O tome zašto je Makluan danas aktuelniji nego ikad govorilo se na okruglom stolu u Beogradu povodom stogodišnjice rođenja ovog kanadskog filozofa.

Misao o tome da je svet postao globalno selo znamo skoro svi. Ali, o celokupnoj filozofiji i idejama autora ovog iskaza, Maršalu Makluanu, ne znamo puno, uprkos tome što mnogi smatraju da je, uz Ajnštajna i Frojda, ovo treći um koji je značajno obeležio 20. vek.

Okrugli sto u Beogradu povodom stogodišnjice rođenja ovog kanadskog filozofa i teoretičara medija, održan 28.03.2012, bio je prilika da se podsetimo zašto su Makluanove ideje i danas aktuelne, žive, provokativne i inspirativne za dalje razmišljanje i razumevanje sveta novih medija, koji za vreme njegovog života još nisu postojali.

„Život u Makluanovom selu“ bio je naslov pod kojim se vodio razgovor na beogradskom Fakultetu za medije i komunikacije u organizaciji izdavačke kuće Clio. Pored profesora beogradskih fakulteta, specijalni gost ovog događaja bio je Ričard Kavel (Richard Cavell), kanadski profesor Univerziteta Britanske Kolumbije u Vankuveru i autor knjige “Makluan u prostoru: kulturna geografija” (McLuhan in Space: A Cultural Geography) čiji je ovdašnji izdavač Clio.

Moderator razgovora Stanko Crnobrnja, reditelj i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, podsetio je u uvodu da se Makluan javlja pošto je sredinom 20. veka došlo do „trostruke eksplozije“ - ulazimo u atomsko, elektronsko i svemirsko doba, a to doba nosi i hladni rat:

„Iz Kanade se u tom momentu javlja jedan neverovatan novi glas, kao svemirski, i na potpuno drugačiji način pristupa medijima masovne komunikacije i njihovom uticaju na društvo. Maršal Makluan je prvi među teoretičarima koji je shvatio i objašnjavao uticaj masovnih medija na psihologiju i na život, što se pre toga nije često radilo u nauci. I danas nije dovoljno dešifrovan i situiran u onome što se zove zvanična nauka i istraživanja o medijima. Makluan se pojavljuje u 50-im godinama 20. veka, a u 60-im postaje opštepoznato ime. Najčešće citirane njegove rečenice su: ’medij je poruka’ i ’svet je globalno selo’, naveo je otvarajući razgovor za okruglim stolom reditelj Stanko Crnobrnja.

Da li je Makluan bio prorok?

Gost iz Kanade, profesor Ričard Kavel, naglasio je da je za njega prvo pitanje kad govorimo o Makluanu - kako to da je neko ko je rođen 1911. u severnom kanadskom gradu od nekoliko hiljada ljudi mogao da obuhvati svojom teorijom i razmišljanja o Facebook-u, Twiter-u, YouTube-u, Internetu, globalizaciji? Objašnjavajući dalje Makluanovu misao, Kavel je rekao:

“Kako to? Da li je on bio prorok? Ne. On je govorio: ja ne predviđam budućnost, ja predviđam sadašnjost. Govorio je da ljudi ne poklanjaju dovoljno pažnje sadašnjosti. I mislim da mi i dalje danas govorimo o Makluanu zbog toga što je postavio fundamentalna filozofska pitanja o svetu, tehnologiji i posebno o medijskoj tehnologiji u našim životima. Rekao je da mediji nameću, otvaraju epistemiološka pitanja, pitanja o znanju, o tome kako proizvodimo znanje, i ontološka pitanja: kako mi doživljavamo sopstveno biće. To su dva velika pitanja: znanje i biće. I Makluan kaže da su mediji srce iz koga uzimamo znanje, a još više je zabrinjavajuće da su mediji srce onoga što mi mislimo da smo mi sami.“, naveo je kanadski profesor Kavel.

