Kako pristupati saopštenjima i informacijama za medije čiji su izvor javne institucije?

foto: pixabay

Mnogo je poslednjih meseci u regionalnim javnim glasilima bilo reči o tome zašto građani ovog dela sveta u tako velikom procentu odbijaju da se vakcinišu COVID-19, i time ugrožavaju živote i sebe i drugih. Nabrajaju se razlozi koji se tiču slabe obrazovanosti, niskog stupnja medijske pismenosti, odnosno sklonosti ka lažnim vestima i teorijama zavere, ali stručnjaci vele da je zapravo najdominantniji uzrok – to što su građani izgubili poverenje u državu i njene institucije.

Stručnjaci kažu: isuviše smo često bili svedoci da ljudi na vlasti zloupotrebljavaju institucije zarad vlastitih ili interesa krupnog kapitala, te su građani stekli utisak da su „obični ljudi“ tek potrošno sredstvo za ostvarivanje profita. Isuviše smo često bili svedoci da institucije saopštavaju propagandne neistine ili poluistine, da bi im se bespogovorno verovalo, pogotovo u ovako kompleksnim i konfuznim periodima kakvo je pandemijsko doba, kada se i naučne informacije nekada međusobno potiru.

Država u kojoj građani nemaju poverenja u institucije ne može se zapravo ni nazvati državom u punom smislu te reči, pogotovo ne funkcionalnom. A neka nedavna istraživanja, recimo, pokazuju da samo 15 posto građana Srbije ima poverenje u pravosudne institucije, što su više nego zabrinjavajući podaci.

Nisu ni mnogo povoljniji rezultati kada se govori o poverenju građana u zdravstvene vlasti i institucije u kontekstu pandemije. Iako Svetska zdravstvena organizacija dugo već vodi globalnu kampanju kojom poručuje građanima da veruju zvaničnim državnim organima a ne vestima, informacijama i savetima koji dobijaju preko društvenih mreža i drugih alternativnih izvora – ne treba se čuditi što ona nema tako velikog uspeha na ovim prostorima.

Ovdašnji zvanični organi često daju konfuzne, kontradiktorne izjave i informacije, donose nelogične i neprincipijelne mere, da je teško u njih imati puno poverenje. Na kraju, odbijaju i da pokrenu sveobuhvatnu kampanju za promociju vakcinacije, jer ne žele da se konfrontiraju sa brojnima koji su protiv vakcinacije, a koji predstavljaju značajno biračko telo, a često mediji pod kontrolom vlasti promovišu antivaksere, pogotovo u Srbiji.

Koliko su informacije koje dolaze od državnih organa problematične, da ne kažemo lažne, najbolje govori zvanična statistika države Srbije o broju umrlih od COVID-19. Na oficijelnom sajtu se netačno navodi da taj broj iznosi 9.000, iako je samo Ministarstvo zdravlja svojevremeno priznalo da je samo u toku 2020. godine od infekcije prouzrokovane ovim virusom umrlo čak 10.000 ljudi. Tačnije, državna Komisija za analizu smrti tokom pandemije, osnovana pod pritiskom javnosti, konstatovala je da je od virusa prošle godine preminulo 10.356 ljudi u Srbiji, a to je zvanično saopštio ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Ovo, međutim, nije smetnja da se i dalje na zvaničnom sajtu nalaze (dokazano) pogrešne brojke i da ih mediji i dalje citiraju, navodi u razgovoru za Mediacentar Sarajevo urednica beogradskog portala „Raskrikavanje“ Vesna Radojević. Inače, istraživački portali u Srbiji još prošle godine su izveštavali o tome da država krije stvarne podatke o broju preminulih od COVID-19, odnosno da na dnevnom nivou saopštava neistine.

