In-house trening u «Vranjskim novinama» uspeo je eksperiment. Kako smo radili, šta smo promenili, koji su rezultati, i šta smo naučili iz ovog projekta, primenljivog na druge lokalne medije?

Kada smo prvi put ušli u malu redakciju „Vranjskih“, čudni pogledi novinara i drugih ljudi, spakovanih u prostoriju premalu za sve njih, pratili su nas bez prestanka.

„Vranjske“ su lokalni nedeljnik kakav, osim delimično u par slučajeva, ne postoji u Srbiji – pun ekskluzivnih informacija, spreman na kritiku lokalnih vlasti, otkrića o kriminalcima, moćnim biznismenima.

Mi smo došli da ih – učimo pameti.

Balkanska mreža istraživačkih novinara (BIRN) je organizovala in-house trening kako bi se „Vranjskim“ pomoglo da se dodatno profesionalizuju i pregrme krizu.

Iako smo znali da je in-house trening u lokalnom mediju sa lokalnim trenerima (uslovno rečeno jer je Saša Leković, drugi angažovani trener, zapravo iz Zagreba, iako radi u Beogradu) zapravo eksperiment, jer to niko do sada nije probao, plan je izgledao prilično jednostavno.

Analiziraćemo novine, ući u redakciju i posmatrati situaciju, utvrditi šta mislimo da treba da se menja i unapređuje, predložiti to uredništvu, zajednički probrati izvodljivo i neizvodljivo i baciti se na sinhronizovanu akciju.

Kao prilično iskusni urednici, znali smo da ne možemo da očekujemo čuda. Redakcije se teško menjaju i to su bolni procesi. Ipak, kada smo analizirali novine i upoznali se sa situacijom u Vranju, sve je ukazivalo na to da će biti i teže nego što smo mislili.

Pre svega, ekonomska situacija u Vranju je katastrofalna. Velike fabrike od kojih je čitav grad živeo propale su ili jedva preživljavaju plaćajući radnike bedno. Nezaposlenost je ogromna. Svake godine hiljade mladih ljudi se iseli iz Pčinjskog okruga (čiji je Vranje centar). To znači da ljudi nemaju novca za novine, a oglašivači su retki.

Politički, stvari su tokom godina bile jednako teške – lokalne vranjske vlasti menjale su se malo i sporo. Čak je i kriminal nalik devedesetim godinama u Srbiji – ako ne možete da spavate noću od buke iz obližnje diskoteke, recepcionarka hotela vam saopšti da policija ne sme da ode tamo zbog vlasnika, navodno kriminalca kojeg štite neki političari.

Kada je vlasnik diskoteke pobegao u Makedoniju zato što je optužen da je na sred ulice i u po bela dana pucao nekom momku u nogu, „Vranjske“ su reagovale munjevito, sačekale momka da ga otpuste iz bolnice i objavile ispovest ranjenika, a glavni urednik i vlasnik „Vranjskih“ Vukašin Obradović je postao predmet veoma ozbiljnih pretnji.

Zatim su svi svedoci, uključujući i upucanog, promenili iskaze, vlasnik diskoteke došao iz Makedonije i predao se policiji, a suđenje je u toku. Diskoteka je, za sada, mnogo tiša.

Lokalni političar je mrtav-hladan izjavio da odlaže ženidbu jer „mnogo voli“ ovog kome se sudi i ne može da se ženi bez njega. Naravno, izjavio je to za „Vranjske“, za koje je ovakva napetost već godinama, predugo, učestala situacija i deo svakodnevne prakse.

U takvoj situaciji, „Vranjske“ su, prvo u odnosu na Miloševićevu vlast, a zatim i na raznovrsne baštinike moći, ekonomske, političke i kriminalne, razvile borbeni, angažovani odnos prema realnosti i svom poslu.

Jedna od posledica, recimo, bila je da su izveštaji, analize i mešavine ove dve novinske forme rutinski sadržavali komentare. Duhovite i dobre, po mom uverenju i istinite i ispravne, ali sve jedno – komentare, što ne odgovara standardima profesije koji kažu da se komentari i informisanje moraju jasno odvojiti.