U nastavku svog izlaganja profesor Kavel je objasnio da, prema Makluanovom mišljenju, u svakom datom istorijskom trenutku mi mislimo i razumemo kroz retoriku dominantnog medija:

„U usmenoj kulturi mi razumemo kroz retoriku usmenog načina prenošenja informacija. U kulturi štampe razumemo i razmišljamo na linearan način, na uzročno-posledičan način, u smislu kontinuiteta, u smislu fiksnog prostora kao što je soba u kojoj se sada nalazimo. Ali šta se dešava u elektronskoj kulturi? Makluan kaže da će se u elektronskoj eri vratiti mnogi aspekti usmenog doba, osim što će naše reči biti posredovane kroz elektronske uređaje. Verovatno svi sada imamo mobilni telefon, tako da razumemo reč kroz elektronski uređaj“.

Profesor Kavel je objašnjavajući ovakvu postavku dodao da je Makluan smatrao da ne samo da će dominantni medij imati uticaj na naše znanje, već ćemo moći da imamo i interakciju u sferi znanja:

„Wikipedia je dobar primer. U klasičnoj učionici imate situaciju da profesor stoji naspram studenata, govori, a oni hvataju beleške. Wikipedia je drugačija. Ono što ona daje kao mogućnost je da menjate informacije ako želite. Mnogo je interaktivnija i demokratičnija. Tako je način na koji razumemo stvari u mnogome promenjen ovakvim medijima. U jednom trenutku u istoriji su novine bile glavni izvor znanja. Na primer, ako biste bili u Ujedinjenim nacijama čitali biste New York Times, u Italiji biste čitali La Repubblica-u..., a danas čitate blogove, Twiter, društvene mreže. Sve se menja, novine se bore za opstanaK. Definitivno je promenjena ova sfera, to je nešto što nismo mogli da zamislimo. To je epistemologija, a šta je sa ontologijom?“, nastavio je profesor Kavel izlažući dalje kako je Makluan objašnjavao način na koji mediji menjaju doživljaj našeg bića:

„Oni menjaju način na koji doživljavamo naše biće jer ga sada doživljavamo u odnosu na relacije. Ja svoje biće se poimam kao suvereno, već u odnosu sa drugima i u odnosu na prostor i svet oko nas, jer odjednom je subjektivnost raspršena medijima. Facebook je dobar primer. Ljudi misle da imaju 700 prijatelja na Fejsbuku jer doživljavaju svoje biće u relaciji s drugima. Više nemamo individualni identitet u elektronskoj eri. Imamo disperzirano biće. Gospodin Zuckerberg, osnivač Fejsbuka, ne bi više bio najmlađi milioner sa 87 miliona dolara da nije tačno da mi želimo da doživimo naše biće kao disperzirano. To je duboka promena u istoriji ontologije“.

Zašto je Makluanova misao došla iz Kanade?

Na kraju svoje uvodne reči profesor Kavel je objasnio zašto je po njegovom mišljenju značajno to što je Makluan bio Kanađanin, šaleći se kako bi bilo lepo da su svi Kanađani tako pametni i superiorni:

„Kanada je dala Makluanu dve stvari: bio je ceo život profesor na univerzitetu u Torontu. Nije predavao na Harvardu, Oksfordu, Kembridžu. Ne. On je najviše voleo Kanadu i Toronto. Kanada je na granici sa najsnažnijim medijskim centrom sveta, SAD-om, a biti na granici daje vam mogućnost za objektivno sagledavanje sveta medija, što je Makluan i radio. To je bio jedan razlog zašto je njegova teorija stigla iz Kanade, a drugi razlog je što mi Kanađani imamo dvojnu istoriju, dvojni identitet. Šef naše države nije naš premijer, već engleska kraljica jer je Kanada i dalje deo Velike Britanije, pa je naš premijer, g. Harper, premijer države u kojoj je na prestolu kraljica. Tako da mi imamo dvostruko postojanje: i lokalnu i imperijalnu perspektivu. I tu imate osnov za Makluaonov možda najpoznatiji koncept o svetu kao globalnom selu“.

