organizacije nedvosmisleno bliski vlastima – dugo vremena nazivaju ekstremistima, a poslednjih meseci – i teroristima. Oni koji poznaju medijsku i društvenu scenu u Vučićevoj zemlji neće imati nikakvu sumnju u to da njemu lojalni mediji i organizacije deluju sinhrono, odnosno da je proglašenje ekologa terorističkim delatnicima odluka koja je donesena u vrhu vladajuće aparature. Ona predstavlja eskalaciju sistematske kampanje koja se dugo vodi protiv zaštitnika životne sredine, koji se doživljavaju pre svega kao politički protivnici. Kampanja nije samo medijska i politička, već i pravosudna, s obzirom na to da pojedini ekolozi imaju desetine prekršajnih i krivičnih prijava.

Nedavno je lansiran portal neregistrovanog udruženja „Kopaćemo“, koje se dovodi u vezu sa Vučićevim režimom. Portal je izradio „registar ekoloških terorista“. Navodno, cilj je da se „dokumentuje i prate aktivnosti pojedinaca i grupa u Srbiji koje se bave ekološkim terorističkim akcijama koje su usmerene protiv građana, institucija ili privatne i javne imovine“. Registar pre liči, a verovatno mu je to i funkcija, na spisak poternica ili spisak „izdajnika“ koji se, zarad stranih interesa, bore protiv „ekonomskog napretka Srbije“ kojeg će navodno omogućiti eksploatacija litijuma u Zapadnoj Srbiji. Kao takav je dodatan pritisak na aktiviste. Svako ko poznaje bar deo ljudi koji se nalaze na poternicama može samo da se nasmeje kada se oni dovedu u vezu sa terorizmom.

Nije, međutim, ovaj tragikomični ali opasni sajt jedini koji koristi termin „ekološki teroristi“: on se pojavljuje i u medijima sa nacionalnom pokrivenošću, kao i u tabloidima koji su pod neposrednom kontrolom vlasti, kao što je recimo dnevnik „Informer“. Ekološki teroristi udaraju na Srbiju! – naziv je jednog priloga ovog medija poznatog po govoru mržnje usmerenom protiv kritičara Vučićevog režima, ali i susednim nacijama, kao i drugim bezbrojnim kršenjima novinarskog kodeksa.

Vratimo se korak nazad: Ekologija kao ključni politički fenomen

Ekologija se proteklih godina pretvorila u ključnu političku temu u Srbiji, uprkos tome što se ova zemlja kojom vlada autokratski režim susreće i sa mnogim drugim problemima kao što su: enormna korupcija i kriminalizacija društva, nepostojanje vladavine prava, razorene institucije, neregularni izborni procesi, ugrožavanje medijskih sloboda i ljudskih prava, kao i normalizacija nasilja. Pokazuje se da ekološki problemi imaju izuzetno snažan mobilizatorski potencijal, a protesti koji ciljaju zaštitu životne sredine uspevaju da na ulice izvedu veliki broj građana čak i u nekim malim mestima koji važe za političke i medijske rupe, odnosno opštinama u kojima nema ili skoro da nema ozbiljno organizovane političke opozicije ili u kojima građani imaju pristup samo onim televizijskim i radijskim medijima koji su pod strogom kontrolom vlasti, a internetski uticaj nezavisnih medija je izuzetno slab, skoro ništavan.

Prema istraživanjima, čak dve trećine građana Srbije protivi se projektu „Jadar“, odnosno eksploataciji litijuma u Zapadnoj Srbiji, koja – što ne kriju čak ni predstavnici vlasti – nosi rizik po životnu sredinu. Taj rizik se ne odnosi samo na kraj u kojem će potencijalni rudnik biti smešten (okolina Loznice). Iako „antilitijumski protesti“ imaju svoje specifičnosti, razne dimenzije i ujedinjuju najraznolikije političke i društvene aktere, oni jesu i nastavak i odjek ranijih ekoloških akcija koje su se paralelno odigravale u raznim delovima zemlje. Masovnost protesta posledica je raznih faktora, između ostalog i toga što se ispitivanja nalazišta litijuma sprovode i u drugim delovima Srbije, gde bi u budućnosti mogla da se vrši njegova ekstrakcija, strahuju građani.

