Osnovni zadatak Zakon o radiodifuziji jeste da unese red u ponašanje radio i TV emitera, ali i da obezbedi političku i ekonomsku nezavisnost nacionalnih televizija, posebno RTS-a - od vlade, političkih i ekonomskih moćnika. Iako donet pre dve godine, zakon se ne primenjuje.

Zakon o radiodifuziji jedan je od najvažnijih pravnih propisa u paketu onih koji se odnose na oblast elektronskih medija i posao novinara koji u njima rade. Na osnovu ovog Zakona odlučuje se o dodeli radio i televizijskih frekvencija, kontroliše se da li određene stanice ispunjavaju uslove da emituju program, propisuju se tehnički, organizacioni i programski uslovi za proizvodnju i emitovanje programa i vrši nadzor nad radom emitera i kvalitetom programa koji emituju.

Zakon o radiodifuziji donet je u julu 2002. godine, a konačnoj verziji prethodilo je devet nacrta i opsežna javna rasprava na tribinama širom Srbije. U njegovoj izradi učestvovali su beogradski novinari, medijski stručnjaci, pravnici i savetnici iz OEBS i Saveta Evrope.

Jedan od najvažnijih delova zakona odnosi se na način izbora Radiodifuznog saveta, takozvane „medijske vlade“ koja dodeljuje radio i tv frekvencije emiterima i kontroliše kako se one koriste, u programskom i političkom smislu.

Članove Saveta bira Skupština Srbije. Prema najnovijim izmenama Zakona (avgust 2004) pravo da predlažu članove Saveta imaju Odbor Skupštine Srbije za kulturu I informisanje (tri) i rektori univerziteta, domaće nevladine organizacije, crkve I verska udruženja,udruženja radiodifuznih javnih glasila, udruženja novinara, profesionalna udruženja filmskih i dramskih umetnika i kompozitora (po jednog kandidata).

Kvantitet protiv kvaliteta

Osnovni zadatak Zakon o radiodifuziji jeste da unese red u ponašanje radio i TV emitera. Kakav haos u toj oblasti u Srbiji inače vlada možda najbolje ilustruju sledeće cifre.

Prema proceni eksperata (www.smmri.co.yu) iz ove oblasti (zvanični podaci ne postoje jer većina emitera nije ni registrovana ili je rad prijavila pod nekom drugom delatnošću) u Srbiji program emituje čak oko 1200 radio i TV stanica.

S obzirom na to koliko košta adekvatna radio i televizijska oprema, proizvodnja ili kupovina “ozbiljnih” produkcionih sadržaja i angažman profesionalnog kadra, sasvim je jasno da se većina njih ne može podičiti televizijskim programom zadovoljavajućeg kvaliteta.

Razlog je jednostavan - prodajom komercijalnog prostora, u Srbiji koja ima malo i prilično nerazvijeno tržište, toliki broj radio i televizijskih stanica ne može da zaradi dovoljno da bi takve standarde ispoštovala. Najveće kompanije, koje najviše izdvajaju za reklamu, oglašavaju se samo na dve ili tri najgledanije televizije koje imaju nacionalnu frekvenciju.

Kad je reč o stanicama u državnom vlasništvu, stvari su još jednostavnije – budžet koji dobijaju nije dovoljan da pokrije troškove proizvodnje kvalitetnog programa.

Komercijalne radio i televizijske stanice zato pribegavaju emitovanju svega što se plaća (takozvane “želje i pozdrave”, SMS poruka, privatne VHS snimake venčanja i kštenja...),a najčešće takvi sadržaji ne zadovoljavaju nikakve profesionalne, etičke i estetske kriterijumime, osim komercijalnih.

Jedan od razloga brojnosti radio, a posebno televizijskih, stanica, u Srbiji jeste i namera propagiranja određenih političkih stavova. Zato u svakom iole većem gradu gradska vlast ima svoju televizijsku i radio stanicu, dok naporedo “svoju televiziju” osnivaju i “lokalni moćnici”  direktno ili indirektno povezani s aktuelnom ili bivšom vlašću. Najpoznatija na toj listi je Televizija Palma plus čiji je vlasnik aktivni opozicioni političar Dragan Marković Palma. 

Bilo da se radi o televizijama komercijalne namene ili onim osnovanim radi političkog uticaja, svrha osnivanja ovih medija direktno utiče  na kvalitet novinarskog rada. Kvalifikacije, znanje, insistiranje na poštovanju osnovnih tehničkih, profesionalnih, etičkih, estetskih i drugih standarda predstavlja samo smetnju u proizvodnji i emitovanju ovakvih radio i televizijskih sadržaja jer poskupljuju proizvodnju programa i pretstavljaju smetnju u neograničenom uticaju vlasnika na sadržaj programa.