Gde je globalno selo?

O tome na koji način se ostvarilo globalno selo nastavila je da govori Tatjana Rosić, profesorka Fakulteta za medije i komunikacije, aktuelizujući ovu ideju nizom zanimljivih pitanja koja se danas nameću:

„Sad možemo da se pitamo šta je značilo globalno selo? Da li je to podrazumevalo mrežu informacija koju ćemo svi zajedno deliti i koja će nas, zapravo, učiniti zajednicom manjom nego što svet zaista jeste? Da li je ovo selo vrednosno pežorativno? Da li nas je tehnologija pretvorila u veliku palanku umesto u globalno selo?“, zapitala se profesorka Rosić.

Ona je nastavila da preispituje ovu ideju drugim krugom pitanja, nazvavši ga postkolonijalnim pitanjem:

„Ono što mi doživljavamo kao globalno selo u tradiciji Makluana je diktirano iz istog onog centra na čijoj je granici Makluan živeo celog svog života, ali u koje nije ušao. Živeći na ivici imeprije kakva je Amerika, naravno da je znao da većina distribucija, koje smatramo važnim, dolazi iz te imperije. Pa se pitamo na koji način se formira globalno selo? Koje informacije mi u globalnom selu smatramo bitnim? Čije je globalno selo? Je li ono u Ruandi? Je li globalno selo u Libiji, o čijem nedavnom dešavanju nismo znali čitav niz meseci, sve dok zapadni novinari nisu tamo otišli pa nam napravili narativ koji je na globalnom nivou obišao planetu i mi smo dobili to zadovoljstvo da participiramo u globalnom informativnom selu“.

„Ima tu mnogo pitanja koja mogu da se povežu sa malom i bezazlenom sintagmom – globalno selo“, rekla je profesorka Rosić, dodajući da danas jedan od teoretičara novih medija Lav Menovič kaže da je interaktivnost novih medija totalitarna zato što mi zapravo nismo medijski pismeni:

„Jedini koji su medijski pismeni na internetu su programeri. Tako da tu, opet, imamo jednu postkolonijalnu priču: ko su programeri, čije je njihovo znanje, i kako mi uopšte da dođemo do tog znanja koje upravlja našim svakodnevnim socijalnim mrežama i iskustvima“, zaključila je Tatjana Rosić.

Makluan u prostoru – kulturna geografija

Objašnjavajući naslov svoje knjige Makluan u prostoru – kulturna geografija, profesor Ričard Kavel je rekao da se suočavao sa problemom koji se često pominje u vezi sa Makluanovim idejama – da je on ignorisao politički, ekonomski i socijalni kontekst medija:

„Hteo sam da se bavim tim pitanjima i to je značilo da moram da izmestim Makluana. Ako pogledate indeks pojmova u ovoj knjizi, nećete naći reč mediji. Ne bavim se medijima u ovoj knjizi. Ne želim da se bavim Makluanom i medijima. Svi se bave time. Hteo sam da stavim Makluanovu misao u socijalni kontekst zbog toga što se na skoro svakoj strani njegovog rada koristi reč prostor. Pitao sam se šta je mislio pod prostorom? Čini mi se da je hteo da kaže da mediji imaju efekat na prostor. Ali sam pročitao i knjigu francuskog filozofa Anrija Lefevra Proizvodnja prostora, koji citira Makluana u toj knjizi kao prethodnika nekih svojih ideja. Kao što je poznato, Lefevr je bio marksist ili postmarksist i očito je da je video neku političku vezu sa Makluanom i ja sam hteo da je otkrijem. Mislim da je to Makluanova ideja da mediji imaju uticaja na “socijalni prostor”. Makluan je nalazio i da nema više prirode jer ulazimo u eru kad kultura postaje naša druga priroda i da to formira naše okruženje, ili bih rekao geografiju, i zbog toga sam knjigu nazvao Makluan u prostoru i kulturna geografija“, zaključio je profesor Kavel.