Posledice su predvidive – neki čitaoci su doživljavali „Vranjske“ kao učesnika u konfliktima, a ne prenosioca informacija, što je odlično za istomišljenike, veoma loše za neistomišljenike, ali „ćutljivu većinu“, koja ne mora imati jasno formulisane stavove, drži na distanci. Odnosno – oni neće čitati novine. Što će imati uticaja i na oglašavanje.

Komentari unutar informativnih tekstova samo su jedan način na koji je redakcija u borbi za opstanak reagovala na svoje okruženje, ali je veoma rečit. Novinari i urednici, nezaštićeni i pod stalnim pritiscima, reaguju onim što im je na raspolaganju. Nije to ništa neobično i verovatno bi svako tako postupio.

Međutim, uredništvo je pomislilo da je došlo vreme da se stvari menjaju. BIRN je ponudio pomoć i smatrali su da je in-house trening najbolji mogući oblik pomoći u tom procesu.

Identifikacija problema

Nakon razgovora sa svakim u redakciji, pošli smo na teren sa novinarima, učestvovali u redakcijskim sastancima, radili individualno sa ljudima, prelamali novine sa njima i došli do liste onoga što smo videli kao probleme:

1)  Uređivačka politika je fokusirana na kritiku političke i poslove elite kroz ekskluzivne informacije i odnose na političkoj sceni, što nisu teme koje su uvek najvažnije čitaocima, ili su ih barem siti.

Društvene teme (zdravstvo, obrazovanje, sport, kultura...) su u drugom planu.

Postoje ciljne grupe koje nisu adekvatno zastupljene (mladi, razni segmenti ženske populacije...).

Teme se ponekad biraju više po atraktivnosti nego po koristi za građane Vranja.

Novinske tekstualne forme nisu bile dovoljno raznovrsne.

2)  Koncept „Vranjskih“ počiva na snažnoj podeli na dva dela novina - prvi ispunjen „teškim“ temama – politikom, ekonomijom, kriminalom, i drugi - u kojem su kultura, sport, zabava, zdravlje i slično, što jasno pokazuje koje teme su u fokusu.

Pristup tekstovima je bio previše šablonizovan - prostor koji je redakcija davala temama bio je isti ma o kakvoj se temi radilo.

Poruke koje su naslovi (a i tekstovi) slali bile su uglavnom intenzivno negativne. Iako odgovaraju realnosti Vranja, ovakve poruke opterećuju čitaoce koji verovatno odustaju od čitanja, ophrvani sopstvenim problemima.

3)  Organizacija rada bila je takva da je vreme novinara bilo je neracionalno iskorišćeno, pošto nisu sve teme zasluživale isti angažman.

Tekstovi su predavani prekasno, pred sam prelom, pa urednici nisu imali vremena da im se posvete koliko bi trebalo.

Drugi deo novina, iako uglavnom nevezan za aktuelnosti, pravio se istovremeno sa prvim, iako bi se mogao raditi par brojeva unapred. I u prednjem delu novina postojali su tekstovi koji se nisu bavili aktuelnostima i mogli bi se raditi ranije, samim tim i temeljnije.

Redakcija je imala samo jednog operativnog urednika. Nije bilo dovoljno novinara (svako je radio bar po dva teksta nedeljno).

4)  Veštine i alati. „Vranjske“ su imale dobre informacije (najređe blago u srpskom novinarstvu) i odličan nos za priču, ali nisu sasvim razvile sistem provere i potvrde.

Na mnogim poljima bilo je prostora za napredak, na primer što se tiče osnovnog pristupa odabiru tema, analize i pripreme rada na prikupljanju informacija, određivanja značajnih aspekata (uglova) teme, prilagođavanja forme teksta, obima i stila sadržaju...

Proces saradnje urednika i novinara na razvoju teme i teksta bio je teško opterećen nedostatkom vremena s obe strane.

5)  Grafički izgled „Vranjskih“, iako ograničenih dometa zbog papira i štampe, zapravo je mogao biti daleko bolji u oblasti dizajna i preloma. „Vranjske“ i dalje nemaju fotografa, pa novinari sami fotografišu - i to se vidi.

