Verovatno je da ne postoji još jedna ovako kompetentna, praktična i sveobuhvatna knjiga na temu trenerskog odnosa urednika prema novinarima svih vrsta medija u procesu pisanja. Namenjena podjednako trenerima i urednicima s jedne i novinarima s druge strane. “Coaching Writers” je praktična, preko potrebna i momentalno primenljiva knjiga.

Naslov: “Coaching Writers: Editors and Reporters Working Together Across Media Platforms”

Autori: Roy Peter Clark i Don Fry

Izdavač: “Bedford/St. Martin”, Boston

Godina izdavanja (2. izdanje): 2003.

Iskusni novinari, urednici i treneri, Roy Peter Clark (potpredsednik i stariji predavač) i Don Fry (trener i predavač), obojica sa Poynter Instituta, u uvodu prvog izdanja ove knjige (1993.), napisali su da svaki urednik u SAD mora da nauči tehnike treninga, jer će do kraja milenijuma to postati standardni zahtev uredničkog posla. U drugom izdanju (2003.), priznaju da nisu bili u pravu.

Pokazalo se da, iako čak i mnogi poslodavci razumeju zašto je trening pisaca neophodan, nije lako napraviti trenere od urednika, niti im dati slobodu i dodatno vreme da na tome rade s novinarima. Neke urednike, ali ni novinare, nije lako ni ubediti da je to neophodno, što je u ovom regionu još češća pojava, i možda bi baš zato bilo važno da i jedni i drugi pročitaju “Coaching Writers”.

Jer, ova knjiga ne mistifikuje trening kao veštinu odabranih. Naprotiv, ona ohrabruje svakog urednika da pokuša jer, stav je autora, svako to i može da radi.

Revolucija u odnosima urednika i novinara koju su Clark i Fry predviđali izostala je, ali ne i mala revolucija o načinu razmišljanja o tom problemu. Umesto realnosti, ovaj način proizvodnje sve boljeg i boljeg tekstualnog materijala kroz kontinuirano učenje uz rad postao je ideal, u čijoj će materijalizaciji “Coaching Writers” igrati izvanredno važnu ulogu.

Praksa, praksa, praksa

Kada dobri novinari pišu za dobre novinare, rezultat bi morao sličiti ovoj knjizi: stranica za stranicom konciznih rečenica nabijenih konkretnim materijalom.

Poglavlje za poglavljem, Clark i Fry bave se konkretnim problemima ili tehnikama, veoma prepoznatljivim i jasno definisanim. Autori pišu lako, ali sažeto, nudeći ogroman broj primera iz svoje i prakse drugih iskusnih redakcijskih urednika koji predstavljaju autoritete u SAD. Ne oklevaju sa nuđenjem sopstvenog tumačenja uzroka i posledica problema, ali ni realno izvodljivih rešenja. Ako nekome treba podsetnik, na kraju svakog poglavlja, pre detaljnog i praktičnog opisa konkretnih radionica za prevazilaženje problema, autori navode liste zaključaka i činjenica.

Ponuđene radionice su nešto u čemu Poynter institut ima tridesetogodišnje iskustvo, a autori gotovo dvadesetogodišnje. U ovoj knjizi, one izgledaju kao uzbudljiva igra čija privlačnost leži pre svega u tome što je novinaru lako prepoznati se u postavljenom problemu. Ipak, radionice su koliko privlačne i zabavne, u isto vreme i veoma jednostavne.

I deo: Umetnost uređivanja

U prvom delu knjige, “The Art of Coaching”, Clark i Fry se bave primalnim problemom svake redakcije sveta – odnosom novinara i urednika. Urednik-trener stoji na suprot uredniku-sekaču. Urednik-trener troši minute koji se mogu izbrojati na prste jedne ili dve ruke u radu sa novinarom u fazama pre predavanja prve verzije novinske priče. Pre izlaska na teren, pre pisanja prvog drafta, pre čitanja prvog drafta…

Osim što će i novinar i urednik naučiti nešto iz ovog procesa i poboljšati svoj rad u buduće (smanjujući urednički posao), priča koju će novinar položiti pred urednika biće mnogo lakša za srediti. Minuti utrošeni pre prvog uredničkog čitanja pretvoriće se kasnije u slobodno vreme i zadovoljstvo dobro obavljenim poslom. Vremenom, svi će postajati sve bolji, redakcija sve efikasnija…

Međutim, urednici znaju da to nije lako. Niti je vremena dovoljno, niti su svi novinari laki i raspoloženi za saradnju, niti je pritisak “odozgo” na urednike mali. Uzimajući sve to u obzir, Clark i Fry nude sažete, ali sveobuhvatne redove teksta sa rešenjima, konkretnim i odmah primenljivim. Od treniranja svežih regruta, preko podele kontrole nad razvojem priče između urednika i novinara (urednik i dalje odlučuje, ali je novinar uključen u proces, urednik je otvoren za bolje ideje…), do načina, tehnika i tajminga za razgovor sa novinarima tokom procesa rada na priči. Ali, kada autori hoće nešto da vam pokažu, oni navedu konkretan razgovor koji se zaista i dogodio između urednika i novinara, umesto “treba da radite ovako” saveta.

Osim toga, konkretni postupci su težište svakog poglavlja. Na primer, ako već ne znate kako biste drugačije pomogli novinaru da preda bolji tekst, samo mu postavite prava pitanja (poželjno na vreme), i mnogo ćete mu pomoći, sa minimalnim utroškom vremena. Ako ne znate šta da pitate, autori predlažu:

- O čemu je priča?

- Šta čitalac mora znati?

- Kako da mu to razjasnimo?

- Da li si pronašla fokus?

- Koji je najbolji citat?

- Ko su naj interesantniji ljudi u priči?