Vlasnici moćniji od zakona

Primena Zakon o radiodifuziji trebalo bi ne samo da smanji broj emitera (pretpostavlja se na 200) jer problem nije samo u tome, već pre svega da unese red u ono što te televizijske stanice emituju, kako emituju, na kojoj teritoriji emituju:

Taj “poduhvat” podrazumeva da se istovremeno dosledno primeni čitav set zakona kojima se reguliše medijska sfera:

• Zakon o telekomunikacijama (odredbe ovog Zakona odnose se na pravo korišćenja radio frekvencija i postavljanje, upotrebu i održavanje telekominikacionih uređaja) – sajt Ministarstva kulture www.min-cul.sr.gov.yu

• Zakon o privatizaciji (kao opštim zakonom kojim društvena ili državna svojina prelazi u ruke privatnika) – sajt Skupštine Srbije  www.parlament.sr.gov.yu

• Zakon o javnom informisanju (koji se prevashodno odnosi na sadržaj emitovanog) sajt Ministarstva kulture www.min-cul.sr.gov.yu

• Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja -  (još uvek nije usvojen, a tiče se konkretnog uređivanja odnosa državnih organa prema pravu novinara i građana na informisanost )- sajt Direkcije za informisanje Saveta ministara SCG www.ssinf.sv.gov.yu.

Usvajanje i poštovanje kompletne medijske regulative državi bi donelo više novca u budžet, a građanima kvalitetniji program. Samim medijskim radnicima i novinarima uspostavljanje tog sistema korisno bi bilo višestruko. Kako u smislu preciziranja prava i obaveze vlasnika medija tako i jasnom definisanju novinarskih zadataka: umanjilo bi pritiske na način izveštavanja, profesionalizovalo bi rad, reguilisalo tržište radne snage i povećalo socijalnu sigurnost novinara.

Do tada, stvari će izgledati uglavnom tako kako sada izgledaju:

• program se pravi prema zahtevima vlasnika 

• u ukupnom sadržaju programa (pre svega televizijskog) udeo sopstvene produkcije je neznatan (uglavnom se emituje program preuzet sa satelita i to bez zakonitog obezbeđivanja prava na emitovanje) pa je potreba za angažmanom medijskih radnika svedena na minimum

• mesta koja zahtevaju određeno obrazovanje i skustvo popunjavaju se paušalno ili prema “ličnoj prilagodljivosti zahtevima”

• program se pravi u tehnički nepodobnim uslovima 

• sudbina novinara vezana je za nesigurnu poziciju medijske kuće

Kontrola nacionalne televizije

Kao primer uticaja vlasničke samovolje na kvalitet novinarskog izveštavanja može poslužiti trend zabeležen u toku kampanje za predsedničke izbore u junu 2004.godine.

Savet za radiodifuziju (pogledati odeljak o ovoj instituciji na kraju teksta) ocenio je da je BK televizija ove izbore pratila na “izrazito navijački način” jer je 30 odsto vremena u informativnim emisijama posvetila predsedničkom kandidatu koji je ujedno i vlasnik ove televizije, Bogoljubu Kariću.

Takva raspodela televizijskog vremena u suprotnosti je sa samim Zakonom o radiodiuziji  i dokumentom (tačnije Odlukom  i uputstvom) koji je neposredno pred početak kampanje izdala Republička radiodifuzna agencija.

U tom dokumentu precizira se da su “republički i pokrajinski radiodifuzni sistemi (RTS) i radio i televizijske stanice lokalnih i regionalnih zajednica dužni da u vreme trajanja kampanje za izbor predsednika obezbede besplatno i ravnomerno emitovanje i predstavljanje programa predsedničkih kandidata”. (sve pojedinosti o radu i odlukama Saveta mogu se nači na sajtu Republičke radiodifuzne agencije www.rra.yu.org) 

Način na koji je posle parlamentarnih izbora održanih u decembru 2003.godine došlo je do promene rukovodstva RTS-a očigledan je primer kako nepoštovanje Zakona može dovesti u opasnost novinarski dignitet.

