Medijsko vlasništvo na Kosovu je ključno za razumevanje novinarske produkcije i prikupljanje vesti u ovoj zemlji. S obzirom na to da Kosovo ima vrlo mlado medijsko tržište koje se razvilo tek posle 1999. u pravom smislu pluralističkih medija, vlasništvo je i dalje vrlo neodređeno u smislu toga ko šta poseduje, ali i u smislu toga kako se vlasništvo prenosi na uticaj na novinarstvo. Ovo je posebno važno kada je reč o poslednjem razvoju fenomena “lažnih vesti” u okruženju koje se razvilo “posle umiranja istine” (eng. post truth), kada su novinari izloženi mnogim strukturnim uticajima, kako interno, u samim redakcijama, tako i eksterno, od političkih aktera.

 

Scena kosovskih medija obuhvata javnog emitera, Radio-televiziju Kosova (RTK), i privatne pluralističke medije koji svi potpadaju pod istu zakonsku obavezu, osim kada je reč o finansiranju; RTK se direktno finansira od Skupštine Kosova i kroz komercijalna sredstva, kao što su reklame, dok se privatni mediji isključivo oslanjaju na samofinansiranje zahvaljujući komercijalnim reklamama.

 

Imajući ovo u vidu, privatni mediji nisu nikada uspeli da imaju više od jednog vlasnika da bi stvorili medijske konzorcijume ili mreže. Tako bi se poboljšao kvalitet novinarstva van državnih granica.

 

 

Kosovski mediji su podeljeni u smislu vlasništva i uticaja na redakcije. Koncentracija vlasništva oko ekonomskih operatera je jedan od glavnih oblika pokušaja vlasnika biznisa da iskoriste medije, ne samo kao biznise, već i kao sredstvo za zaštitu svojih biznisa od medija.

 

Činjenica da medije, poput novina “Zeri”, uvode poslovni akteri, a posle toga se više ne razvijaju, ni u smislu poslovnog modela, ni u smislu profita, upućuje na koncentraciju ekonomskog vlasništva od strane postojećih biznisa, a ne kao sredstvo novog poslovanja.

 

Drugi oblik vlasništva je političko vlasništvo, gde političke partije ili pojedinci koji podržavaju političke partije poseduju određene medije i koriste ih kao sredstvo za dobijanje partijske ili političke moći. Ima dosta primera u kojima novine, a kasnije i televizijski kanali, koji su u vlasništvu političara, bivaju korišćeni primarno kao platforma za političku agitaciju.

Istaknuti slučajevi novina “Epoka e Re” i “Bota Sot” su samo primer partijskih pamfleta, kao što je to i “Tribuna Channel” koja je u vlasništvu porodice zamenika ministra kulture, Redžepa Hotija. Ekonomsko i političko vlasništvo medija na Kosovu ne pruža dobre radne uslove za novinare i guši ideju nezavisnog novinarstva.

 

Prema najnovijem istraživanju, u čijem sam sprovođenju pomogao prošle godine kao predstavnik “Worlds of Journalism Study”, 86 odsto novinara na Kosovu nema stalne ugovore i to utiče na njihov svakodnevni rad. Novinari na Kosovu primenjuju određeni stepen samocenzure kao rezultat političkog vlasništva nekog medija i zbog finansijske zavisnosti medija u kojima su ti novinari zapošljeni.

 

Studija čiji sam bio koautor na temu “novinarske autocenzure u posleratnim društvima”, koja je obuhvatila region (Kosovo, Srbija i Makedonija) zaključuje da novinari prekidaju da istražuju “priče koje bi mogle da budu suprotne od političkog stava vlasnika” u slučajevima političke koegzistencije sa medijima, dok se u slučajevima ekonomske zavisnosti oni “boje sukoba sa oglašivačima ili privrednim subjektima i konglomeratima”.

 

Takvi pritisci političkog uplitanja, finansijski pritisci i koncentrisano vlasništvo jesu istaknuti od strane Reportera bez granica u njihovom Indeksu slobode medija u svetu 2016, gde se naglašava da novinari koji kritikuju državne vlasti bivaju često označeni kao “izdajnici”. U ovom indeksu se zaključuje sledeće: “Svi najgori balkanski simptomi mogu da se pronađu na Kosovu”.

 

Svi ovi strukturni izazovi su stvorili uslove za slabo novinarstvo na Kosovu. Prema statističkim podacima Udruženja novinara Kosova, procenjuje se da je u 2015. bilo 15 slučajeva pretnji, napada, zastrašivanja, oštećivanja imovine i čak oružanih napada na novinare. Slično tome, 2016. ih je bilo 16, dok je određeni broj pretnji i oštećenja imovine novinara već prijavljen u prva tri meseca 2017.

 

U pokušaju da se zaobiđu politički i ekonomski pritisci na novinare, drugi model vlasništva se razvio na posleratnom Kosovu. Mediji za zagovaranje, koji se često registruju kao nevladine organizacije i funkcionišu kao mediji koji zagovaraju neki cilj ili neke političke promene, uglavnom su uveliko bili uspostavljeni zahvaljujući finansijama iz inostranstva, kao što je to slučaj sa konzorcijumom BIRN, ili produkcijama kao što je “Jeta ne Kosove”.