Pandemija otvorila važno pitanje

Pandemija je zapravo samo ponovo otvorila važno pitanje za medijske profesionalce, a ono glasi: kako se ophoditi prema informacijama i saopštenjima čiji su izvor državni organi i javne institucije? To pitanje je veoma bitno pogotovo u kriznim situacijama, kada prenošenje pogrešne ili poluistinite informacije, odnosno propagandnog spina, može imati ozbiljne posledice u stvarnosti.

Za propagandne medije pod kontrolom vlasti ovo pitanje nije odveć relevantno, jer će oni informacije i saopštenja organa vlasti i javnih institucija prenositi i snažno plasirati čak i ako imaju podatke da oni u sebi sadrže neistine ili poluistine. Ti mediji, svakako, ne drže do novinarskog kodeksa, koji ih obavezuje na odgovornost prema čitaocima, slušaocima i gledaocima, a i zakoni koji uređuju oblast javnog informisanja im idu u korist. Zakoni navode da za štetu prouzrokovanu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije koja potiče od državnog organa ne odgovara medij nego organ od kojeg je informacija potekla, što je i logično.

Međutim, za medije i novinare koji drže do svoje profesije i njenih etičkih smernica, ovo je međutim veoma važno i kompleksno pitanje, na koje nema jednoznačnog odgovora. Ono nije dovoljno obrađeno ni u postojećim regionalnim novinarskim kodeksima, u kojima se podrazumeva da su saopštenja i informacije dobijene od vlasti relevantne i proverene. Svakako bi stoga ove kodekse trebalo u ovom pogledu usavršiti, posebno ukoliko živimo u društvu u kojem postoji opravdana sumnja da su državni organi i javne institucije sklone da putem javnih objava dezinformišu građane, bilo da to rade sa jasnom namerom i ciljem, bilo da to rade iz nekog drugog razloga.

Stručnjaci tvrde da su lažne vesti uopšte veoma opasne po demokratiju i da onemogućavaju javni dijalog, a posebno su štetne ukoliko dolaze od državnih institucija. Zapadne države su razradile brojne mehanizme za zaštitu od lažnih vesti, ali se nisu bavile time kako da se građani i mediji zaštite od države i njenih dezinformacija. U svakom slučaju, kažu stručnjaci, mediji (a to se odnosi i na građane) moraju javnim informacijama i saopštenjima prilaziti sa neophodnom pozornošću, da – ukoliko je to moguće – provere informacije, a u slučaju njihovog prenošenja – da se na neki način ograde od njih, jasno navodeći izvor.

Proaktivno novinarsko delovanje u ovom slučaju podrazumeva i da se obelodani i argumentuje da su određene javne tvrdnje i informacije – ukoliko se ispostavi da je to tako – neistinite, poluistinite ili neproverene. Dobra vest je da nove tehnologije omogućavaju novinarima da lakše proveravaju dobijene informacije, a loša je što to novinari retko koriste, kao i što je informacijama koje se dobijaju od određenih državnih organa (recimo, policija, pravosuđe) zaista teško proceniti validnost.

Navedimo jedan nedavan, drastičan primer u kojem državni organ Srbije širi dezinformacije u propagandne svrhe. Tako je, recimo, ministar policije Srbije Aleksandar Vulin, nakon što ga je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zamolio da povuče iz procedure Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima, saopštio sledeće, što je objavljeno na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova:

“Obaveštajnim radom došli smo do informacija da je nekoliko stranih zapadnih obaveštajnih službi preko svoje agenturne mreže u medijima, nevladinim organizacijama i političkim partijama izvršilo medijsku pripremu za organizaciju nasilnih protesta koji za cilј imaju destabilizaciju Srbije. Nјima srpske glave nisu bitne i spremni su da ih bacaju u besmislenim sukobima”, naveo je Vulin.

Nezavisnim medijima u Srbiji je bilo sasvim jasno da se ovakvo saopštenje ne sme preneti bez redakcijske ograde i mišljenja nezavisnih stručnjaka, dok su ga mediji bliski vlasti preneli u celini, bez ikakve ograde.