- Šta bi mogao biti dobar kraj?

- Kako to znaš?

- Kako je to izgledalo?

- Šta se dogodilo?

II deo: Ljudska strana uređivanja

Iako se Fry i Clark očito trude da sve što pišu bude primenljivo na sve novinare - od početnika do iskusnih profesionalaca koji žele da unaprede svoj rad - izvanredno pisanje se ne može očekivati od početnika, a ni od baš svakog iskusnog reportera.

Ipak, svako može unaprediti svoje pisanje za medije i to je ono čime se autori bave u poglavlju o urednicima koji prepoznaju svoje novinare kao individue sa različitim osobinama, sposobnostima i načinima funkcionisanja u procesu pisanja.

Potrebno je, dakle, da urednik, pre bilo čega drugog, razume da treba da se bavi svojim piscima individualno. Da pokuša da razume kako pišu, gde su uzroci grešaka koje prave, u kom pravcu bi se njihovo pisanje moglo popraviti… Setite se svih urednika sa kojima ste radili. Koliko njih je imalo u glavi bilo kakvu ideju o svom poslu, osim podele zadataka i čekanja da tekstovi stignu, da bi ih više ili manje skratili? O tome se radi u “Ljudskoj strani uređivanja”.

I pokušajte ovu vežbu za urednike koji se smatraju rutinski briljantnim piscima: Otvorite tekst procesor, ugasite monitor i napišite jednu maketu novinske priče ne kraće od 400 reči. Nećete biti u stanju da ispravljate reči i rečenice, jer ih nećete videti. Zatim napišite kratak opis ovog eksperimenta. Da, možete da upalite monitor za tu priliku.

III deo: Treniranje procesa pisanja

Kako je urednik koji se bavi time kako radi mozak njegovog novinara u procesu pisanja još uvek fiktivna ličnost u ovom regionu, možda je bolje da preskočimo taj deo knjige I pređemo na nešto primenljivije na naše okruženje.

Poglavlja o načinima učenja jasnog pisanja, savladavanju kompleksa pisanja leada (zbog čega ostatak teksta često ostaje nedorađen) ili inteligentnom i poučnom redigovanju, univerzalna su svim redakcijama sveta. Vežbe, kao što su pokušaj jasnog objašnjenja pojma iz enciklopedije nakon samo jednog čitanja enciklopedijskog teksta, veoma su korisne, ali je najzabavniji pogled jednog urednika na novinara koji radi na priči u redakciji, koji sadrži i sledeće faze: “Seda da napiše lead; Odustaje. Ide po neku hranu; Ide u toalet, puši cigaru, čita grafite i novine; Misli o leadu; Kuca lead; Kuca ostatak priče za 27 minuta; Piše kraj priče tako što prosto prestaje da kuca…”

Poglavlje “Rečnik pisanja i treniranja”, odnosno potreba za uspostavljanjem terminološkog razumevanja između urednika i novinara, korisno je na više načina. Clark i Fry su napisali esencijalni rečnik profesionalnog slenga američkih redakcija koji kolegama van SAD može učiniti čitanje, recimo edukativnih materijala sa interneta, bitno razumljivijim.

IV deo: Treniranje kroz medijske platforme

Pisanje za elektronske i on-line medije dodato je u drugom izdanju “Coaching Writers”, kao rezultat zahteva brojnih profesionalaca iz ovakvih medija autorima.

Čitava knjiga se i tako može primeniti na redakciju bilo kakvog medija, ali su se ovde Clark i Fry obratili specijalistima, koji su preneli svoja esencijalna iskustva iz treninga i rada na radio i TV stanicama. On-line novinarstvo je pokriveno načinima na koje se ono razlikuje u procesu pisanja od štampanog, i nekim radionicama.

V deo: Raditi zajedno

Iako istraživanja govore da većina američkih novinara želi konstruktivnu saradnju sa urednicima i trening, onima koji sebe vide kao već savršene autori su posvetili čitav početak poslednjeg dela knjige, u nastojanju da im objasne da je novinarima trening uvek potreban. Ovo poglavlje kao da je pisano za ovaj region. “Treniranje svog urednika”, radionicu u kojoj novinar nastoji da učini urednika boljim u njegovom poslu, takođe toplo preporučujemo.

Čak i deskeri, percipirani kao kasapi celodnevnog ili višednevnog rada urednika i novinara, uključeni su u proces treninga. U stvari, promovisani su u ljude bez kojih nikakav trening u redakciji nije izvodljiv. Novinarima se preporučuje jedna smena u desku, makar samo u ulozi posmatrača. Garantuje se razvitak poštovanja prema omraženim kolegama.

Urednici-treneri su i vođe, koje čuvaju moralne, etičke i profesionalne vrednosti i demonstriraju njihovu superiornost i neophodnost, kažu autori.

Hrabrost za trening

Pre tri apendiksa (ekstenzivnog razgovora jednog od autora sa novinarkom koju je trenirao na duge staze, kao primera kako se i to radi, te uputstva za sprovođenje jednog kompletnog treninga Poynter instituta), autori u poslednjem poglavlju kažu i ovo: Pročitali ste knjigu dovde, smatrate da bi mogli da trenirate svoje ljude, želite da probate, ali ne znate kako da počnete. Evo kako: Just do it!

Odnosno – prosto počnite. Ne može biti velike štete, a koristi su izvanredne. Između vas, vaših novinara, vašeg medija, čitalaca i menadžmenta, ne postoji niko ko neće dobiti mnogo od samo malo redakcijskog treninga. Osim toga, učiniće vam posao mnogo zabavnijim.
Pre toga, ipak, pročitajte ovu knjigu.

Napisao: Branko Čečen, novinar, urednik i trener iz Beograda