Novinar je dužan da ukazuje na manipulativne i toksične medijske sadržaje, te da ih po mogućnosti dekonstruiše, smanjujući njihov štetan uticaj.

foto: Pixabay

Pre desetak dana tzv. afera Mauricijus, koja je potresala Srbiju poslednje dve godine, dobila je epilog zahvaljujući radu istraživačkih novinara iz međunarodne mreže OCCRP. O čemu se radi? Da bi valjda na neki način skrenuo pažnju sa, očigledno iznuđenog, hapšenja kriminalne grupe Veljka Belivuka, poznate po surovim zlodelima i saradnji sa njegovom strankom – predsednik Srbije Aleksandar Vučić je 2021. godine lično lansirao informaciju kako njegov politički oponent Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde, ima tajne i prenapučene bankovne račune u ostrvskoj zemlji Mauricijus, kao i u Švajcarskoj. Usledila ja „moralna panika“ u srbijanskim prorežimskim medijima, koji su danima i mesecima priču vrteli u udarnim vestima i na naslovnim stranicama, sa ciljem da se – osim skretanja pažnje sa Belivukove kriminalne organizacije – Đilas diskredituje i stavi na stub srama. Prednjačio je u kampanji dnevnik „Večernje novosti“, čiji je inače urednik Milorad Vučelić, svojevremeno glavni ratni propagandista bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. One su objavile desetine tekstova pod zajedničkim naslovom „Papiri sa Mauricijusa“, lažirajući zapravo istraživačko novinarstvo i aludirajući na velika internacionalna novinarska otkrića kao što su, recimo, „Panamski papiri“, koje je prezentovalo brojnu nedvosmisleno autentičnu dokumentaciju u kojoj se vidi kako su političari, kriminalci i razni „kontroverzni biznismeni“ ispumpavali novac, pre svega građana, iz raznih zemalja sveta, koji je završavao na tzv. rajskim ostrvima, odnosno u privatnim džepovima.

OCCRP je otkrio da je celokupna afera Mauricijus – falsifikovana, da je produkovana u Izraelu, u propagandističkoj kući koju predvodi zloglasni Tal Hanan „Horhe“ – a koja je poznata kao fabrika „lažnih vesti“ koja pruža usluge mnogim političkim liderima diljem sveta. Pomaže im da beskrupulozno diskredituju političke protivnike, osvoje i zadrže vlast, koristeći pritom internetske potencijale. Računi na Mauricijusu i u Švajcarskoj jednostavno nisu postojali. Političar i biznismen Đilas, koji je u jednom periodu prepoznat kao glavni Vučićev protivnik, i ranije je prozivan kao „lopov“ koji je navodno opljačkao građane Srbije za milione evra iako nikada protiv njega niti jedan sudski postupak tim povodom nije pokrenut. Aferom Mauricijus, narativ o njegovom „lopovluku“ je zaokružen i cementiran.

Papiri o Đilasovim stranim računima, kojima je na televizijama mahao ministar finansija Siniša Mali, skoro su identični papirima kojima se politički vitlalo u Mongoliji, u kojoj „Horhe“ takođe ima klijente. Navodno, dezinformacione usluge izraelske kuće Vučić koristi godinama, a ona je bila aktivna u čak 33 izborna procesa u svetu, od kojih je, kako sami tvrde, u 27 slučaja pobedila. Pojednostavljeno rečeno, dezinformacije i manipulacije su pobedile u više od 80 odsto izbornih procesa u kojima je ova firma učestvovala.

Falsifikat je otkriven i detaljno dekonstruisan, o njemu su izveštavali mediji u Evropi, malobrojna nezavisna glasila u Srbiji koja imaju ograničen uticaj, ali ne i oni koji su aferu plasirali i beskrajno reprodukovali. Elem, većina građana Srbije i dalje veruje u postojanje Đilasovih tajnih milionskih računa, a afera je svakako uticala na rezultate izbora koji su se održali u aprilu prošle godine. „Mauricijus“ je i dalje opšte mesto u koje mnogi bespogovorno veruju i ne dovode ga u sumnju. Ali, to ne umanjuje vrednost ogromnog posla koji su novinari OCCRP obavili na raskrinkavanju jedne besprizorne političko-medijske kampanje.