Iako se ne radi o lažnim vestima već o tvrdnjama, javnost Srbije su prošle godine “zabavljala” saopštenja Ministarstva kulture i informisanja, koje su se – kroz pero bivšeg ministra Vladana Vukosavljevića – obračunavala sa političkim neistomišljenicima, pa čak i opravdavala nasilje koje se desilo kada je grupa huligana uništila jednu “antisrpsku” strip-izložbu u Zemunu.

Ne treba posebno podsećati koliko su mediji i novinari bili zasipani lažnim ili spinovanim informacijama tokom ratnih sukoba devedesetih, i koliko se protiv državne propagande bilo teško boriti. A odgovornost je bila ogromna. Naime, nekritičkim prenošenjem informacija dobijenih od državnih organa vrlo ste lako mogli biti pretvoreni u sredstvo ratnog huškanja.

Ne treba ni podsećati da iza mnogih lažnih vesti objavljenih u medijima bliskim vlasti (Srbija je apsolutni šampion u produkciji lažnih vesti) stoji državni aparat, odnosno vlast, koja želi da obmanom javnosti obezbedi sebi korist i dezavuiše političke protivnike. Time, kao ni neistinama koje izriču političari se u ovom tekstu ne bavimo, ali je važno spomenuti ove činjenice.

Krizne situacije – potrebna dodatna pažnja

Podgoričke „Vijesti“ su 5. septembra objavile vest o bacanju „molotovljevog koktela“ na policiju tokom nemira na Cetinju, a povodom ceremonije ustoličenja mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija u crnogorskoj prestonici. Informacija o „molotovljevom koktelu“ dospela je rano ujutro iz kabineta premijera Crne Gore Zdravka Krivokapića, koji je kasnije rekao da je ona bila i povod da naredi policiji da se protiv demonstranata upotrebe suzavci, gumeni meci i šok-bombe. Ova vest je, međutim, bila lažna vest, koliko god snimak navodne eksplozije „koktela“ koje su „Vijesti“ sutradan objavile bio autentičan, jer je on napravljen nekoliko sati nakon premijerovog saopštenja.

O ozbiljnoj zavrzlami i kruženju dezinformacija i neproverenih vesti povodom nemira na Cetinju svedoči i tekst objavljen u „Vijestima“, a u kojem redakcija tog dnevnog lista traži od vlasti da jasno i glasno kaže istinu o „molotovljevom koktelu“. Na tu molbu vlast do danas nije dala adekvatan odgovor. Taj slučaj, dakle, ni do danas nije razjašnjen, a polovinom septembra uhapšen je, pa je potom pušten da se brani sa slobode, jedan građanin-demonstrant koji je navodno imao „molotovljev koktel“ kod sebe.

Događaji na Cetinju služe i dugo će još služiti za međusobne veoma teške obračune vlasti i opozicije, a ovo zbitije – kako god ga tumačili – treba medijske profesionalce još jednom da podseti koliko treba biti oprezan sa saopštenjima zvaničnika, pogotovo u kriznim situacijama i u kontekstu snažnih političkih podela. Prenošenje dezinformacija može da prouzrokuje teške posledice na terenu, pa čak i da ugrozi ljudske živote. Počesto državni organi znaju da manipulišu medijima tako što im, pod firmom ekskluziviteta, dostavljaju lažne ili poluistinite informacije.

Iako drastičan, crnogorski slučaj je samo jedan od brojnih koji pokazuju da informacije koje dolaze od zvaničnih organa mogu da budu neistinite i štetne. Neki drugi primeri su benigniji, a neki čak i pomalo komični, ali i oni svedoče da je oprez – neophodan!

Elma Murić iz bosanskohercegovačkog portala Raskrinkavanje podseća nas kako je u januaru Turistička zajednica Srednjobosanskog kantona medijima uputila saopštenje u kojem je planinu Vlašić opisala kao “prvu bosanskohercegovačku corona-free destinaciju”. Tu informaciju je potom bez ikakve provere ili kritičke distance objavilo više od 70 portala. Ne treba naglašavati koliko je takva netačna informacija mogla da bude štetna za one građane koji bi mogli da pohitaju na Vlašić, verujući da će tako biti zaštićeni od virusa.

