Umjesto da ih štiti, policija u Srbiji napada novinare.

foto: Ivan Dinić

Letnje veče četrnaestog dana osmog meseca u godini. U Beogradu, na najvažnijoj gradskoj raskrsnici ulica Kneza Miloša i Nemanjine, tu gde je na jednoj strani zgrada Vlade Srbije, preko puta Ministarstvo spoljnih poslova, dok preostala dva ugla još zauzimaju ruševine nekadašnjeg Generalštaba nekadašnje države, sada stoje ljudi koji su besni na vlastitu državu. Pred njima je kordon žandarmerije, iza njega su novinari, a iza njih kordon batinaša Srpske napredne stranke.

Srbija dešavanja na tih nekoliko stotina metara ulice Kneza Miloša prati uživo u programu televizije N1, jednog od malobrojnih preostalih medija nakon trinaest godina apsolutne vlasti nekadašnjeg Miloševićevog ministra informisanja Aleksandra Vučića. U jednom trenutku čuju se eksplozije, zatim se vide šarene boje vatrometa i nastavljaju da odjekuju eksplozije takozvanih topovskih udara. Reporterka i snimatelj kreću u beg, za njima jure momci iz naprednog kordona.  Dok se slika pretvara u razlivene, tmurne boje usled nekontrolisanih pokreta snimatelja koji trči, mikrofon u reporterkinim rukama prenosi zvuk njenog sve težeg disanja. Dobro se završilo – pobegli su ovaj put.

Sve to dešava se u zemlji u kojoj se za novinare nije uvek sve završavalo dobro. U zemlji u kojoj je 1999. na kućnom pragu ubijen novinar Slavko Ćuruvija, dok je na vlasti bila koalicija radikala i socijalista koja Srbijom vlada i danas. Nakon pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, kada je stradalo 16 ljudi, u Srbiji već devet meseci traju protesti koji su tokom avgusta prvi put dobili nešto drukčiji karakter.

“Kad govorimo o sigurnosti, razlika je u tome što svakodnevni protesti prethodnih skoro deset meseci nisu bili nasilni. Nije bilo sukoba ni incidenata na ulicama. Drugačiji je bio sastav ljudi koji protestuju. Predvodnici su bili studenti, a građani su im pružali podršku. Sada se sastav promenio, iako su razlozi za proteste nepromenjeni poslednja tri meseca – u prvim protestnim redovima su mladići prekrivenog lica, sa kamenicama, letvama i motkama u rukama”, kaže za Mediacentar novinarka televizije N1 Ana Novaković. 

Printscreen N1

Ona dodatni problem vidi u nepoverenju građana u policiju.

“Ranije nije bila prisutna ni uniformisana policija ni žandarmerija. Uz sve to, nije ni osećaj besa i gneva u ljudima bio u tački ključanja. Svakako, policija u velikom broju, kako je to sada na ulicama, ukazuje da postoji rizik po bezbednost i tu je da to očuva, ali u Srbiji su građani davno izgubili poverenje u policiju.”

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Željko Bodrožić ukazuje na podatke koji bi mogli da objasne zašto poverenje u policiju na ulici često nemaju ni novinari.

“Poslednjih meseci svedočimo sve češćim fizičkim napadima policajaca na novinare, a i napadima u prisustvu policije koja ne reaguje, i zato su izveštači u najvećoj meri ostavljeni da se sami snalaze i čuvaju živu glavu. Od marta do danas zabeležili smo 52 slučaja napada od strane policije ili situacija kada policija nije reagovala prilikom napada huligana na novinare“, kaže Bodrožić za Mediacentar.

NUNS

Tako se u samo desetak dana avgusta dogodilo da policija nepoznatim hemijskim sredstvom isprska novinara nedeljnika Radar Vuka Cvijića, usled čega je on privremeno izgubio vid, da novinarku N1 u Novom Sadu tokom intervencije nasilno pritisne uz drvo, kao i da vidno obeležene reportere u Beogradu tuče teleskopskim palicama.

“Niko na protestima nema za cilj da napada novinare, a kada se napadi dogode, onda se najčešće dese od strane policije ili u ovim konkretnim slučajevima od strane onih koji se protive protestima i pristalice su vlasti”, kaže Ana Novaković.

Podseća da su novinari na protestima vidno obeleženi, nose zaštitnu opremu i niko ne sme da ih dira jer na terenu obavljaju posao, te da policija mora da im garantuje slobodu rada.

“Međutim, veliki je broj slučajeva u kojima je policija u poslednjim nedeljama bila nasilna prema novinarima – prskanje suzavca u oči, udaranje teleskopskim palicama po rukama i nogama, grubo pomeranje i udarci štitovima, grubo udaranje po novinarskoj opremi – kameri, sprečavanje snimanja i udaljavanje sa mesta događaja, na primer prilikom hapšenja”, kaže Ana Novaković.

Nakon svih ovih napada, stigle su osude i pozivi na reakciju države iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara Srbije, ali i Međunarodne (IFJ) i Evropske federacije novinara (EFJ), koje su pozvale policiju u Srbiji da odmah zaustavi nasilje nad novinarima i da ih zaštiti dok izveštavaju o sukobima na protestima.

IFJ podseća da su tokom protesta 14. avgusta ispred zgrade Generalštaba pristalice Srpske napredne stranke krenule ka novinarima koji su se našli između dve suprotstavljene strane.

“S obzirom na to da između novinara i pristalica SNS nije bilo postavljenog policijskog kordona, pristalice SNS su organizovano i sa namerom da ih napadnu i zastraše pojurili ka novinarima, vređajući ih“, navodi se u saopštenju objavljenom na sajtu IFJ 18. avgusta.

“Ovo se ne sme dozvoliti. Zahtevamo od policije da zaustavi nasilje nad novinarima i da ih zaštiti. Kada se novinari napadaju ili im se preti, to je napad na samu demokratiju”, rekao je generalni sekretar Međunarodne federacije novinara Entoni Belanžer.

U domaćim novinarskim udruženjima ipak nema previše optimizma. “Brojke o napadima u 2025. jasno govore da su profesionalni novinari veoma ugroženi, a s obzirom na to da vlast koja je dovela do ovakvog stanja svakim danom sve brutalnije i bezobzirnije targetira i difamira, za očekivati je, nažalost, da će biti još gore po bezbednost naših koleginica i kolega“, kaže za Mediacentar predsednik NUNS-a Željko Bodrožić.

A reporteri, koji će uprkos napadima sa protesta izveštavati dok god režim naočigled Evrope i sveta ne ugasi i preostale nezavisne medije, već su naučili kako da sami brinu o sopstvenoj bezbednosti kad već niko drugi neće.

Ana Novaković kaže da je bezbednost na prvom mestu i da se ona, kao i njene kolege, trudi da uvek bude na dovoljnoj udaljenosti. Međutim, postoje situacije kada se nađe praktično u sendviču između kordona policije i demonstranata ili demonstranata i pristalica vlasti.

“U trenucima kada se ispaljuju najrazličitija pirotehnička sredstva, kamenice, flaše zaleđene vode od strane demonstranata, a policija ispaljuje biber-sprej, suzavac, baca dimne i šok-bombe – tada, u jednom sveopštem haotičnom stanju, osećam ugroženost, ali lična pribranost, kontrola, fokus i koncentrisanost su najvažniji“, zaključuje reporterka N1 Ana Novaković.

___