Aktuelan i indikativan slučaj

Slučaj Mauricijus nije samo aktuelan nego je i indikativan, iz čitavog niza razloga. Još jednom dokazuje da su toksični medijski narativi, pod kojim podrazumevamo sistematsko širenje dezinformacija, propagandističko izveštavanje, diskreditaciju političkih protivnika, govor mržnje, diseminaciju teorija zavera i, generalno, diskurse koji imaju za cilj da nanesu štetu određenoj grupi ili pojedincima a da „obične“ građane drže u stanju obmane – postale ozbiljan globalni biznis koji itekako utiče na političke i društvene procese širom sveta, te predstavlja ozbiljnu pretnju po kvalitet života, bezbednost, stabilnost i zdrav razum. Izraelska kompanija je samo jedna od brojnih firmi koji se bave proizvodnjom manipulacija i njihovom trgovinom, a čini se da svet novih medija i komunikacionih tehnologija nema adekvatan odgovor na štetne sadržaje, a pogotovo se to odnosi na zemlje sa demokratskim deficitima, manjkom sloboda i niskim nivoom medijske, političke i druge pismenosti.

Nedvosmisleno se pokazalo, u slučaju izbora u Sjedinjenim Američkim Državama ili Brexita, da su i građani najrazvijenijih zemalja skloni da donose važne odluke na osnovu dezinformacija, teorija zavere, pa čak i govora mržnje. Doduše, u ovim i ovakvim zemljama ipak postoji snažnija brana pogubnim narativima, u pogledu razuđenog i razvijenog institucionalnog sistema, višeg nivoa obrazovanja i postojanja istinske javne debate. Naravno, zahvaljujući i višem nivou medijskog profesionalizma, odnosno mnogim novinarima i medijima koji rade onako kako bi trebalo – u javnom interesu. S obzirom da su štetni narativi prepoznati kao ozbiljna pretnja po demokratiju, kroz razne međunarodne, državne i privatne fondove podržavaju se projekti koji za cilj imaju njihovu dekonstrukciju.

Slučaj Mauricijus kazuje da u zemljama u kojima ne postoje medijske slobode, odnosno u kojima su mediji zarobljeni od političkih i drugih elita, temeljno razotkrivanje lažnih informacija i manipulacija ne mora da ima – pozitivne posledice. Već smo rekli da građani, i pored postignuća međunarodnog konzorcijuma novinara, i dalje veruje da Dragan Đilas ima milionske račune na Mauricijusu, iz prostog razloga jer je informacija prećutana u ogromnoj većini medija. Ukoliko bi i došli u dodir sa ovim istraživanjem, oni bi bili skeptični prema njemu, jer su ga objavili mediji koji su unapred žigosani, odnosno diskreditovani kao „izdajnički“, kao što je to recimo portal „Krik“, koji je u razotkrivanju afere i učestvovao. Osim toga, razne analize pokazuju da građani veruju onim medijima koji „govore ono što oni misle“, ne reflektujući kako su zapravo do sopstvenih stavova došli, a to nije ovdašnji endem. Takođe, ovaj slučaj pokazuje da su tvorci toksičnih medijskih sadržaja veoma često političke elite, a da su mediji samo njihova transmisija, što opet nije karakteristika samo ovih prostora.

S obzirom da produkcija afere predstavlja i zakonski prekršaj, Dragan Đilas je podneo krivičnu prijavu protiv Vučića i Malog za „falsifikovanje dokumenata“, ali je tužilaštvo prijavu odbacilo. Novinarka koja je objavila seriju tekstova o lažnoj aferi pozvala se na tajnost izvora. To pokazuje da u zemljama sa demokratskim deficitom, odnosno pravosuđem koje je pod kontrolom izvršne vlasti, postoje brojne prepreke da sud bude jedno od mesta gde se može voditi borba protiv štetnih narativa koji su u suprotnosti sa zakonima.

Spomenuli smo „Panamske papire“. Da bi suzbili uticaj ovog internacionalnog novinarskog otkrića, u kojem se spominju i imena nekih važnih ljudi iz piramide Vučićeve vlasti, mediji bliski njegovom režimu ovo su globalno istraživanje proglasili „kriminalnim aktom“ koji potiče iz „paklene kuhinje“ onih koji ni Srbiji ni svetu ne misle ništa dobro.