Odakle mobilizatorski potencijal?

Kako je ekologija postala važna tema u Srbiji i otkud njen veliki mobilizatorski potencijal?

Posle dolaska na vlast 2012. godine, Srpska napredna stranka i njen autoritarni vođa Aleksandar Vučić, uz pomoć medija koji su stavljeni pod kontrolu vlasti na različite načine (privatizacija, korupcija i nepostojanje vladavine prava, odnosno najotvorenije kršenje medijskih i drugih zakona koji regulišu medijsku scenu), potpuno je razorio opozicionu scenu. U tu svrhu korišćeno je i pravosuđe, koje je učestvovalo u kriminalizaciji opozicionih partija, odnosno pojedinaca (bivše vlasti), koji su hapšeni i protiv kojih se, uz svesrdno estradno izveštavanje medija, podnošene krivične prijave koje su kasnije, u tišini, bile odbačene ili su se završavale oslobađajućim presudama ili se uopšte nisu završavale, odnosno procesi traju i danas. Sve što se pomaljalo na opozicionoj sceni efikasno je satanizovano, i to nije težak glagol. Manje partije bivše vlasti inkorporirane su u Vučićev režim.

Praktično bez ikakvog oporbenog kontrolnog faktora, Vučićeva vlast je funkcionisala sve do 2017. ili 2018. godine. Tek tada su se neke opozicione stranke počele rađati iz pepela, osvajati nekakav prostor, uz neprestane i kontinuirane napade iz većine medija. Partije i njihovi lideri proglašavaju se – opšte mesto – neprijateljima društva i države, oni su lukrativni i slede sopstvene interese nauštrb interesa građana.

Smisao kampanje nije samo u urušavanju opozicije nego i stranačke politike kao takve kod kritičkog ili potencijalno kritičkog dela stanovništva. Bila je uspešna: ne samo da su opozicione partije marginalizovane i osiromašene, nego se i političke stranke kao takve doživljavaju kao zlo same po sebi. Mora se priznati da je uspehu ove strategije doprinelo i nesretno ili nespretno delovanje opozicionih stranaka, kojih je previše, i koje su često međusobno zavađene i povlače poteze koje ne odišu principijelnošću. Svakako da nemaju ni dovoljno dobar kontakt sa tzv. običnim građanima, te ne uspevaju, iz objektivnih i subjektivnih razloga, da artikulišu na pravi način evidentno nezadovoljstvo velikog broja građana političkim i društvenim prilikama.

Građani se pobunili kada je vlast zakucala na njihova vrata

Bez korektivnog faktora, vlast sve više baštini osećaj svemoći, osećaj da joj je sve dozvoljeno. Počela je direktno da ugrožava građane, njihovo neposredno okruženje i kvalitet života. Efekti divljeg kapitalizma, povezanog sa kleptokratskom elitom koja profit stavlja ispred svega, postali su vidljivi svima. Čim izađete na ulicu, srešćete se sa deregulacijom i destrukcijom. Ako velike teme kao korupcija ili nepostojanje institucionalnog poretka, za njih nisu dovoljno inspirativne, pokazuje se da one koje ih direktno dotiču, kod građana proizvode snažne emocije i želju da pokušaju nešto da promene ili zaustave. Naravno, ovo se ne odnosi na onaj deo građanstva koji je hipnotisan dugogodišnjom zloupotrebom medija čiji je glavni cilj stvaranje kulta nepogrešivog i omnipotentnog lidera.

