Naslov: „Bezbednosna pitanja“, Priručnik sa pojmovnikom za novinare

Autori: Miroslav Hadžić & Filip Švarm

Izdavač: Medija centar Beograd, 2005.

Priručnik sa pojmovnikom za novinare “Bezbednosna pitanja”, koji je objavio Medija centar Beograd 2005. godine, novinarima koji izveštavaju o bezbednosnom sektoru može poslužiti kao značajan resurs. Elektronsko izdanje knjige u pdf formatu možete preuzeti ovde. 

U trenutku dok pišemo o knjizi  „Bezbednosna pitanja“, u Srbiji (april, 2007.) protiče treći mesec u kome se vode pregovori o sastavljanju vlade nakon parlamentarnih izbora. „Najsrčanija“ bitka između koalicionih stranaka se, po onome što povremeno dopre do javnosti, vodi oko resora policije i ministarstva odbrane uz, naravno, službu bezbednosti. Govoreći o ovom problemu mediji i predstavnici stranaka od skoro za navedene sektore koriste izraz „ministarstva sile“ ili „oružana ministarstva“. Izbor ovih reči u opisu sporne tačke pregovora oko podele vlasti govori o tome koliko je važna i kako se u ovdašnjoj politici, osam godina nakon završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji, doživljava sfera koja se u drugim prilikama obično zove „bezbednosnom“. 

Upućivanju u tu oblast novinarima može značajno pomoći knjiga pod nazivom „Bezbednosna pitanja“ dvojice autora: vojnog stručnjaka Miroslava Hadžića i novinara „Vremena“, Filipa Švarma.  Miroslav Hadžić već deset godina vodi nevladinu organizaciju Centar za civilno-vojne odnose koja se bavi problemima reforme sektora bezbednosti i oružanih snaga u tranzicijskim i postkonfliktnim zemljama.  Filip Švarm je kao novinar godinama pratio ratna zbivanja na našim prostorima i autor je dokumentarnog filma „Jedinica“ o Jedinici za specijalne operacije, poznatoj po zločinačkim tragovima koje je ostavila u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, a u Srbiji i nakon ratova.

Dva pristupa

Prvi deo knjige, Hadžićev tekst pod nazivom „Predložak za drugačije mišljenje bezbednosti“, biće koristan onim novinarima i analitičarima koji imaju ambiciju da se ozbiljnije obrazuju kako bi se specijalizovali za praćenje bezbednosnih pitanja. Tekst je napisan kao akademska studija uz oslanjanje na mnogobrojne naslove svetske literature. Autor u četiri poglavlja razmatra izmenjenu svetsku bezbednosnu i ratnu scenu (dominacija jedne supersile i novi tip ratova i sukoba), uticaj tih izmena na naš region i najzad objašnjava pojam reforme bezbednosnog sektora te kakvi su uslovi u kojima je ovaj proces počeo i u kojima se odvija u zemljama bivše Jugoslavije nakon ratova devedesetih godina.

Švarmov tekst pod nazivom „Novinari i demokratska kontrola vojske, policije i službi bezbjednosti - Naš slučaj” ima snažan autorski pečat i može ga čitati i šira čitalačka publika kao zanimljivu reportažu. Za novinare je ovaj deo knjige dobar izvor za informisanje o onome što je prethodilo situaciji u kojoj se danas nalazi bezbednosni sektor u Srbiji.

U centralna dva poglavlja pod naslovom "Tekovine blagopočivše JNA“ i u „Službi službe“, uz pregled najvažnijih događaja od trenutka raspada SFRJ, autor analizira kako je došlo do zloupotrebe vojske, policije i obaveštajnih službi od strane režima Slobodana Miloševića, te kakvi danas problemi prate ovaj sektor u Srbiji.

Pozicija novinara u praćenju sektora bezbednosti

Iako nazvana priručnikom, ova knjiga nije struktuirana kao edukativni vodič. Jedino se u kratkom uvodnom delu Švarmovog teksta govori o preprekama i klopkama koje će sačekati kolege u ovoj sferi i upućuje se na smer u kojem bi profesija trebalo da se kreće.

U ovom „uputstvu“ naglašava se da su vojska i policija „zatvorenije“ nego drugi delovi sistema i da će podeblji spisak pitanja upućenih vojsci i policiji ostati bez odgovora. U istraživanju ovih tema novinari će naići više nego bilo gde na frazu o „višim ciljevima“ kao izgovor za delovanje ili nedelovanje institucija.

Autor upućuje da kao novinari izbegnete situaciju da prihvatite ulogu „neformalnih vojnih ili policijskih portparola u ime viših ciljeva zarad pristupa informacijama, jer se to uvijek pretvori u distribuciju doziranih i kontroliranih obavještenja i političko svrstavanje“. Druga stvar je senzacionalizam i jurenje skandala po svaku cenu, „što uključuje olake kvalifikacije i izmišljotine, na jednoj strani, a stvara privid da je javnost potpuno i cjelovito informirana, a na drugoj relativizira svaku stvarnu odgovornost“.

Novinarski pristup demokratskoj kontroli oružanih snaga, policije i službi bezbednosti uvek mora polaziti od javnog interesa, naglašava Švarm.

Mogućnosti civilne kontrole

Najvažnija saznanja iz teksta oba autora u knjizi „Bezbednosna pitanja“ doprinose tome da razumemo na koji su način vojska i policija bile zloupotrebljavane, odnosno, da saznamo kako ih društvo može staviti pod civilnu kontrolu da bi se zloupotreba izbegla. Ova saznanja su osnova kako bi ovdašnji novinari mogli da se usmere u praćenju ovog sektora.

Na kraju priručnika dat je „Pojmovnik“, popis značajnih imena, formacija, ratnih ili mirnodopskih akcija i institucija koje su u vezi sa delovanjem „sektora sile“ u međuvremenu radile ili nastale. Ova objašnjenja novinarima mogu biti vredan podsetnik za snalaženje u gustoj šumi „junaka“, događaja i istorijskih činjenica u poslednje dve decenije u bivšoj Jugoslaviji.

Napisala: Valentina Delić, slobodni novinar