Ona navodi još jednu lažnu vest koja je nedavno našla mesto u zvaničnim saopštenjima javnih institucija. Tako je, recimo, veliki broj medija preneo objavu sarajevske Opštine Stari grad o završenoj rekonstrukciji dvorišta Gazi Husrev-begove medrese u Sarajevu, koja je sadržavala netačnu tvrdnju da je ta medresa – “najstarija obrazovna institucija u Evropi”.

U dekonstrukciji vesti, Raskrinkavanje navodi: „Gazi Husrev-begova medresa je osnovana 1537. godine. Ginisova knjiga svjetskih rekorda izlistava Univerzitet u Bolonji kao najstariju obrazovnu instituciju u Evropi s neprekidnim kontinuitetom rada od 1088. godine, kada je ovaj univerzitet osnovan.“

Iako je ova lažna vest pre svega zabavna, ona govori o opasnoj sklonosti medija da nekritički prenose saopštenja javnih institucija, čak i ako se u njima nalaze lako proverljive neistine.

Stefan Janjić, glavni i odgovorni urednik novosadskog portala Fake News Tragač, kaže da je njegova redakcija uočila nekoliko primera u kojima su mediji, pozivajući se na saopštenja državnih institucija, praktično učestvovali u prenošenju dezinformacija.

Brojni mediji su, recimo, u decembru 2019. godine, preneli vest Službe za odnose sa javnošću Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije pod naslovom „Udovičić: Mladi su sadašnjost koja nas pokreće i budućnost kakvu želimo!“ Ovu rečenicu, kao ni tri direktna citata koja se prenose, ministar Vanja Udovičić međutim nije izrekao na omladinskoj konferenciji „Mladi za održiv razvoj“, kako se u vesti tvrdi, iz prostog razloga što se na toj konferenciji nije ni pojavio. Udovičić je trebalo da održi govor na skupu, ali je pet minuta pred nastup, na putu do mesta održavanja konferencije, dobio „poziv zbog kojeg nije mogao da prisustvuje ovom događaju“. Iz Službe za odnose sa javnošću Tragaču su rekli da je do greške došlo jer je vest „ranije poslata medijima i objavljena na sajtu Ministarstva“.

Janjić navodi kao indikativno i saopštenje Vlade Srbije koje su preneli praktično svi važniji mediji, među kojima i neki nezavisni, a koje predstavlja netačno interpretirane zaključke iz UNESCO-ovog izveštaja o istraživanju i razvoju u zemljama širom sveta. Prema tom saopštenju, Srbija se navodno nalazi među prvih 15 zemalja u svetu po ulaganjima u nauku. Ta vest je lažna vest, koju Fake News Tragač dekonstruiše u tekstu „Ne, Srbija nije među prvih 15 zemalja sveta po ulaganjima u nauku“.

Kako se onda ophoditi prema saopštenjima

Naravno da naš region nije jedinstven po tome što zvanični državni organi u svojoj komunikaciji za javnost iznose i lažne vesti, neproverene informacije, propagandne floskule, pa čak se služe i govorom mržnje. Znamo da su takvi slučajevi zabeleženi i u najrazvijenijim zemljama sveta, setimo se samo Sjedinjenih Američkih Država za vreme vladavine Donalda Trampa, koji je sa mesta predsednika najmoćnije države na planeti redovno širio lažne vesti, optužujući – nasuprot – upravo profesionalne medije da objavljuju dezinformacije. Ali, upravo na primeru SAD-a vidimo kako se profesionalni mediji mogu boriti sa dezinformacijama koje stižu iz državnih organa. Njih treba prenositi samo uz čvrstu ogradu, a neistine argumentima dekonstruisati.