Makluanov uticaj na koncept medijske pismenosti

 

O značaju Makluanovog učenja u sferi medijske pismenosti govorio je Dragan Milinković, profesor Univerziteta za audiovizuelne umetnosti, rekavši da „nekoliko stvari direktno potiču iz Makluanovog viđenja sveta i njegovih upozorenja“:

„Pitanje je koja vrsta edukacija danas može biti korisna i efikasna? Kako nas kao gutenberšku civilizaciju doživljavaju studenti – koji su nešto drugo. Šta su oni? Da li oni čitaju? Neki kažu da ne čitaju. Ja kažem: čitaju, ali na drugi način. Naši studenti čitaju sliku, vizuelnost“.

I zašto i čemu zalaganje za medijsku pismenost, zapitao se profesor Milinković, rekavši da se ona razvijala u zemljama u kojima je Makluanov rad ozbiljnije shvatan:

„Već šezdesetih godina počelo je uvođenje medijske pismenosti u škole. Bilo je tu raznih uspona i padova, ali Engleska, Kanada i Australija su nastavile taj projekat i on će verovatno biti model za nas. Mislim da se edukatori moraju pridružiti onima koji uče medije, ali treba da pokušamo da to uradimo na onaj način koji će nam pomoći da našim studentima pomognemo i da zajedno sa njima odgovorimo na pitanja koja postavljaju:
•    da su mediji konstrukcija realnosti;
•    da auditorijum pregovara o značenju medija u zavisnosti od toga u kojoj vrsti medijske sredine i sistema žive;
•    da mediji imaju velike ekonomske i komercijalne implikacije - ne samo da nas uče šta treba da kupimo, nego i koju marku treba da kupimo i koja je eventualno ispravnija u nekom od smislova – moralnih, političkih, psiholoških;
•    da mediji imaju ideološke i vrednosne poruke – od koga dolaze – ko ih kreira;
•    da mediji imaju socijalnu i političku implikciju; da je forma i sadržina vrlo zavisna od medija i da svaki medij ima svoju estetičku formu.
To mladi ljudi ne znaju, ali osećaju i vrlo brzo će postavljati ključna pitanja na koja edukatori moraju da traže odgovore zajedno sa njima“, zaključio je profesor Milinković.

Makluan - tehnološki optimista ili pesimista?

O tome da li je Makluan tehnološki optimista izneli su oprečne stavove Aleksandar Luj Todorović, profesor Univerziteta umetnosti i Mirjana Stefanović, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije. Profesor Luj Todorović smatra da je Makluan bio tehnoromantičar i tehnooptimista, jer je, kako ga on tumači, „mislio da će tehnologija rešiti sve probleme i da je politika samo odgovor na tehnologiju“.  U jednom svom delu kaže da se računari mogu koristiti  tako da stvore mrežu svetskih termostata pomoću koje će moći da se optimizira ljudska osveštenost, a tehnološki je danas već moguće putem računara programirati društvo na koristan način“, naveo je profesor Luj Todorović, rekavši da mu takvo viđenje izgleda kao Hakslijev vrli novi svet i da tako dolazimo do zastrašujućeg pitanja: „Ukoliko je to moguće - ko je taj koji će programirati računare“?

Za razliku od njega, Mirjana Stefanović smatra da Makluan nije bio tehnološki optimista, napominjući da je u jednom od poslednjih predavanja rekao da sa tehnologijom treba biti oprezan:

„Makluan je upozoravao da je evolutivni razvoj ljudskog mozga završen mnogo pre nego što je nastala tehnologija. I u tom smislu mi ne možemo da se oslonimo na ljudski instinkt, na to da smo mi prirodno obdareni da se zaštitimo od nečeg što je ljudska tvorevina. Zato Makluan predlaže da treba formirati nove discipline - da treba proučavati principe i logiku koja stoji iza tehnologije“, smatra Stefanovićeva.