Gradovi Srbije se ubrzano urbanistički urušavaju, to je više nego vidljivo. „Najznamenitiji“ projekat je višestruko kontroverzni „Beograd na vodi“, toliko kritikovan od urbanista, arhitekata, ekologa i drugih stručnjaka, a koji se sprovodi potpuno netransparentno. Potom je tu i najavljeni projekat „Novi Sad na vodi“, koji će razoriti jedinu preostalu zelenu oazu u gradu. Niču stotine zgrada bez odgovarajuće infrastrukture i uz politički inspirisane izmene urbanističkih planova. Zelene površine nestaju, čak se i u parkovima grade zgradurine. Divlja gradnja cveta, svuda je saobraćajni haos i oseća se „miris“ kanalizacije. Zagađena je pijaća voda. Uništavaju se prirodne celine, vazduh je dramatično zagađen, štetnih sastojaka u njemu u pojedinim sredinama ima i 50 puta više nego što je to dozvoljeno. Šume nestaju, reke su ugrožene, kao i postojeći rezervoari vode. Gore deponije. Praktično, nema dela Srbije koji se ne suočava sa postojećim ili potencijalnim veoma ozbiljnim ekološkim (ili urbanističko-ekološkim) problemima.

Rađaju se nestranački pokreti svuda po Srbiji, koji se u najvećoj meri vezuju za ekološke teme. Oni uspevaju da, za razliku od opozicije, koliko-toliko artikulišu bes građana, usredsređujući se na konkretne teme. I pokazuju žilavost. Iako se uglavnom ograđuju od „politike“ (često se prilikom svojih aktivnosti veoma agresivno distanciraju od političke opozicije), po prirodi stvari, protokom vremena, postali su neprijatelji vlasti. I velika opasnost za nju i njene interese. Protiv njih je pokrenuta medijska kampanja koja ima brojne elemente narativa koji su korišćene za obračun sa opozicijom.

Neke ekološke organizacije smatrale su da je logičan nastavak njihovog aktivizma – formiranje političkih partija, verujući da će na taj način lakše ostvariti ciljeve. No, i stranke koje su izrasle iz građanskog aktivizma, potpuno ili delimično, sada se suočavaju sa antistranačkom histerijom kojoj su ranije i sami doprinosili.

Kampanja za sada ne daje rezultate

I pored dugogodišnje, višedimenzionalne kampanje koja se vodi protiv ekoloških organizacija, i pored snažne aktivnosti predsednika Vučića i režimskih političara i bliskih javnih ličnosti na njegovoj promociji, broj građana koji podržavaju projekat „Jadar“ se ne povećava. Posebno je bolno za vlast to što među njenim simpatizerima ima veliki broj protivnika eksploatacije litijuma. Čak se čini, bar u ovom trenutku, da medijska strategija režima proizvodi i kontraefekte.

Snaga „ekološkog antilitijumskog fronta“ krije se u tome što iza njega stoje brojne ekološke, grassroots organizacije i grupe, koje su istinski utemeljene među građanima. Potom, u njemu – i pored što opozicione političke partije podržavaju proteste – ljudi ne prepoznaju stranačku politiku, na koju su tako alergični. Naučnici iz Srbije su konstatovali da je rudnik litijuma višestruko opasan i predstavlja neverovatno veliki rizik za životnu sredinu, potkrepivši to iskustvima iz drugih zemalja, i to je važan detalj. Potom, protesti su okupili najrazličitije ideološke opcije, od liberalno-prozapadnih do nacionalističko-proruskih, koje međusobne razlike uspešno stavljaju u drugi plan. Vlast je, pored svega, upala i u vlastitu zamku: dugogodišnja antizapadna kampanja koju vodi u medijima došla je na naplatu – Rio Tinto je multinacionalna, prevashodno zapadna kompanija, i apriori je „ozloglašena“.