„Ako je državna institucija objavila neku ekskluzivnu informaciju od javnog značaja, koju je pritom nemoguće pouzdano proveriti drugim sredstvima, mislim da medij koji prenese takvo saopštenje i uredno navede izvor, ne može biti odgovoran ukoliko se ispostavi da je informacija netačna. Sa druge strane, ukoliko je navode iz saopštenja moguće proveriti, kao u primeru s UNESCO-ovim izveštajem za nauku, gde su mediji bili lenji da uporede zvanične rezultate istraživanja i interpretaciju rezultata koju je ponudila Vlada Srbije, tada nesumnjivo postaju učesnici propagandne aktivnosti“, kaže Stefan Janjić u razgovoru za Mediacentar Sarajevo.

Elma Murić smatra da na pitanje kako da se mediji ophode sa saopštenjima ne postoji jednostavan, niti univerzalan odgovor.

„U praksi se mnoga saopštenja objavljuju u onom obliku u kojem su i zaprimljena, što je razumljivo kada se radi o saopštenjima u kojima se iznosi nečije mišljenje ili stav, kakva su, na primjer, stranačka saopštenja ili saopštenja u kojima se određena javna institucija očituje o nekoj aktuelnoj temi za koju je kompetentna i/ili nadležna. Ipak, smatram da se i pri prenošenju zvaničnih saopštenja mediji trebaju voditi principima koji su u skladu sa standardima profesije, uključujući i kritičko razmišljanje, provjeru navoda te nepristrasnost. Ovo je naročito bitno ukoliko se radi o saopštenju koje sadrži neku informaciju koja može uticati na zdravlje, sigurnost i dobrobit građana i građanki. Ukratko, mnogo toga zavisi od onog šta se u saopštenju iznosi, na koji način i kome je upućeno. To smo mogli vidjeti i u jednom od navedenih primjera iz naših analiza – netačna tvrdnja da na određenoj turističkoj destinaciji de facto nema virusa, to jest da se na njoj ne može zaraziti, može direktno ugroziti zdravlje i živote ljudi koji se odluče za odmor na toj lokaciji pod pogrešnim utiskom da se na njoj ne moraju pridržavati mjera zaštite. Dakle, ako postoji sumnja u navode iz zvaničnih saopštenja neke institucije ili nosioca javne funkcije, mediji su dužni da u svojim izvještajima to i istaknu. Također, kad god je to moguće, u članak treba biti uvrštena i tačna, provjerena informacija iz drugih izvora“, smatra ona.

Vesna Radojević kaže da je praksa u njenoj medijskoj kući, istraživačkom centru KRIK, takva da se „uvek ograđuju“, uvek kažu da je u pitanju saopštenje koje „ne treba uzeti kao činjenicu“.

„Takođe, često smo imali takve vesti da dodamo naše informacije koje imamo. Ipak, to ne radimo uvek, a razumem i druge medije koji nemaju kapaciteta da fektčekuju i saopštenja. Naravno, jedan od glavnih problema srpskih medija je što je sve copy-paste, informacije se ne proveravaju, stvari se uzimaju zdravo za gotovo“, kaže ona.

„Posao medija je da provjeravaju informacije na različitim izvorima i vjerno prenose odgovore sugovornika, kao i da te odgovore dodatno propituju i provjeravaju kad god je to potrebno. Istovremeno je, naravno, nedopustivo da državne institucije lažu medijima pa posredno i građanima. Stoga bi, po mom mišljenju, poželjna praksa išla u smjeru sankcioniranja manipulativnog i obmanjujućeg ponašanja obnašatelja javne vlasti“, kaže Petar Vidov, urednik hrvatskog istraživačkog portala Faktograf u razgovoru za Mediacentar Sarajevo.

Stručnjaci upozoravaju da ulazimo u eru kada će lažnih vesti, između ostalog i onih koji dolaze iz zvaničnih krugova, biti sve više. Medijski profesionalci treba ne samo da budu na oprezu nego i da poseduju potrebna znanja kako da im se odupru.

___