 

Mediji koji funkcionišu u skladu sa tim modelom su dokazano predstavili neke zanimljivije priče istraživačkog novinarstva na kosovskom tržištu, ali oni, ipak, nisu uspeli da naprave onoliki uticaj koliki žele, kako zbog toga što se smatraju neodrživim i zato manje kredibilnim, tako i zato što su posmatrani sa sumnjom od strane političkih aktera da su strana tela.

 

 

Kosovo je doživelo novi pravac razvoja uz pojavu takozvanih “novih medija” u kojima su novinari dezertirali iz tradicionalnih novina ili emitera, uspostavili svoje male “portale” i sada pišu vesti za određenu publiku: naime, reč je o onima sa smartfonovima koji su gladni kratkih, neproverenih i senzacionalističkih vesti.

 

Kako su mnogi novinari osećali neizvesnost za posao u tradicionalnim medijima, često imajući samo kratkotrajne ugovore, samozapošljavanje preko takvih portala za razne interese im je dozvolilo da postanu sopstveni vlasnik medija, urednik, prikupljač vesti, dizajner i menadžer oglašavanja. Kao ilustracija ovoga, jedan bivši novinar, koga je fizički napao vlasnik novina u kojima je radio, napravio je onlajn medij “Gazeta Fjala”.

 

Poslovni model nezavisnog novinskog portala je prezren od mnogih na Kosovu i u regionu, posebno od onih koji su uključeni u ekonomiju i politiku, prvenstveno zbog toga što je takve medije teško kontrolisati i uticati na njih. Iako ovakav razvoj situacije proizvodi novinarstvo koje je daleko od visokokvalitetnog (sa izuzetkom nekoliko portala), ovaj proces je uspeo da stvori novu kategoriju vlasništva. To se dešava zato što je pravo vlasništvo često nepoznato, jer mnogim novinskim portalima fale informacije o vlasništvu.

 

S jedne strane, takvi portali su neka vrsta novinarske disidencije, zbog monopola koji politika i biznis imaju na vlasništvo kosovskih medija. Manjak novinarskih sloboda, zajedno sa autocenzurom, omogućili su takvom tržištu da se pojavi, jer novinari nisu bili u mogućnosti da govore o pitanjima o kojima žele i da se njima bave.

 

S druge strane, reč je o dekadentnom novinarstvu. Neadekvatna komunikacija i transparentnost kosovske političke i poslovne elite, zajedno sa kratkim vremenskim rokovima za prenos informacija u realno vreme stvorili su jednu vrstu novinara koja nema vremena i ne oseća potrebu da informacije proveri na pravilan način — umesto toga, ti novinari biraju najkraći način da prenesu vesti. Takve vesti su određene za dobro odabranu publliku; one se često objavljuju uz fotografiju sa mobilnog telefona koja je objavljena na “portal” zajedno sa kratkim komentarom koji se vezuje za neke senzacionalističke ključne reči.

 

 

Pored toga što na kosovske medije utiče struktura vlasništva, na njih utiču i propisi, bilo oni koje sprovode državna regulatorna ili samoregulatorna tela. Istorijski govoreći, Kosovo je imalo zanimljivi mozaik propisa u svom prelazu sa jugoslovenskih državnih medija na propise koje je usvojila Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) odmah posle rata, a koji su bili usredsređeni uglavnom na prevenciju sukoba i podsticanja etničke mržnje.

 

Danas kosovske emitere regulišu regulatorna tela, uključujući Komisiju nezavisnih medija. Osnovano 2005, ovo telo je odgovorno za regulisanje, upravljanje i nadgledanje onoga što se emituje. Komisija nezavisnih medija daje licencu javnim i privatnim emiterima; uspostavlja i sprovodi politike; i reguliše difuzna prava, obaveze i odgovornost pojedinaca i entiteta koji pružaju audio i audiovizuelne medijske usluge — time se obuhvata regulisanje promena u vlasništvu.

 

Štampani mediji se samoregulišu kroz Savet za štampu Kosova. Ovo samoregulatorno telo su osnovali štampani mediji na Kosovu koji sada njime rukovode. Njegov rad se zasniva na tome da postoji usaglašenost medija sa Kodeksom za štampu Kosova. Savet za štampu sadrži članove koji i dalje proizvode štampani materijal, kao i novinske agencije i članove koji objavljuju svoj rad onlajn. Članovi se prijavljuju u ovo telo radi samoregulisanja i kako bi postali deo šireg saveta za donošenje odluka u slučajevima neusklađenosti.

 

Međutim, i dalje ostaje problem sa manjim novinskim portalima koji nisu ni članovi Saveta za štampu, ni nekog drugog regulatornog tela.

 

Kosovski mediji imaju dosta problema i vlasništvo je i dalje jedan od preduslova za unapređenje kvaliteta novinarstva. Uticaji, razne uloge, praksa i vrednosti su svi meta raznih uticaja, u zavisnosti od vlasništva medija i onoga što utiče na redakcije, vesti i novinare pojedinačno. Uz poslednju reč tehnologije, prelaz redakcija i vremenski rokovi za novinare, uticaj vlasnika medija na izveštavanje i produkciju u redakciji samo će oslabiti stanje medija.