Infodemija, štetni narativi i uloga profesionalnih medija i istraživača

Pandemija korona virusa veoma je slikovito, jasno i precizno iskazala koliko pogubne mogu da budu posledice dezinformacija, teorija zavera, manipulacija i propagandnih diskursa. Takođe se pokazalo koliko države imaju ograničenu moć da institucionalno suzbiju štetne narative, makar koristile i represivna sredstva, a da pritom ozbiljno ne ugroze osnovna demokratska načela. Za razliku od toksičnih sadržaja koje nose političku pozadinu, oni koji se odnose na javno zdravlje imaju evidentne konsekvence – promptno i direktno ugrožavaju ljudske živote; u slučaju pandemije, kroz širenje neistina o nastanku virusa i efikasnosti i nuspojavama covid-vakcinacije. Stručnjaci kažu da se, kao nikada ranije, u ovom slučaju pokazala prijemčivost građana ka teorijama zavera i neistinama – i da je ona posledica generalne krize liberalne demokratije i povećane sumnje u institucionalni poredak, donosioce odluka, društvene elite, uključujući i mainstream medije. Neke analize su pokazale da su u procesu proizvodnje problematičnih sadržaja, zarad svojih političkih interesa, učestvovale i Rusija i Kina. No, nezavisno od toga, evidentna je i sumnja u samu nauku, pošto se smatra da ona više nije u službi istine i napretka čovečanstva već prebogatih kompanija i pojedinaca kojima je jedino profit bitan. Dakle, infodemija je pala na plodno tle.

Istraživanje Centra za praćenje mržnje na internetu (CCDH) pokazalo je da iza 65 odsto dezinformacija i teorija zavere o covid-vakcinaciji stoji samo 12 osoba. Oni su produkovali neistine ili poluistine iz raznih razloga: neki su u tome prepoznali šansu za biznis i prodaju alternativnih lekova, neki su iskoristili priliku da postanu javne ličnosti, a neki su jednostavno neuravnoteženi, osobe sa ozbiljnim psihičkim poremećajima. Problem je u tome što su se, generalno, među onima koji su širili štetne sadržaje nalazili i sami lekari, što je dovelo do još jače konfuzije kod građana, ali i sami mediji, koji su na taj način dosezali čitanost, gledanost ili share.

Zapadne države su reagovale između ostalog i tako što su podržale veliki broj projekata koji su imale za cilj dekonstrukciju štetnih narativa, u pokušaju da umanje ozbiljne posledice koje dezinformacije i teorije zavere u ovom slučaju mogu imati. U borbu protiv infodemije uključile su se i društvene mreže. Uporedo sa eksplozijom štetnih narativa, imali smo i bezbroj raznih novinarskih i drugih istraživanja, na globalnom, regionalnim i lokalnom nivou, koja su temeljno proučavali infodemiju, dekonstruisali je, nasuprot proizvoljnih nudili naučno utemeljena tumačenja konsultujući vrhunske stručnjake, ukazivali na pogrešne interpretacije pojedinih istraživanja ili jednostavno potpune neistine koje su zamotane u naučnu oblandu... Pandemija je pokazala izuzetnu moć dezinformacija i teorija zavere, što se videlo po nezadovoljavajućim procentima vakcinisanih. Verovatno bi šteta bila mnogo veća da, sa druge strane, one nisu dekonstruisane.

U iznudici je, mnogo jasnije nego ranije, zaključeno da su profesionalni mediji i novinari, kao i medijski istraživači, najefikasniji način da se protiv pojava kao što je infodemija/toksični sadržaji bori. U svetu novih medija, bezobalne diversifikacije izvora informisanja, profesionalni novinari i mediji treba da budu neka vrsta pouzdanog vodiča kroz kompleksni svet u kojem živimo, i u kojem nas očekuju razne „nagazne mine“ manipulacija.

Tu postoji, međutim, dva ključna problema. Prvi je: kako da građani prepoznaju novinare i medije koje rade u javnom interesu i drže do kodeksa profesije. To se rešava uvećanjem medijske pismenosti, i to je dug i mukotrpan proces. Drugo je: kako vratiti poverenje građana u profesionalne medije, s obzirom da su mnogi od njih „izdali“ profesiju i kodeks zarad profita ili političke agende. Dakle, nije uopšte pitanje kakva će biti uloga novinara i medija u odlučujućoj borbi protiv pogubnih narativa pred kojim se celo čovečanstvo nalazi ukoliko ne želi da sve ode dovraga – ona je ogromna i nezamenjiva. Pitanje je, međutim, kako da bude što efikasnija.

