Još niko nije odgovarao za tajno otključavanje telefona i preuzimanje podataka u policijskim stanicama.

Foto: Pixabay/The Digital Artist

Prošle godine u februaru, Slaviša Milanov, novinar portala Far iz Dimitrovgrada, krenuo je za Pirot. S njim je bio kolega Petar Vidanov. Na ulazu u Pirot zaustavila ih je saobraćajna policija, a policajac je Milanovu rekao da pođe s njim u policijsku stanicu u Pirotu kako bi obavili test na psihoaktivne supstance.

„Ja bez pogovora polazim sa njima. Na ulazu u policijsku upravu meni oduzimaju telefon, ja ga isključujem i sve lične stvari ostavljam na prijemnici”.

Tako počinje priča u kojoj će prvi put biti dokazano da vlast u Srbiji ima nelegalni uvid u telefone novinara. To je priča Slaviše Milanova, novinara portala Far iz Dimitrovgrada, mesta na krajnjem istoku Srbije, koje ima nešto više od pet hiljada stanovnika. Ovaj portal objavljuje sadržaje na srpskom i bugarskom jeziku.

 „Većina naših članaka je posvećena lokalnim vestima, manjinskim pravima. Ali jedan deo našeg tima se bavi i problemima korupcije, trošenjem javnih sredstava”, priča Milanov.

Problemi s lokalnim političarima počeli su kada je taj portal postao jedan od potpisnika Proglasa za slobodu medija, u kojem se zahteva prestanak fizičkog, psihičkog i finansijskog ugnjetavanja medija. Nakon toga, u maloj sredini počinju pritisci, etiketiranje i vređanje.

Rutinska kontrola saobraćajne policije pretvorena u špijunski triler

Nakon što je Slaviša Milanov u policijskoj stanici 21. februara prošle godine u Pirotu podvrgnut testiranju na alkohol i psihoaktivne supstance, ispostavilo se da su rezultati negativni. Međutim, zadržavanje u policiji se odužilo, a telefon mu i dalje nije bio vraćen.

„To meni u međuvremenu ostvara neku sumnju, čujem neke njihove razgovore. U jednom trenutku pitam o čemu se radi jer sam negativan na testove. Prethodno su rekli da će procedura trajati 30 minuta. Posle deset minuta dolaze policajci u civilu i odvode me u drugu stanicu u Pirotu radi nekog predistražnog postupka”, priseća se Milanov hronologije dešavanja.

U drugoj policijskoj stanici više nije tema alkotestiranje niti bilo šta vezano za saobraćajnu policiju.

„Tu su mi uručili poziv na saslušanje zbog krivičnog dela, u pitanju su neka lica koja su na dan kada sam i ja prelazio granicu navodno bila na istom graničnom prelazu. Ja sam negirao da ih poznajem i da su bili sa mnom u automobilu i insistirao da se pregledaju kamere na graničnom prelazu”, nastavlja Milanov.

Zatim su mu pregledali automobil, što mu je delovalo kao da se ceo postupak namerno odugovlači. Na kraju, policajci su ga konačno pustili i vratili mu telefon.

„Kada su mi vratili telefon, kada sam ga uključio, video sam da su mi isključeni mobilni podaci i wi-fi koji uvek držim uključenim. U popodnevnim časovima sam krenuo da se interesujem, instalirao jednu aplikaciju koja je pokazala da je bilo aktivnosti na telefonu dok sam bio zadržan i reagovao sam, kontaktirao Amnesty International“, zaključuje Milanov.

Tajno otključavanje telefona i instaliranje špijunskih softvera

Amnesty International je u decembru prošle godine objavio izveštaj koji pokazuje da Slaviša Milanov nije bio jedini čijem je telefonu država odlučila da pristupi po istom obrascu. Među onima koji se pominju u izveštaju, Milanov je jedini novinar, dok su ostali aktivisti nevladinih organizacija ili učesnici u organizaciji protesta u Srbiji tokom prethodne godine.

„Prvi korak je da oštećene strane budu pozvane na informativne razgovore, privedene ili da same odu u prostorije policije ili Bezbednosno-informativne agencije (BIA) kako bi dobile određene informacije. Nakon što se nađu u tim prostorijama, njihovi telefoni bivaju oduzeti na različite načine, a dok oni ostaju u prostoriji, telefoni su van njihovog vidokruga. Zatim, bez njihovog znanja i bez sudskog naloga, telefoni bivaju kompromitovani tajnim otključavanjem i preuzimanjem svih podataka“, objašnjava Nevena Krivokapić Martinović iz beogradske Share Fondacije.