Ovo je, naravno, sažet pregled evaluacionog dokumenta. Koliko god da smo bili pažljivi u tome, količina problema koju smo izručili na Vukašina Obradovića i operativnog urednika Nikolu Lazića, videla se na njihovim licima.

Umesto da se uvrede i oteraju nas kući, ili prosto odluče da im pored svakodnevnih muka ovo drilovanje uopšte ne treba, njih dvojica su se, zajedno sa čitavom redakcijom, upustili u težak posao odvajanja izvodljivog od neizvodljivog, najpotrebnijeg od zadataka za bližu ili dalju budućnost.

Tu smo shvatili da ljudi koji rade pod ozbiljnim pritiscima cele svoje karijere, za šta su skromno nagrađeni, prihvataju saradnju veoma ozbiljno i da smatraju da „pametnjakovići“ iz Beograda i Zagreba mogu da im pomognu.

Nisam siguran zašto su nas prihvatili, ali mislim da razlozi leže pre svega u prirodi in-house treninga. Tu, naime, nema foliranja – ide se na teren sa novinarom, seda se sa njim za kompjuter u redakciji, zovu se izvori, interveniše se u realnom vremenu na tekstovima, prelomu...

Redakcija vidi ne samo kakav ste profesionalac i osoba, već i da su stvari koje želite da im prenesete zapravo skup izvodljivih trikova, a ne duboka i kompleksna filozofija. Naš posao je zanat (mada složen) u kojem ima malo toga što svako ne može da nauči.

Osim toga, svi smo novinari, strastveni prema svom poslu, i to se vidi i na trenerima kada ih se pusti na redakcijski posao. Ta strast nas povezuje na nivou sekte tragača za činjenicama.

Plan akcije

Lista zadataka koju smo razvili sa urednicima „Vranjskih“ bila je izazov pošto jedna promena izaziva lančanu reakciju u svim oblastima rada. Sledi primer.

Ako hoćete da rasteretite novinare kako bi mogli više vremena da posvete jednom tekstu i napišu ga sveobuhvatnije i bolje, to znači da će da rade manje tekstova, pa će se i objaviti manje tekstova po broju.

To je za „Vranjske“ OK, imaju ih i previše, ali to znači i da ćete morati da obučite dizajnera da prelama tako da tekstovi zauzimaju više prostora.

I to je OK, zato što je to vizuelno i perceptivno bolji tretman tekstova, ali zahteva – bolje fotografije.

To može da se reši tako što se dovede fotograf (za sada neizvodljivo zbog finansijske situacije i nedostatka dobrih fotografa raspoloženih za novinski posao na malom vranjskom tržištu) ili da se nabavi bolja foto-oprema i novinari prođu trening u osnovama novinske fotografije.

U isto vreme, ako hoćete da uradite bilo šta od navedenog, morate da stvorite slobodno vreme novinarima, dizajneru i drugima da se obuče za nove zadatke. Zato bi ih trebalo opteretiti već na početku obuke kako bi uradili po par tekstova koji se ne bave aktuelnostima, a mogli bi biti objavljeni tokom obuke.

Da bi se sve to postiglo, mora se raditi na veštinama upravljanja vremenom, pre svega sa operativnim urednikom, koji mora da pritisne sve navedene da, i tako preopterećeni, proizvode neko vreme još više. Naravno, i sa novinarima.

To povlači potrebu za nekim rutinskim veštinama koje štede vreme i energiju, kao i veliki rad na motivaciji, što znači niz intervjua sa novinarima.

To takođe znači da se mora raditi hitno sa mladim novinarima da bi mogli da se što pre uključe u rad i oslobode ostale pritiska rada na manje važnim sadržajima. I tako dalje.