Izbori – Bosna i Hercegovina

Sarajevski Mediacentar izdao je kapitalni zbornik medijskih istraživanja u kontekstu opštih izbora u Bosni i Hercegovini (BiH) 2022. godine. U knjizi pod nazivom „Štetni narativi tokom izbora: Kampanje diskreditacije, rodni stereotipi i narativi mržnje“ dat je opsežan pregled i analiza uticaja medijskih sadržaja na građane, odnosno mehanizama kako mediji utiču na izborne rezultate koristeći se dezinformacijama, govorom mržnje, propagandom, diskreditovanjem političkih oponenata i realitivizacijom nedavne prošlosti, odnosno negiranjem ratnih zločina i veličanjem osoba koji su osuđeni za najstrašnija dela protiv čovečnosti, što je u BiH dakako veoma važna i bolna tema. Analiziralo se i kako izveštavanje medija iz susednih zemalja utiče na izborni proces u BiH. Bez obzira na specifičnosti ove države, zbornik može da bude veoma koristan i u drugim zemljama regiona, pa i šire, jer je u pitanju sistemska i opsežna dekonstrukcija štetnih sadržaja, koji – uza sve razlike – veoma slično funkcionišu i drugde, bar kada se radi o obrascima narativa i njihovim efektima.

Rezultati analize nisu ohrabrujući: utvrđeno je da političke elite kreiraju narative koje imaju za cilj da manipulišu osećanjima građana, pre svega strahom, a opet u svrhu političke i nacionalne homogenizacije i mobilizacije. Građani, naime, nemaju kvalitetne informacije na osnovu kojih mogu doneti važne životne odluke, kakva je svakako ona – koga zaokružiti na glasačkom listiću. Umesto javne debate, promoviše se „sudbinski konflikt“, koji u drugi plan stavlja kvalitet života. Na nedavnim predsedničkim izborima u Crnoj Gori videli smo da od sličnih problema pati ceo region Zapadnog Balkana, i da se za sada ne zna kada ćemo ili da li ćemo iz te opasne javno-medijske klopke izaći. Klopke u kojoj profitira politička elita, a na gubitku su društvo i građani. Ponavljamo, uloga medija je u tome ključna, ali pod uslovom da se vrate pravilima profesije, izađu iz šaka političara i ponovno osvoje poverenje.

Ali, u pitanju je začarani krug iz koga je teško izaći. Kada bismo imali bolje medije, imali bismo obaveštenije građane koji bi birali odgovornije političare na važne funkcije. Ali bolje medije ne možemo da imamo uz sadašnju političku elitu, koja ne kani da se menja, i uz ovako nizak nivo medijske pismenosti. Pitanje od milion dolara je kako medije išupati iz ruku političara i vratiti ih profesionalcima.

Umesto zaključka

Temeljni dokument novinarske profesije jeste etički kodeks, koji je manje-više sličan ili čak identičan u svim demokratskim zemljama ili zemljama koje plediraju da budu demokratske. Ne nalaže on novinarima samo da izveštavaju napristrasno i istinito, da ne šire lažne informacije i stereotipe, da ne budu u funkciji političara ili drugih moćnika, da ne koriste govor mržnje, da se ne bave propagandom, i tako dalje. Kodeks naime od novinara zahteva da se aktivno suprotstave svim narativima koji se zasnivaju na lažima, kršenju ljudskih prava, podsticanju diskriminacije ili pozivanju na nasilje. Kao zaštitnik javnog interesa, novinar je dužan da ukazuje na manipulativne i toksične medijske sadržaje na koje nailazi, te da ih po mogućnosti dekonstruiše, smanjujući njihov štetan uticaj. Za sprovođenje etičkih kodeksa širom sveta su zadužena tzv. samoregulatorna tela, koja bi, osnažena, mogla da budu jedna od važnih brana štetnim narativima.