Zanimljivo je da su forenzičke analize, koje se pominju u izveštaju Amnesty Internationala, utvrdile da vlast u Srbiji za ovakav nadzor građana koristi domaće softvere, ali i one koje je dobila kao donaciju.

„To se čini uz pomoć forenzičkog alata koji je proizvod izraelske kompanije Cellebrite, a koji je u posed naših državnih organa došao kao donacija ambasade Norveške. Pripadnici službi nakon otključavanja imaju potpunu kontrolu nad telefonima, na koje se potom instalira domaći špijunski softver Novi Spy. Uređaji se zaražavaju na način koji omogućava snimanje ekrana, pravljenje skrinšotova svih komunikacija koje osobe vode, kao i pristup lokaciji, mikrofonu i kameri“, objašnjava Krivokapić Martinović.

Na konferenciji za medije, koju su krajem decembra organizovale brojne organizacije civilnog društva u Srbiji, predstavljeni su neki od dokaza iz izveštaja Amnesty Internationala.

Aktivisti Udruženja Krokodil, nakon boravka u policijskoj stanici, stigla je notifikacija da je iz njegovog telefona izvezeno 1.846 kontakata, a analize su zatim pokazale da je njegov telefon jedan od zaraženih. Forenzička analiza telefona aktiviste Nikole Ristića pokazala je da je telefon na svakih 60 sekundi slao prikupljene podatke, a da je zatim taj interval promenjen na 180 sekundi, što dokazuje da mu je pristupano daljinski. Podaci su dostavljani na IP adresu koja je, prema prethodnim istraživanjima organizacije Citizen Lab, nedvosmisleno povezana sa računarom koji se nalazi u Bezbednosno-informativnoj agenciji.

Nezakoniti postupci bez krivične odgovornosti

Na sve dokaze iznete u izveštaju Amnesty Internationala, kao i na prethodne istraživačke priče beogradskog BIRN-a i Vremena, reakcija policije i BIA bila su saopštenja u kojima se sve negira. U slučaju novinara Slaviše Milanova, nakon podnete prijave Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a, odgovor je bio da je utvrđeno da se ništa nije desilo. Očekuje se epilog pritužbe koju je Milanov podneo Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao i krivične prijave koju je podneo nadležnom javnom tužilaštvu.

Slučaj Slaviše Milanova za novinare u Srbiji možda je trebalo da posluži i kao upozorenje da, ukoliko država želi, može da zna sve o vama.

„Kada pogledate način na koji se prikupljaju podaci i samu intruzivnost softvera za podatke koje imamo u svojim telefonima, jasno je da oni nikako ne mogu da zadovolje principe koje kroz svoju praksu proklamuje Evropski sud za ljudska prava, a koji sugerišu da ovakve mere ne treba primenjivati prema novinarima, braniteljima ljudskih prava i udruženjima građana. Naš pravni okvir ne pruža pravni osnov za ovako intruzivne mere kakve donosi Novi Spy. Smatram da je korišćenje ovakvih softvera ne samo nezakonito, već podleže i krivičnopravnoj odgovornosti“, kaže Dušan Pokuševski iz Beogradskog centra za ljudska prava.

Uprkos tome što sve ovo otvara ozbiljnu sumnju da država krši sopstvene zakone i ugrožava privatnost građana, za sada niko iz državnih organa u Srbiji za to nije odgovarao, iako su u slučaju Milanova i drugih aktivista i pripadnika civilnog društva nadležnim tužilaštvima podnete krivične prijave. Epilog nisu dobili ni prethodni slučajevi u kojima je utvrđeno da je telefonima aktivista i političara opozicionih stranaka pristupano uz pomoć nekih od najmoćnijih špijunskih softvera koje je Srbija nabavila, kao što je Pegasus, takođe izraelske proizvodnje.

Dosadašnje analize objavljene u izveštaju Amnesty Internationala pokazale su sposobnost srpske policije i BIA da pristupe telefonima svih proizvođača i operativnih sistema, a da je praktično jedini način da meta prekine praćenje svog uređaja – kupovina novog telefona.

__