Na mesto generalnog direktora ove kuće tada je (mart 2004), na predlog Vlade Srbije, postavljen poznati beogradski kolumnista Aleksandar Tijanić i to na osnovu Zakona o javnim preduzećima. Zakon o radiodifuiziji koji propisuje da Savet Agencije za radiodifuziju postavlja Upravni odbor RTS-a, a ovaj bira direktora, zaobiđen je uz objašnjenje da Savet još ne funkcioniše. (Podaci o uređivačkom kadru na sajtu RTS www.rts.co.yu).

Čak i bez ulaženja u dalje detalje ove odluke jasno je da odsustvo primene Zakona o radiodifuziji (u ovom i sličnim slučajevima) otvara mogućnost da, čak i kada bi svoj posao obavljao bez mane, direktor nacionalne televizijske kuće može biti smenjen na isti način, a to limitira njegovu slobodu samostalnog odlučivanja u odnosu na izvršnu vlast.

Inače, Zakon o radiodifuziji, to jest njegova primena, prvi je korak ka transformaciji Radio televizije Srbije u javni servis upravo zato što propisuje mehanizme izbora rukovodstva, kao i način finansiranja.

Kada je reč o međuzavisnosti Zakona o radiodifuziji i socijalnog statusa novinara istina je da bi primena Zakona na problem socijalne sigurnosti novinara uticala dvojako - sa jedne strane, zbog gašenja pojedinih medija mnogi medijski radnici ostali bi bez posla, ali bi sa druge strane oni koji zadrže svoje radno mesto ili oni koji dođu na novootvoreno, znali “na čemu su”.

Slučaj TV Politika

Nakon razdvajanja od Novinsko - izdavačkog preduzeća Politika, ova radio-televizijska kuća ostavljena je na milost i nemilost “nenadležnosti”. Pitanje odgovornosti za njeno propadanje najčešće se postavljalo aktuelnom direktoru. Zato su od 2000-te, uglavnom nakon protesta radnika, promenjena tri direktora.

To, na žalost, nije popravilo stvar jer je u suštini problema stajala nezainteresovanost rukovodstva (Upravnog odbora) i države (kao jednog od akcionara) da raspletu čvor vlasničke strukture RTV Politika koji se godinama toliko zapetljao raznim dugovanjima i pozajmicama. Rukovodstvu to nije išlo u korist jer bi realno sagledavanje vlasničkog udela u akcijama pojedine akcionare lišilo uticaja i ubiranja kakvih – takvih  sredstava od komercijalnog programa. Šta više, verovatno bi TV Politiku odvelo u stečaj. Što se države tiče nju RTV Politika nije zanimala jer nije imala gladanost koja bi bila poželjna za širenje političkih politika uticaja. (www.rtvpolitika.co.yu)

Svejedno, TV Politika četiri godine programski, tehnološki i kadrovski  sve dublje tone, a zaposleni čekaju razrešenje svoje sudbine sa platama koje kasne osam do devet meseci, u teškim uslovima rada, bez profesionalne motivacije, nemajući drugo rešenje do da slušaju izgovore rukovodstva i države da se za njihovu firmu ništa ne može uraditi dok se ne reši osnovni problem - raspodela frekvencija.Tek tada će se , prema njihovim objašnjenjima, znati koliko televizija vredi.

Isti izvori negiraju i veoma realnu mogućnost da će malo koja firma ili pojedinac tada želeti da ulože u RTV Politika s obzirom da primena Zakona podrazumeva i određeni kvalitet programa za čiju proizvodnju i emitovanje Politika nema ni tehniku ni ljudstvo, te bi zainteresovanom ulagaču “pametnije” bilo da osnuje novu televiziju. 

Retki pokušaji profesionalizacije

Zakon o radiodifuziji, tačnije njegove odredbe ne odnose samo na pravo fizičkih i pravnih lica da emituju, odnosno distribuiraju radio i televizijski program, već i na kvalitet onoga što se emituje.

Kako bi i primena tog dela zakona trebalo da izgleda jasno se videlo u septembru 2003.godine kada je  Savet za radiodifuziju reagovao na sadržaj emisije “Otkopčano” TV Novi sad.

Prema navodima Komiteta pravnika za ljudska prava i književnika Lasla Vegela u toj emisiji, istoričar Jovan Pejin izneo je niz uvredljivih tvrdnji o Mađarima, Slovacima, Hrvatima i Rumunima. Kako ovo mišljenje nije pretvoreno u zvaničnu inicijativu, faktički, Savet je regovao samostalno, podstaknut javno iznetim stavom, čime je pokazao da je posao ovog tela da bude “javni advokat” onima koji nemaju mogućnost da svoj stav pošalju do istog broja slušalaca ili gledalaca. 