Dakle, odlučili smo, svi zajedno, da se ograničimo na sledeće promene:

•    fokusiranje na teme važne građanima, koje nisu u direktnoj vezi sa lokalnim političkim i poslovnim zvaničnicima;

•    više tema sa pozitivnim ili neutralnim pristupom;

•    određenje i „pokrivanje“ nedovoljno zastupljenih ciljnih grupa;

•    umekšavanje šablonizovanog pristupa obimu i grafičkom prostoru tekstova;

•    ublažavanje podele na prvi i drugi deo novina;

•    promena dinamike rada redakcije (pokušaj akumulacije tekstova);

•    usvajanje zajedničkih principa odabira tema i rada na tekstovima;

•    širenje palete novinskih formi;

•    rad sa mladim novinarima na što bržem obučavanju radi uključivanja u proces produkcije;

•    rad na dizajnu i prelomu.

Mi smo, kao treneri, zadržali pravo da radimo sa novinarima i urednicima i na drugim ciljevima koji se tokom rada ispostave kao važni.

Trening na delu

Možda i najefektniji deo projekta bilo je pravljenje četiri specijalna tematska dodatka „Vranjskih“, sa trenerima kao urednicima i Slobodanom Georgijevim, projekt koordinatorom BIRN-a, kao glavnim urednikom. Novinari su, dakle, imali urednike koji su vodili principom učenja kroz rad, i zadatak da odgovore standardima produkcije koji su drugačiji od onih koje svakodnevno primenjuju.

Čitav proces pravljenja novina, pretočen u 16 stranica dodatka, ali na način koji „gostujuća ekipa“ smatra adekvatnim, smišljen je tako da u njemu učestvuje što veći broj novinara i urednika. Iz dodatka u dodatak intenzitet zahteva prema novinarima je lagano podizan, na šta su oni sjajno odgovorili.

Na četiri četvorodnevne i još toliko dvodnevnih sesija rada u Vranju, kao i kroz živu on-line komunikaciju, rad na svim postavljenim ciljevima odmicao je brzinom koju niko od trenera nije mogao da proceni, pošto su svi bez prestanka bili angažovani u svojim sektorima odgovornosti.

Zato je bilo od ključnog značaja da koordinator projekta sve vreme bude uz trenere, u redakciji, što je on i činio, i pažljivo pratio ukupnu sliku događaja.

Uz sve to, svakodnevni rad redakcije bio je izložen životu Vranja kao i inače, pa su se nepredviđeni događaji mešali u plan. Dvoje novinara (od šest) je napustilo redakciju, ali je jedan, iskusan i vešt, došao na njihovo mesto.

Rad sa mladim novinarima je vremenom počeo da daje efekta i oni su na putu da budu uključeni u rad na ozbiljnim sadržajima novina.

Redakcija je među savetnicima potpredsednika vlade (i ministra unutrašnjih poslova jednovremeno) pronašla lokalnog poslovnog čoveka koji je ranije u životu imao ne baš primernu poslovnu karijeru, pa su iz Vranja, ali i Beograda, pre nego što je priča i odštampana, krenuli pritisci i ponude „pomoći“ ne bi li se redakcija sprečila da objavi svoja otkrića (Vukašin Obradović je sve to odbio i mirno objavio tekst).

Slični događaji neprestano su nam život i rad činili „zanimljivijim“. Ipak, gurali smo, svi zajedno, sve bolje i brže.

Promenu koju su odmah primetili svi urednici, novinari, ali i čitaoci „Vranjskih“, izazvao je Ivan Hrašovec, tehnički urednik beogradskog „Vremena“. Tokom nekoliko višednevnih seansi radio je sa grafičkim operaterima na dizajnu, tehničkim aspektima preloma i organizaciji rada tehničkog dela redakcije.

Namera nije bila da se izgled „Vranjskih“ drastično menja, već da se profesionalizuje. Cilj je postignut u meri koja je za sve, pa i za ostale trenere, bila fascinantna.

U kasnijim intervjuima radi evaluacije postignutog, grafički izgled je bio jedna od samo nekoliko kategorija koju su svi ispitanici - čitaoci, urednici, novinari i treneri, istakli među najuspešnijim promenama koje su se odigrale u „Vranjskim“ kao posledica trening programa. Što puno govori o Ivanu Hrašovcu, ali i o tehničkoj ekipi „Vranjskih“.

 
U 2. delu:          
•    Šta smo postigli?
•    Promene u redakciji
•    Zašto je projekat uspeo.
•    Šta smo naučili?