Naglasila je da moramo da naučimo šta su principi i logika vizuelnog, literarnog, knjige, interneta, da bismo umeli da se snađemo u svakom od tih konteksta:

„U tom smislu se univerziteti u svetu suočavaju sa velikom krizom. Vreme starog načina edukacije je gotovo. Danas je potrebno kritičko mišljenje – to se toliko ponavlja da je to postala popularna reč. Danas ne stičete znanje tako što ćete ga akumulirati, tako što ćete otići kod nekog ko ima monopol na znanje, naučiti to što vam on kaže i onda ćete to prenositi – nego vi morate  da razumete logiku i princip po kojima nešto funkcioniše da biste mogli da razumete logiku onoga što čitate, da biste razumeli da li je nešto tačno ili netačno, upotrebljivo ili ne“, rekla je Stefanovićeva zaključujući da:

„Mi moramo da stvorimo novu disciplinu koja će nam pomoći da probamo da uđemo u logiku onoga što Makluan zove obrascima, principima rada medija, da ne bismo postali njihov servo-mehanizam, da ne postanemo robovi automobila, televizije i interneta, već da iskoristimo to za ono što je glavni cilj – za dalji napredak“.

Odgovornost za informaciju na internetu?

 

Jedno od pitanja koje su studenti pokrenuli na okruglom stolu bilo je o tome kako
da znamo da je znanje koje preuzimamo sa interneta, na primer, sa Wikipeidia-e – relevantno, budući da se tekstovi postavljaju anonimno. Kako da znamo na šta možemo da se oslonimo? Profesorka Tanja Rosić je nadogradila ovo pitanje rekavši da je internet proctor anonimnog stvaralaštva i da je poenta ovog pitanja u odgovornostiza to što mi možemo da pronađemo – znači, da li je naša odgovornost za ono što pronađemo na internetu, što je, recimo, netačno? Da je Makluan, na primer, Rus? Šta to znači? Je li to znanje ili je informacija ili dezinformacija? To je pitanje zato važno jer pokreće pitanje odgovornosti i pitanje – šta je informacija, ko je plasira i ko je za nju odgovoran?

Profesor Ričard Kavel na ovo pitanje odgovara da nema više znanja - postoji samo informacija - i objašnjava:

„Zaboravite znanje. Mi smo u eri postznanja kada imamo toliko mnogo informacija, da nemamo više vremena da ih okupimo u znanje. Znanje je koncept kulture knjige. U usmenoj kulturi nema takvog koncepta znanja, jer je znanje nešto što se prosto živi, nije nešto što se sakuplja i zatim se vraćate tome i proučavate ga. U usmenoj kulturi znanje se živelo, bilo je prisutno u svakom momentu. Sada smo u novoj formi usmene kulture, gde je znanje nešto što živimo, svako može promeniti sve na Wikipediji, to je istina. Međutim, vaša pretpostavka je da kad pročitate knjigu dobijate apsolutno znanje, ali to, u stvari, nije istina. Mi smo naučili da je znanje fiksirano, zato što je knjiga fiksirana, možete je dodiruti, držati, ona se ne pomera, a elektronska informacija se stalno menja i mi ulazimo prosto u novu eru epistemologije, u proizvodnju znanja. A proizvodnja znanja nije zasnovana na vremenu, kao nešto što će trajati 1000 godina, nego na prostoru“, rekao je profesor Kavel.

Njegov odgovor na pitanje o tome ko ima odgovornost za informacije na internetu je  da smo to svi mi:

“Razmislite o tome. Razmislite o tome da je samo jedna osoba odgovorna za znanje ili da su svi odgovorni za njega. Ja mislim da je politička situacija mnogo bolja ako su svi odgovorni za znanje”.

Foto: Portrait by Yousuf Karsh. Copyright the Estate of Yousuf Karsh, California (marshallmcluhan.com)