Odlike medijskih narativa protiv ekoloških aktivista

Spomenuli smo da vlast protiv aktivista koristi obrasce i vokabular koji u velikoj meri imaju odlike kampanja koje se već više od deceniju i nešto vodi protiv opozicije, ali i uopšte kritičara vlasti u Srbiji. Prvi i najvažniji cilj je da se oni proglase neprijateljima društva koji rade u interesu „inostranih faktora“, pre svega zapadnih. „Strani plaćenici“ – termin je poznat iz miloševićevskih devedesetih godina i u potpunosti je reanimiran u Vučićevoj Srbiji.

Prvi masovni protesti protiv eksploatacije litijuma u Srbiji održani su u decembru 2021. godine. Pod pritiskom demonstracija koje su, prevashodno u Beogradu, okupile desetine hiljada ljudi, vlast je odlučila da privremeno obustavi projekat „Jadar“. Tvrdnja da je na eksploataciju litijuma „stavljena tačka“ pokazala se vrlo brzo netačnom, pošto je kompanija „Rio Tinto“ i posle „tačke“ nesmetano nastavila na pripremnim radovima za otvaranje rudnika. Inače, „tačka je stavljena“ pred vanredne parlamentarne izbore 2022. godine. O litijumu se ćutalo i pre ovogodišnjih lokalnih izbora, a po završetku je projekat „Jadar“ zaživeo punim plućima. Očigledno je vlast znala da joj on može naštetiti u izbornom procesu.

Iako su organizatori demonstracija 2021. bile razne organizacije i pojedinci, njihova personifikacija postao je pravnik i jedan od lidera pokreta „Kreni-promeni“ Savo Manojlović. U medijima bliskim vlastima od tada do danas možemo naći bukvalno stotine priloga u kojem se on i njegova organizacija proglašavaju „ispostavom“ Rokfeler fondacije. Činjenica da su u jednom trenutku podržani od ove fondacije samo po sebi – u orijentiru srbijanskog društva – predstavlja nešto strašno i neprihvatljivo, bez obzira na to što su sama država Srbija i njene institucije – najveći korisnici stranih, zapadnih fondova.

Tadašnja premijerka Ana Brnabić utvrdila je onomad da iza ekoloških protesta stoji strani novac, i navela primer Manojlovića. Savo Manojlović je proglašen agentom stranog uticaja. U režimskim tabloidima se ovaj nekadašnji aktivista, a sada desno orijentisan političar, redovno povezuje sa Rokfeler fondacijom na najrazličitije načine, pa i one „šaljive“. U maju ove godine, u kontekstu lokalnih beogradskih izbora na kojima je pokret „Kreni-promeni“ učestvovao, ministar finansija Siniša Mali, uz gromoglasnu pažnju režimskih medija, izašao je sa podacima ko sve iz inostranstva finansira „Kreni-promeni“, uz tvrdnju da je Savo Manojlović „sinonim za korupciju“. Nije samo Rokfeler, nego i drugi neprijatelji našeg naroda.

Poznati je ovo mehanizam koji vlast korsti za obračun sa kritičnim organizacijama. S vremena na vreme izlazi sa „otkrićima“ i „neverovatnim podacima“, koje su inače dostupni javnosti i na sajtovima donatora i na sajtovima doniranih, ko to sve finansira nevladin sektor u Srbiji. Stvara se moralna panika. Kada se god pokrene ova priča, obavezno je prati i ona o potrebi uvođenja „registra stranih agenata“.

Tako su, recimo, nedavno mediji bliski vlasti sa radošću dočekali izveštaj države Kine i tvrdnje nekih ruskih zvaničnika da SAD i National Endowment for Democracy stoje iza protesta protiv Vučićevog režima. Iako se kineski izveštaj odnosi na neki drugi period i neke druge proteste („Srbija protiv nasilja“), vlast i mediji su ga odmah povezali sa aktuelnim ekološkim protestima, koji su tokom leta održavani širom Srbije. Predsednik Vučić je ustvrdio da je NED „obaveštajna služba u belim rukavicama“ koja „finansira ekološke aktiviste“. Mediji i drugi političari vlasti ponovili su da je Zapad praktično iskonski neprijatelj Srbije, koji se protivi njenom napretku, pa i ekstrakciji litijuma, a to kineski izveštaj, je li, dokazuje.