Oruđe Saveta u ovakvim situcijama, istina, jeste limitirano (mogu da sprovedu istragu, omoguće izjašnjavanje emiteru i objave svoj stav nakon toga) jer Zakon o radiodifuziji zabranjuje govor mržnje, ali ne obezbeđuje gotovo nikakve pravne instrumente kojima bi se ta norma sprovela u delo. Ipak, njegove reakcije su poželjne, jer izrečena opomena ili javno upozorenje mogu biti dobar motiv (ako ne i relevantno mišljenje korisno na sudu) inicijatorima prigovora za eventualno traženje pravne zaštite koju pružaju drugi zakoni (Krivični zakon Rapublike Srbije, krivična prijava za krivično delo uvrede i klevete).

U pomenutom slučaju sve se završilo na opomeni nakon koje je glavni i odgovorni urednik RTV Novi Sad Blažo Popović javno objasnio da nije postojala navedena namera i da se emisija „Otkopčano“ emituje uživo te da uredništvo u tim okolnostima ne može da utiče na izjave gostiju.

Za same medije i novinare, niz ovakvih nastupa Saveta mogao bi da znači postepeno uvođenje sistema pravila čije bi poštovanje doprinelo profesionalizaciji, ali i olakšalo snalaženje u zamršenoj svakodnevnoj praksi koja najčešće pogoduje pravljenju čak i neželjene greške.

„Medijska vlada“ bez ugleda

Naravno, ukoliko bi Savet za radidifuziju imao status i uticaj kakav bi trebalo da ima. Ali, na žalost čak dve godine nakon usvajanja Zakona o radiodifuziji to se nije dogodilo jer iako je ovo telo veći deo tog vremena formalno postojalo, zbog jakog negativnog stava velikog broja medijskih i strukovnih udruženja prema njegovoj strukturi i načinu na koji su izabrani pojedini članovi, Savet nije obavljao dužnosti zbog kojih je formiran.

Prvi kamen spoticanja u izboru članova Saveta bilo je otezanje Vlade i Skupštine da predlože svoje kandidate tako da su rokovi predviđeni za formiranje tog tela probijeni za više od šest meseci. U izbor se zato ušlo naglo, pri čemu u izboru dva člana, Nenada Cekića i Vladimira Cvetkovića, nije ispoštovana zakonom predviđena obaveza Skupštine da najmanje 30 dana pre odlučivanja o izboru objavi sve važeće liste kandidata sa osnovnim biografskim podacima. Nešto kasnije osporena je i zakonitost izbora devetog člana Saveta sa teritorije Kosova i Metohije, Gorana Radenovića, jer je postojala sumnja da su detalji iz njegove biografije (da živi i radi na Kosovu i Metohiji) netačni.

Nakon toga stvari su se samo još više zapetljavale. Za predsednika Saveta izabran je upravo Nenad Cekić, a član Saveta izabran na predlog profesionalnih medijskih i novinarskih asocijacija Snježana Milivojević podnela je ostavku zbog odluke većine izabranih članova Saveta da se ovo telo konstituiše i pored očiglednih nezakonitosti u postupku izbora i kandidovanja. Veoma brzo posle toga usledila je i ostavka Vladimira Vodinelića, člana Saveta koga su kandidovale nevladine organizacije. On je svoju ostavku obrazložio činjenicom da je i sam Savet odlučio da prekrši zakon odbivši da podnese zahtev za razrešenje Gorana Radenovića.

Na žalost, slični problemi, prema ocenama organizacija koje su ukazivale na ove neregularnosti (ANEM, NUNS, Spektar) mogu se očekivati i nakon usvajanja Zakona o izmenama i dopunama  zakona o radiodifuziji (avgust 2004). Prema njihovoj oceni suština problema je i sada ostala ista – Savet nije dobio unutrašnju ravnotežu (i dalje je broj članova koje predlažu državni organi veći od broja članova koje predlažu nevaladine i strukovne organizacije, verske zajednice i predstavnici univerziteta), niti je njegovim članovima obezbeđena samostalnost u odnosu na centre političkog i finansijskog uticaja(za razrešenje je dovoljna prosta većina u parlamentu).