Konstatovali smo da su mnogi građani, i to ne samo oni u slabije razvijenim zemljama sa lošom medijskom scenom, u dobroj meri izgubili poverenje u medije, za šta su mnoga javna glasila sama kriva, jer su u mnogo navrata pokazala da ne rade u javnom već u partikularnom interesu. U inflaciji produkcije medijskih sadržaja građani veoma teško razlikuju kvalitetne i profesionalne sadržaje od onih propagandnih i manipulativnih. To govori da bi država, ako ništa ono u svrhu samozaštite, morala da podstiče uvećanje nivoa medijske pismenosti, i to ne samo kroz obrazovni sistem. U svemu tome bi važnu ulogu morali imati javni medijski servisi. Zamislite kada bi u udarnom terminu javni servisi imali emisije u kojima bi se dekonstruisali toksični sadržaji i aktuelne dezinfomacije. Takve emisije, ukoliko bi bile valjano producirane, imale bi visoku gledanost i bile bi veliki čas medijske pismenosti.

Svakako da je izuzetno važna i legislativa, pre svega regulatorna tela za elektronske medije koja bi morale da se snažnije uključe u procese koji podrazumevaju sprovođenje zakona i podzakonskih akata i zaštitu javnosti od štetnih medijskih sadržaja. Zahvaljujući pre svega prisustvu međunarodnih organizacija, medijska legislativa u zemljama Zapadnog Balkana je, ako ne savršena, ona relativno dobra i može se lako unaprediti i osavremeniti. Pogotovo kada se radi o online sferi.

Naravno da je, u svrhu veće medijske osvešćenosti građana, neophodno omogućiti recipijentima da imaju sve potrebne informacije o medijima. Koliko je važna transparentnost vlasništva, toliko je važno i finansiranje, pogotovo onom iz javnih prihoda. U medijskoj sferi važi pravilo kao u detektivskim romanima i filmovima – „uvek prati trag novca“. To bi se građanima moglo lako objasniti i omogućiti im da i sami ponekad dekonstruišu neki sadržaj.

Uvek je problematično kada su sudovi mesto u kojima se određuju granice slobode izražavanja, ali oni treba da budu još jedno mesto na kojem će se, u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, društvo štititi od štetnih sadržaja, koji su protivzakoniti i koji mogu imati ozbiljne negativne posledice.

Dolazimo i do ozbiljnijih istraživanja kakvo je ovo koje je radio Mediacentar Sarajevo. U pitanju je potreba da se medijski uposlenici neprestano edukuju, ali i ukupna javnost, a pogotovo donosioci odluka.

Jedan neobičan uspeh dekonstrukcije

Ali, hajde da za kraj teksta zabeležimo, u kontekstu loših vesti, jednu malu, simboličnu pobedu dekonstrukcije medijskog sadržaja, kada je reč o BiH i ratnim zločinima devedesetih. Radi se o masakru na sarajevskim Markalama, za koje većina građana Srbije još uvek veruje da predstavlja kolektivno samoubistvo a ne samo jednu od brojnih jezivih posledica višegodišnjeg granatiranja glavnog grada BiH sa položaja Vojske Republike Srpske. Mnogi građani Srbije će strasno braniti svoja „bremenita znanja“ o „samoubistvu“, ali neće recimo znati ordinarnu činjenicu – da su se zapravo desila dva stravična zločina na Markalama, jedan 1994., a drugi 1995. godine.

Nedavno je portal beogradskog tabloida „Informer“ na 29. godišnjicu granatiranja Markala (1994.) objavio tvit predsednika bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska (RS) Milorada Dodika koji je napisao da „ne postoje dokazi da su pripadnici Vojske RS počinili taj zločin“. Portali Raskrinkavanje.ba i Istinomjer.ba ocenili su da je u pitanju „prenošenje lažnih vesti“. „Informer“ je nekim čudom preneo analize ovih portala, koji podsećaju da je presudama Haškog tribunala nedvosmisleno utvrđeno da su pripadnici Vojske RS odgovorni za Markale. Portal ispravku netačnog navoda završava ovim rečima: „U ovom članku ranije je objavljena netačna informacija da su pripadnici Vojske RS za ovaj zločin optuženi bez dokaza, a koja je uklonjena, kao i svi narativi u vezi iste“.

Nije jasno zašto je ovaj list, poznat po proizvodnji toksičnih narativa, ovako postupio, ali je – kako bilo – u pitanju dobra vest. Možemo samo zamisliti kakve bi okrepljujuće efekte imao ovakav postupak ukoliko bi postao uobičajen, a ne incidentan.

___