Pitanje je međutim koliko ova retorika, usled unutrašnje paradoksalnosti, može da ima uspeha. Odnosno, koji su njeni dometi. Teško je čak i hipnotisanim građanima objasniti da Zapad žarko želi litijum iz Srbije, a istovremeno pokušava da spreči njegovo rudarenje. Setimo se da je nemački kancelar Olaf Šolc boravio u Srbiji da bi podržao projekat „Jadar“, a da zapadne ambasade javno i jasno podržavaju otvaranje rudnika.

Narativ ima za cilj da zbuni javnost, ali i da unese klicu razdora među organizatore protesta. Da počnu da se sumnjiče međusobno ko za koga zapravo radi. To je i jedan od ciljeva paralelne kampanje dela naprednjačkih zvaničnika, koji pod krinkom određenih prozapadnih medija i aktivista, ali i u diplomatskim susretima sa zapadnim zvaničnicima, govore o ruskom uticaju na proteste. O tome ne bi ni u ludilu smeli javno da progovore, jer bi to bio suicidalni potez s obzirom na popularnosti Vladimira Putina u Srbiji, kojoj su i sami onoliko doprineli.

Inače, ovo nije ništa novo. Prethodne proteste protiv naprednjačkih vlasti, deo interesnih lobija proglašavao je „antizapadnim“, a u tu svrhu su se u prvim redovima demonstranata pojavljivali neki za organizatore i građane nepoznati ljudi koji su nosili nacionalistička i rusofilska obeležja. Treba svakako reći da u protestima protiv eksploatacije litijuma učestvuju i desničarske i proruske organizacije i pojedinci, ali da oni – koliko god glasni – svakako nisu dominantni. Analitičari kažu da su neki od njih tu po nalogu vlasti, a neki zato što koriste priliku za sopstvenu promociju.

Još jedan paradoks i klasični repertoar

„Prolitijumska kampanja“ vlasti zasniva se na još jednom paradoksu. Opšte je mesto da su kompaniju „Rio Tinto“ u Srbiju „dovele prethodne vlasti“. O tome se „brsla“ u desetinama medijskih priloga. Tipičan i indikativan je naslov iz „Informera“: Doveli Rio Tinto u Srbiju, a sada prave haos zbog istog! Paradoks se krije u sledećem: ako je litijum odista spas za Srbiju, ako će rudnik i prateća industrija omogućiti istorijski ekonomski uspeh i otvoriti mnogobrojna radna mesta, kako to režim tvrdi, onda bi bilo logično da se prethodna vlast pohvali za stratešku odluku. Na stranu to što se u sadašnjoj vlasti nalazi ogroman broj predstavnika stare, i to na najistaknutijim pozicijama.

Direktno vezana sa prethodnom jeste još jedna narativno-manipulativa strategija režima i njegovih medija. Ekološke proteste treba po svaku cenu povezati sa opozicionim političkim strankama, bez obzira koliko ekolozi tu konekciju poricali. To je igra na sigurno, nadovezuje se na prethodne kampanje koje su imale za cilj da uruše, kako smo rekli, i opoziciono delovanje i stranačko organizovanje kao takvo. Tipičan je naslov u tabloidu „Alo": (Predsednik Stranke slobode i pravde Draga) Đilas i (potpredsednica ove stranke) Marinika (Tepić) i ekipa sve rade zajedno sa Kokanovićem (Zlatko Kokanović je jedan od lidera ekološkog pokreta iz Gornjih Nedeljica, sela u kojem treba da se otvori rudnik litijuma).