(Sve informacije o načinu usvajanja Zakona, izboru i reizboru pojedinih članova Saveta, kao i promenama koje donose amandmani i mogu se naći na sajtovima RTV B 92 www.b92.net/specijal/rd, Medija centra www.mediacenter.org.yu, ANEM-a www.anem.org.yu, Nezavisnog udruženja novinara www.nuns.org.yu/srpski/dosije)

Broj i način izbora članova Saveta veoma je bitan za celo društvo (za same novinare posebno, jer se njihov rad prilagođava potrebama uređivačke politike medija) jer se njime omogućava nezavisnost Saveta, koji kao svojevrsna „medijska vlada“ odlučuje kakve kriterijume mora da ispunjava radio ili tv kuća da bi dobila nacionalnu frekvenciju. Politička i ekonomska nezavisnost Saveta obezbeđuju političku nezavisnost medija. Način na koji se otezalo i sam način izbora Saveta pokazuju da ni jedna vlada od oktobra 2000.g. nije bila spremna da u punoj meri omogući samostalnost elektronskih medija.

Slučaj TV Pink

U tom kontekstu najčešće je pominjana Televizija Pink čije je ugovore o korišćenju predajnika RTS-a Antikorupcijski savet Vlade Srbije ocenio neregularnim (www.antikorupcija-savet.sr.gov.yu). Na osnovu korišćenja tehnike nacionalne kuće (ugovori potpisani u vreme režima Slobodana Miloševića), TV Pink je proširio polje emitovanja programa na nacionalni nivo, što je bila jedna od osnova za komercijalnu uspešnost. Nakon pada režima Slobodana Miloševića, tv Pink je počela nekritički da podržava Vladu Srbije. (Ova televizija, inače, poslednjih godina od prosečnih 65 milona evra marketinškog “prometa” u krugu TV i radio stanica u Srbiji, sama “pokriva” više od jedne trećine, izvor SMMRI)

O uređivačkoj politici ove TV kuće Jovanka Matić, Direktor instituta društvenih nauka, kaže:”U jednoj uređenoj zemlji bilo bi nezamislivo da vlasnik koristi svoj medij da bi promovisao neki vlastiti interes. Vlasnik "Pinka" Željko Mitrović je nekoliko puta u tom smislu iskoristio svoju televiziju. Naravno ne pojavljuje se uvek on lično, već pojedini novinari pripremaju priloge ili se na televiziji jednostavno čitaju saopštenja uredništva. To je tipična zloupotreba vlasničkih prava, ali je ona kod nas mogućna jer zakonski nije regulisana”.

Hronologija razvoja medija i njihove kontrole

1990. u Srbiji je postojao "jedinstveni radiodifuzni sistem Republike Srbije" koji se sastojao iz glavne, državne televizije - TV Beograd i dopisničke mreže lokalnih studija u unutrašnjosti Srbije.

Tek uoči prvih višestranačkih izbora u Srbiji pojavio se Studio B. Odmah zatim usledila je reakcija vlasti motivisana željom da radiodifuzni prostor ne prepusti političkim protivnicima. Dva važna koraka u tom smeru bila su osnivanje TV Politike koja je zbog podataka da je osnovana pomoću tehnike TV Beograd doživljena kao sredstvo da se neutrališe prvi “opozicioni” emiter i usvajanje Zakona o javnom informisanju  u kome se definiše da "Vlada Republike Srbije upravlja radiofrekventnim spektrom kojim raspolaže Republika Srbija".

Tendenciju razvoja radiodifuzije već je bilo teško zaustaviti. Samo u 1991. godini stvoreno je desetak novih radio-stanica i svake naredne godine taj razvoj je bivao sve veći, a vlast, koja je donosila sve zakone, propise i uredbe o radiodifuziji, trudila se da im da karakter privremenosti i time vlasnike drži “u šaci”.

To je prvenstveno značilo da je za izbegavanje problema bilo potrebno slušati  prećutne preporuke da "politika" nije poželjna na novoosnovanim medijima, posebno u predizborno vreme, dok je muzika i zabava, naprotiv, i te kako poželjna. 

Bumerang efekat dogodio se u vreme građanskih protesta zbog krađe glasova na izborima 1996.godine kada je opozicija osvojila lokalnu vlast. Iako je klompletan  represivni aparat ostao na republičkom nivou, u Srbiji su se sve više otvarale lokalne radio i televizijske stanice pod kontrolom opozicionih stranaka. One su, svojim ili programom preuzetim od opozicionih medija u prestonici, mogle da dopru i do “poslednjeg” slušaoca. Ovo je u velikoj meri doprinelo promeni vlasti oktobra 2000.

(Podaci o istorijatu razvoja radiodifuzije u Srbiji iz knjige “Bela knjiga o radiodifuziji 1990-2000” u izdanju Asocijacije Spektar uz pomoć Fonda za otvoreno društvo i OEBS-a , na sajtu www.spektar.org.yu)

Prilog Medija centra Beograd