„Večernje novosti“ u tekstu od 6. avgusta ove godine (četiri dana pre velikog „antilitijumskog“ protesta u Beogradu) izveštava da je lider opozicionog Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić bio u kućnoj poseti Zlatku Kokanoviću, kako bi se dogovorili kako da „proizvedu haos“ i „oblike terora“ na demonstracijama. Tekst nosi naslov: Maske su pale: Miroslav Aleksić i Zlatko Kokanović dogovorili izazivanje haosa u Srbiji. Na pratećoj fotografiji, Kokanovića vidimo sa sekirom u ruci. Ne treba posebno podsećati da protest u Beogradu nije sadržavao nikakve „oblike terora“, a prema informacijama kojima raspolažemo, Aleksić nije ni bio u poseti Kokanoviću. U tekstu se navodi da je Aleksić „iskusan u izazivanju brutalnog nasilja na ulicama“, mada je nejasno na šta se to tačno odnosi.

Ekološki aktivisti se proglašavaju „šićardžijama“ i licemerima. Pomenuti Zlatko Kokanović je navodno postao aktivista samo zato što nije uspeo da proda svoje imanje „Rio Tintu“ po odgovarajućoj ceni. Naime, on se naljutio jer se njegov „kućerak“ nalazi na terenu gde neće biti rudnika, pa je postao ekolog. Ovo je jednostavno netačna informacija, a i u režimskim medijima se može naći podatak da Kokanović ne želi da proda svoje imanje koje se nalazi na mestu koje treba da obuhvati kompleks rudnika. I za druge aktiviste sa ovog područja se tvrdi nešto slično: i oni su nezadovoljni trgovinom sa „Rio Tintom“, pa su postali njegovi protivnici.

Kokanovićev saradnik iz organizacije „Ne damo Jadar“ Nebojša Petković se proglašava osobom koja zajedno sa brojnim drugim domaćim i stranim delatnicima ugrožava život predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. On je inače, zbog izjave koju je dao sarajevskoj „Slobodnoj Bosni“, postao i „udarna pesnica“ ovog medija, šta god to značilo. Tekst nosi naslov: Islamisti slave i Petkovića jer napada Vučića!

Jedno od opštih mesta obračuna sa ekolozima (opozicijom i kritičarima režima) glasi: oni ne rade samo za „daleko inostranstvo“ nego i za susedne države koje su – ne treba to posebno ni elaborirati – vekovni neprijatelji srpskog naroda. „Politika“ recimo donosi prilog pod naslovom: Hrvatski mediji uz opoziciju protiv litijuma. U njemu se tvrdi da je Hrvatska svesna da će litijum Srbiji doneti milijarde evra i da je kivna zbog toga što se ovaj hemijski element ne nalazi u dovoljnom obimu u „lijepoj njihovoj“. Iza protesta se, prema pisanju „Kurira“, kriju i „ozloglašeni“ biznismen Dragan Šolak, pa čak i Aljbin Kurti, premijer Kosova.

Pravosudno-medijska kampanja

Na sličan način kako su se po dolasku na vlast obračunavali sa opozicionim aktivistima, naprednjaci sada vode i pravosudno-medijsku kampanju protiv ekologa. Posle nedavnih protesta u Beogradu privedeno je više do 40 aktivista, među njima i jedna trudnica. Preturani su im stanovi, maltretirani su, podnošene su krivične i prekršajne prijave. Režimski mediji o ovome ili nisu izveštavali ili su to predstavljali kao obračun države sa ekstremistima i teroristima.

Nije dakako ovo prvi put da se ekološki aktivisti hapse i da se protiv njih podnose krivične i prekršajne prijave. Osim za medijske potrebe, prijave imaju za cilj i njihovo iznurivanje. Neki pravnici tvrde da se prijave neće, bar ne u drugostepenom postupku, završiti osuđujućom presudom, osim ako sudovi ne budu maksimalno instrumentalizovani, jer je iz aviona vidljivo da su politički motivisane i u dobroj meri besmislene – ali aktivisti su praktično već kažnjeni. Moraju svako malo da se odazivaju sudskim pozivima, moraju plaćati advokate, a sudovi i policija pritom uvek nađu načina da im usput dodatno zagorčaju život. Neke nedavne sumanute presude u Novom Sadu kažu da optimistični pravnici ipak nisu bili u pravu.

Elem, nisu samo ekolozi koji se protive „Rio Tintu“ na udaru. Svuda po Srbiji trpe različite posledice svojih angažmana. Protiv Novosađanina Brajana Brkovića, recimo, podneseno je bezmalo 20 krivičnih i prekršajnih prijava. Ovaj aktivista iz organizacije „Bravo“ meta je i lokalnih i nacionalnih medija, proglašava se crnogorskim nacionalistom, „mrziteljem svega što je srpsko“, „ustašom“, a glavni argument im je to što je unuk crnogorskog pesnika Jevrema Brkovića. Nedavno su, što je naravno notorna neistina, on i njegove kolege medijski optužene i za napad na pravoslavnog sveštenika.

Interesantan je i indikativan tekst objavljen u „Večernjim novostima“, nedavno. Nije prvi koji ima za cilj da aktiviste prikaže kao agresivne nasilnike i asocijalne osobe, unoseći razdor među njima. „Novosti“ izveštavaju o sukobu unutar novosadske organizacije „Bravo“ u tekstu pod naslovom: Na pomolu sukob u ekstremističkoj organizacija ’Bravo’ – Brković udario na Pogačara. “Iako u njihovom srbomrziteljskom nastupu nema ama baš nikakve razlike, pukotine između njih dvojice su nastale zbog sudara ličnih sujeta i ambicija“, navodi se u ovom prilogu koji je u potpunosti plod imaginacije. Miran Pogačar je novosadski aktivista koji se takođe često nalazi na udaru medija.

Mogli bismo do sutra nabrajati

Primera je bezbroj. Pokušali smo da odaberemo one koji na najbolji način odslikavaju ključne odlike narativa većine medija u Srbiji o ekološkim organizacijama i aktivistima. Vlast koristi bezmalo sva raspoloživa dehumanizujuća sredstva, bez ograde i granica, to je očigledno.

Kampanja ima za cilj da dezavuiše ekološke pokrete i pojedince, proglašavajući ih za agente stranog uticaja, saradnike srpskih neprijatelja, lukrativne licemere koji rade protiv interesa države, nasilnike, ekstremiste, čak i teroriste koji ugrožavaju život predsedniku Srbije Aleksandra Vučića, javnu i privatnu imovinu. No, ta širokopojasna strategija izgleda da nema, bar za sada, velikog uspeha. Kako rekosmo, odijum protiv eksploatacije litijuma, pa i režima, ne smanjuje se. Naprotiv.

Sasvim je drugo pitanje da li ekološki protesti, koji su hteli-ne hteli postali i antirežimski, bez ozbiljne političko-stranačke artikulacije mogu dovesti do ozbiljnog uzdrmavanja ili čak pada Vučićeve vlasti. Kako upozoravaju stručnjaci, ekološki problemi su samo posledica delovanja „svemoćne“, razobručene i nekompetentne vlasti i pratećeg urušavanja institucija.

Primera za to je mnogo, a evo i poslednjeg. Kada je utvrđeno da u novosadskom vodovodu postoje nematode, narodski rečeno – crvići, i kada je to potvrdio Institut za javno zdravlje Vojvodine, njegov direktor je promptno smenjen. Na njegovo mesto postavljena je stomatološkinja, koja je inače kćerka visoke naprednjačke funkcionerke Jorgovanke Tabaković.

___

Želite sedmični pregled vijesti, analiza, komentara i edukacija za novinare u Inboxu Vašeg e-maila? Pretplatite se na naš besplatni E-bilten ovdje.